Šta će nemački vojnici u istočnoj Ukrajini

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

OEBS kao pokriće: zapaljiva raspra o jednoj problematičnoj misiji koja je bacila u zasenak dve važne (i neuspele) državne posete Vašingtonu (kancelarka) i Ankari (šef države)

Nije to bila baš srećna i uspešna nedelja za nemačku spoljnu politiku. Prvi ljudi države, predsednik i kancelarka, baratali su, na dva kraja sveta (Ankara, Vašington) sasvim različitim „kartama“. Predsednik (previše) nadmeno. Kancelarka (previše) ponizno. Rezultat, u oba slučaja, gubitnički.

Šef države u Nemačkoj je (samo) reprezentativna, gotovo protokolarna ličnost, bez prerogativa vlasti. Njegova politička moć, ili nemoć, izvire i počiva, gotovo isključivo, na veštini i uverljivosti javno izgovorene reči. Još nedovoljno „profilisani“ Joahim Gauk je u Tursku otputovao s uverenjem da je (konačno) pronašao „predsedničku temu“: očitaće (samouverenom i autoritarnom) premijeru Erdoganu lekciju o demokratiji. I u Berlin se vratiti „na belom konju“, dočekan aplauzima. U Ankari se, međutim, suočio sa neočekivanom (javnom) blamažom, ali o tome nešto kasnije.

 

Nalog javnosti Angela Merkel je otputovala preko Atlantika, u blic (gotovo jednodnevnu) posetu Vašingtonu s nedvosmislenim „nalogom“ javnosti da ispuni ustavnu obavezu o zaštiti sopstvenih (su)građana i Baraku Obami, direktno i bez uvijanja, „skreše u lice“ (bar) ono što je već rekla u Bundestagu – da je špijuniranje prijatelja nedopustivo – i isposluje predsednikovu „tvrdu reč“ da njegove famozne tajne službe, koje su prisluškivale (čak) i kancelarkin mobilni telefon, to u Nemačkoj, i prema Nemcima, više neće činiti.

I koalicioni partner u vladi Angele Merkel, njen (formalno) sadašnji zamenik, šef socijaldemokrata Zigmar Gabrijel je, u istom smeru, svojevremeno bio izričit: „Očekujem od kancelarke da u razgovorima u Americi zastupa nemački ustav (o zaštiti građana) a ne interese američkih tajnih službi u Nemačkoj.“ Govorio je to, inače, dok još „velika koalicija“ nije uspostavljena. Sada ćuti, iako u partijskoj bazi i upravo kod socijaldemokrata zbog toga „ključa“.

Kandidati za poslanike u Evropskom parlamentu, a izborna kampanja je upravo u toku, suočavaju se sa oštrim kritikama vlasti u Berlinu zbog praktikovanja „dvostrukih merila“: Putinu se preti sankcijama zbog „kršenja međunarodnog prava“ u slučaju Krima, a pred Barakom Obamom ponizno ćuti kad to čini, i u slučaju špijunske afere.

 

Granice američkog „prijateljstva“ Merkelova kao da ništa od toga nije čula. Za nju je u ovom času, zbog (sve dramatičnije) krize u Ukrajini, bila važnija (njenim domaćinima pogotovo) demonstracija „čvrstog transatlantskog zajedništva“ u nastupu prema ruskom predsedniku. Zasuta laskavim rečima, prenebregla je „zaoštravanje“ dijaloga oko za nemačku javnost tako važne teme kao što je bahati imperijalni odnos američkih tajnih službi prema njenoj zemlji. Kancelarka je (još jednom) shvatila da su granice američkog prijateljstva, i kad je reč o saveznicima, tvrdo određene i omeđene njihovim nacionalnim interesima. Obama je glatko odbio nemački zahtev o bilateralnom sporazumu po kojem bi se Amerikanci obavezali da neće (više) špijunirati nemačke građane i političare. Gošći je rečeno da se to neće praktikovati tako masovno i sveobuhvatno kao do sada. Hoće, međutim, bez obzira o kome je reč, kad god to bude u „interesu američke nacionalne bezbednosti“.

Nije (mnogo) pomoglo ni to što je Merkelova ponizno predala domaćinu važan „poklon“: nemačka vlada je, neposredno pred njen put u Vašington, odlučila da ne dozvoli Edvardu Snoudenu dolazak u Berlin i svedoči pred Istražnim odborom Bundestaga, koji je osnovan s jednim jedinim zadatkom − da unese malo više svetla u tamni bezdan famozne špijunske afere koja je uzdrmala svet. Nemoćna opozicija je žučno reagovala, tvrdeći da je reč o „sabotaži“, uz pretnju da će, ako ništa drugo, kad je reč o blokadi Istražnog odbora Bundestaga, tužiti vladu Saveznom ustavnom sudu.

