Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Босфор је постао узан
На граници два века постало је јасно: у послератним деценијама лагани дрејф Запада сeод Јалте (1945г.), Потсдама (1945.г.) и Хелсинкија (1975.г.) претворио у снажан океански ток. Његов правац је да се Русији одузме статус велике државе, освојен и гарантован Великом Победом, између осталог и тако што ће се уништити архитектура односа која је успостављена у Црноморском појасу. Док су конфликти на Блиском Истоку (почев од агресије САД и њених савезника у Ираку) питање о излазу енергената на море учинили да оно постане незаобилазно, црноморски терминали (Новоросијск, Одеса, Супса), гасоводи (међу њима и „Плави ток“ којим руски гас тече ка Турској, и „Јужни ток“ који се гради) као и нафтоводи за транспорт нафте ка средоземним лукама, нагласили су геополитичку ширину и значај овдашњих токова енергената.
Све више размишљајући о појасу Црног мора, САД и НАТО су посебну пажњу поклонили Украјини. 1997.године, тачно у тренутку када је потписиван „Велики“ – руско-украјински уговор и „базни споразуми“ о Црноморској флоти, Украјина је са алијансом НАТО потписала Повељу о специјалном партнерству која, између осталог, омогућује да се формира консултантски механизам за управљање могућом кризом. Што даље – то лепше!
2004.године Бугарска и Румунија су ступиле у НАТО, при чему је фактички одмах постало јасно: оно, чему ће се поклонити највише пажње ће бити питање размештаја војних база НАТО-а на територији те две земље. Грузија, пак, никада није крила своју тежњу да у једном тренутку ступи у НАТО, те зато доноси нове и нове програме за сарадњу са земљама алијансе. Турска, стари члан алијансе, штити свог грузинског ученика који није положио „испит 08.08.08“.
Због тога су све активније почеле да се јављају силе које су протурале идеју да ће Црно море једног дана постати ако не море које ће припадати директно НАТО-у, оно ће бити бар својина Западног света. Зато за Русију сваке године постаје све актуелније питање обезбеђења статуса и режима Босфора и Дарданела. Како бисмо оценили значај тог питања навешћемо само неколико бројки.
Почетком 21.века Русија је својим страним партнерима кроз Босфор и Дарданеле по процени годишње превозила до 70 милиона тона нафте, тј. приближно 30% укупног извоза. Кроз зону та два мореуза прође око 50 хиљада бродова, од којих скоро сваки пети превози нафтне деривате. Зато је Турска појачала свој положај транзитне државе, те сада заузима четврто место на свету по количинама испорука енергената Европи.
Ако се до почетка деведесетих година турски транзит угљоводоника завршавао цевоводом који је од ирачког Киркика водио у турски Џејхан и транзитом мањих количина совјетског гаса, интензификација експлоатације каспијских бушотина нагло је повећала значај географског положаја Турске. Улози мореуза при том није поклањано много пажње, мада ипак изгледа да приоритет припада сувоземним енергетским коридорима. Шта више, Турска има жељу да доминира морем, између осталог и наглашавањем идеје о изградњи канала који би био паралелан природној зони Босфора и Дарданела („Канал „Стамбул“ из Мраморног у Црно море) за који би, наравно, важила Конвенција из Монтреа.
Та Конвенција, донета 1936.г., требало је да важи 20 година, али је постојала клаузула да уколико две године пре истека тог, 20-годишњег периода, ни једна земља која је потписала Конвенцију не постави питање престанка њеног важења, Конвенција ће остати на снази. Осим тога, сваких 5 година од тренутка ступања на снагу Конвенције (тј. од 20.јула 1936.године) свака страна која је потписник Конвенције има право да иницира предлагање измене једног или више чланова тог документа. Ни када се приближавала 1956.година, ни после тога, совјетска страна није постављала питање прекида трајања Конвенције и закључивања новог уговора. Москва није користила ни право да истеком сваких 5година од њеног почетка важења постави питање измене појединих чланова. Што се тиче Турске, њено руководство је сматрало да је боље да делује самостално, те је она сама 1982. године направила строже прописе у вези са пролазом страних бродова кроз Босфор Дарданеле, још их више заоштрила 1994. и затим дала нове иницијативе на различите теме.
Истовремено, почетком 90-х година 20. века цео комплекс питања у вези са коришћењем Босфора и Дарданела за Русију је добио сасвим нов облик. Наиме, распадом СССР-а дошло је до фактичке реструктуризације комплетног проблема за оба мореуза.