[restrictedarea]

Vašington se, inače, grozničavo upinjao da spreči svedočenje svog odbeglog agenta, oglašenog za (opasnog) državnog neprijatelja, kojeg, po svaku cenu, treba ućutkati. U tom kontekstu, neposredno pred kancelarkinu posetu, američka ambasada u Berlinu predala je nemačkoj vladi („u dobroj nameri“) ekspertizu jedne (američke) advokatske kancelarije o posledicama koje bi (neizbežno) nastale i za državu, i za članove Istražnog odbora parlamenta pojedinačno zbog eventualnog bavljenja Snoudenom u Bundestagu.

 

Američke pretnje U tom dokumentu se Nemcima, izričito i preteći, između ostalog, saopštava: 1) da bi eventualno otvaranje ove teme u parlamentu moglo biti ocenjeno kao „podsticaj za odavanje tajni SAD“, 2) zavisno od informacija koje bi Snouden pružio, SAD bi mogle i oštrije da reaguju: pokrenule bi postupak zbog „krađe vlasništva SAD“, 3) samo ispitivanje parlamentarne komisije moglo bi da se okvalifikuje kao „pokušaj zavere“ protiv SAD, 4) otvoreno je zaprećeno zatvorom svim nemačkim poslanicima koji bi učestvovali u ispitivanju Snoudena u slučaju da se zateknu na teritoriji SAD, čak i u okviru zvanične posete, bez obzira na imunitet: Amerika nije dužna da se ravna prema međunarodnom pravu, već prema nacionalnom interesu, 5) sam pokušaj nemačkih poslanika da sa Snoudenom ugovore svedočenje u Bundestagu predstavlja, u najmanju ruku, „dogovor o vršenju kriminalne radnje“.

Snoudenov američki advokat Ben Vizner je ove „ekspertske“ konstatacije, posebno kad je reč o pretnjama poslanicima, nazvao apsurdnim. Uostalom, nemački poslanici nisu tražili od Snoudena da otkriva nove špijunske aktivnosti američkih tajnih službi, koje već nisu novinari saopštili.

Uz pretnje nemačkim poslanicima, za koje ne bi važilo ono što važi za američke parlamentarce (zagarantovani imunitet) zaprećeno je i medijima: svi oni koji doprinesu tome da se obelodane informacije što je „Snouden ukrao“ snose krivicu i mogu se, dakle, naći na udaru američkih vlasti i njihove kaznene politike.

 

Pastor i sultan Nemački predsednik Gauk je iskoristio priliku da, u obraćanju studentima Tehničkog fakulteta u Ankari, progovori o „deficitima“ i „ugroženosti demokratije“ u Turskoj. Usledio je, promptno, žestok odgovor turskog premijera. Erdogan je, pred televizijskim kamerama, ironisao nemačkog predsednika kao „pastora“ (Gauk je to zaista bio u bivšoj Istočnoj Nemačkoj) i izložio ga javnoj blamaži. „Pastor umišlja“, odsekao je „sultan“, „da pri svakoj državnoj poseti može da drži propovedi.“ I još rezolutnije: „Turska neće trpeti mešanje u svoje unutrašnje stvari.“

Samouvereni Gauk je bio, očigledno, zatečen takvim reagovanjem, a deo nemačke političke elite, pre svega iz tabora konzervativaca, koji su ga i doveli na predsednički tron, okvalifikovao je Erdoganov postupak kao „nečuven“ i „nedopustiv“, zahtevajući da se odmah prekinu (inače mučni i beskrajni) pregovori s Turskom o priključenju Evropskoj uniji. Drugi pak (socijaldemokrate) upravo su u tom „incidentu“ videli razlog za intenziviranje pregovora, posebno u onim poglavljima koja se tiču pravne države i demokratskih procedura.

Nemce, inače, tek očekuju iskušenja s autoritarnim turskim premijerom. Erdoganu su posle „javnog šamaranja“ nemačkog predsednika („Odbrusio je jednoj Nemačkoj!“) porasle političke„akcije“, i ambicije. Ne samo u Turskoj, nego, još i više, u (brojnoj) turskoj zajednici u samoj Nemačkoj. Erdogan je, naime, planirao da narednih meseci govori na nekoliko masovnih skupova u više nemačkih gradova. Između ostalog, i na Olimpijskom stadionu u Berlinu!

Na tom skupu bi (ako ga policija, u novim okolnostima, „zbog bezbednosti“, ne zabrani) kako se čuje, mogao da obznani svoju kandidaturu za predsednika Turske, pošto mu tamošnji propisi ne dozvoljavaju još jedan premijerski mandat. Sa nešto više od milion birača, kojima su nemačke vlasti dozvolile da neposredno glasaju na predsedničkim izborima, Nemačka je, posle Istanbula, Ankare i Izmira, najveća izborna jedinica.

 

Posmatrači ili špijuni Iako su poseta Merkelove Vašingtonu, odakle se vratila, praktično, praznih šaka, ali s novim pretnjama Putinu „ako bude sabotirao izbore u Ukrajini 25. maja“ (prema čemu je Berlin, inače, do sada bio upadljivo uzdržan) i Gaukova Turskoj, izazvale dosta medijskog i političkog varničenja, one su, poslednjih dana, bačene u zasenak još zapaljivijom temom: šta će nemački vojnici u (istočnoj) Ukrajini?

To pitanje je, u intervjuu „Špiglu“, politički „dramatizovao“ potpredsednik (bavarske) Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Peter Gauvajler, a onda je krenula lavina žustrih i protivurečnih reagovanja. Ta žučna i žustra raspra dovela je do naprasne vladine odluke da više (do daljnjeg?) ne šalje vojne posmatrače u Ukrajinu.

Ispostavilo se, naime, da su nemački članovi posmatračke misije OEBS  (tri člana i prevodilac) koje su „proruski pobunjenici“ u istočnoj Ukrajini danima držali kao taoce, bili oficiri Bundesvera u civilu i, po uverenju pobunjenika, špijuni…

 

Dolivanje ulja na vatru Posle velikog olakšanja što su se, uz posredovanje Moskve, konačno, nakon desetak dana, našli na slobodi i vratili kući (dočekala ih je, teatralno, na aerodromu ministarka odbrane Ursula fon der Lajen) planule su raspre o tome otkud vojnici (u civilu) pod znakom OEBS i zašto baš u (pobunjeničkom) Slavjansku.

Već spomenuti Gauvajler je konstatovao da problematična misija „nije bila u nemačkom interesu“, pogotovu što je vlast u Kijevu, na čiji poziv su, navodno, vojnici poslati, „sumnjivog legitimiteta“. Ministarka je, u prvim reagovanjima, žustro branila misiju, koju je predvodio pukovnik Bundesvera Aleks Šnajder. Brzo se ispostavilo da ne dele svi u vladi njeno stanovište. Šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer je, kritikujući indirektno ovaj „poduhvat“, upozorio da ne treba dolivati ulje u (ukrajinsku) vatru, a onda je vlada odlučila da stopira dalje slanje vojnika.

Pokazalo se, potom, da, u ovom slučaju, uopšte nije bilo reči o (pravim) posmatračima OEBS. Na brzu ruku pokušalo se s pribavljanjem „pravnog osnova“ za slanje oficira Bundesvera. Nađen je u Bečkom sporazumu, po kojem su sve zemlje obavezne da jedanput godišnje dozvole inspekciju oružanih snaga, naoružanja i manevara.

Problematična misija stigla je u Ukrajinu, navodno, na poziv vlasti iz Kijeva. Nije sasvim jasno, međutim, zašto se uputila baš u Slavjansk, gde su njeni članovi bili uhapšeni. Rusi su, očigledno, znali za nju. Taj zaključak se izvlači iz izjava članova kako im je saopšteno da se, ni u kom slučaju, ne približavaju Krimu i ruskim vojnim bazama.

Ukrajinom, inače, u ovom času vršljaju razni agenti. Nemački mediji su obelodanili da iza operacija koje ovih dana u istočnoj Ukrajini vode ukrajinske oružane snage stoje, kao „savetnici“, agenti CIA i američke Federalne agencije. Neki nemački mediji su im „pridodali“ i hrvatske plaćenike.

Štajnmajerovo upozorenje

Da li se kriza u Ukrajini, pomalo neočekivano, iz bitke za proširenje evroatlantskih uticaja sve do same granice Rusije, lagano pretvara u svojevrsni bumerang svojim kreatorima, postajući (i) borba za emancipaciju Evrope od američkog uticaja? Takav se utisak stiče kada, usred američkih poziva za zaoštravanje sukoba s Rusijom, iz Nemačke stignu trezveni odgovori da zaoštravanju nema mesta i da je umesto sukoba sa Rusijom potreban dijalog.

U intervjuu poljskom listu „Gazeta viborča“ ovog utorka nemački šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer uputio je upravo takve poruke. „Moramo da razgovaramo. Prekid dijaloga u trenutku kada u Ukrajini rastu tenzije bio bi nečuvena greška… Ne smemo dozvoliti da on (Vladimir Putin) postane neprijatelj“, ključno je Štajnmajerovo zapažanje. „Pretnja nove podele Evrope je ponovo realna.“

[/restrictedarea]