Прво, објављивањем независности Украјине и Грузије нагло се смањио просторно-географски излаз Русије на Црно море, што је довело до неопходности да се траже све већа материјална средства за реконструкцију постојећих и изградњу нових лука и терминала на њеној територији, уз вођење рачуна да се извозно-увозне потребе и могућности у тој области не смањују. За Русију Црно море и оба мореуза као и пре представљају једини водени пут ка југу.
Друго, повећан је број црноморских земаља са којима је Русија требало да се договара о решавању општих питања у вези са пловидбом Азовско-Црноморским базеном, између осталог и пловидбом у делу Босфора и Дарданела. Колико је на том путу било препрека довољно говори чињеница о тешкоћама, са којима је решавано питање поделе Црноморске флоте, која је пре тога припадала СССР-у, између Русије, Украјине и Грузије.
Треће, мора се рачунати на чињеницу да се специфична тежина Русије, ако се упореди са Совјетским Савезом, у укупном балансу међународних фактора који утичу на решавање проблема Црноморских мореуза, благо речено, није повећала, док је специфична тежина Турске, почев од 90-х година, постала значајно већа.
Четврто, нагли научно-технички прогрес, изградња и почетак експлоатације нових великих војних и комерцијалних бродова, посебно танкера за превоз нафте, довели су до постављања питања са којима су се судариле све земље које су биле заинтересоване за слободну пловидбу кроз Мореузе, и, наравно, пре свих – Турска. Пошто је преживела тешке последице неколико хаварија танкера са нафтом у Мореузима (између осталог, и неких који су превозили руску нафту), турска страна упорно поставља питање потребе да се у циљу обезбеђења еколошке и техничке безбедности, као и безбедности пловидбе, у зони оба мореуза предузму нове мере.
И, најзад, пето, Црноморски базен са својом обалом се интензивно милитаризује. А иницијатор тог процеса никако нису црноморске државе.
У јануару 1994. турска влада је самостално донела нови правилник о пловидби у зони црноморских мореуза, који је ступио на снагу 1.јула исте године. Турска је оперативно почела да користи промењену ситуацију, а такође је предузела, а предузима и даље, низ корака који су усмерени ка активном јачању њених позиција у Мореузима и у низу случајева – натурању своје политике.
Конвенција – за Конвенцију, а пропис – за пропис…
Како је већ констатовано, главна садржина Конвенције из Монтреа, потписане пре скоро 80 година, сводила се на то, да се обезбеди слобода пловидбе за трговачке бродове и да се војним бродовима нецрноморских земаља ограничи могућност пролаза. Природно, тај документ није водио рачуна о специфичностима и условима савремене светске пловидбе и рачунао је да ће кроз Мореузе пролазити бродови релативно невеликих димензија и невелике снаге. Конвенција није узела у обзир ни могућност значајнијег повећања броја бродова који пролазе кроз Мореузе, као ни интензивност кретања локалних бродова. У измењеним условима Турска се одлучила на регламентацију међународних прописа, не позивајући на договор државе које су потписале Конвенцију. У извесној мери турска страна је међународно-правне норме заменила директивама националног законодавства и самостално одлучила да на снази буде правилник о поморској пловидби у зони мореуза Босфор и Дарданели, као и Мраморног мора. Турске власти су изјавиле да постоји физичка, психолошка, еколошка и морална опасност од појава какве су судари бродова, изливање нафте и пожари, те да постоји неопходност да се прекину и значајно смање количине транспорта нафте кроз Мореузе.
Званичан захтев другим државама је изгледао овако: прво, потребно је да се обезбеди очување човекове околине и безбедност пловидбе, и комплетна организација пловидбе у Мореузима мора да зависи од тога. Међутим, тајни повод за ово је узнемиреност Турске због броја руских танкера који транспортују нафту из Новоросијска, и жеља да утиче на тај процес. То постаје очигледно ако се схвати да постоји повећање конкуренције са пројектима за транспорт азербејџанске и казахстанске нафте, као и ширење лучке инфраструктуре Грузије.
Нема сумње да је правилник из 1994.године имао низ одредби које су се тицале јачања безбедности пловидбе. Ипак је низ држава, посебно црноморских, пловидбена ограничења, као и административне, контролне, пилотско-спроводничке, царинске и еколошке одредбе које тај правилник предвиђа, оценио као правилник који крши основни принцип Конвенције Монтре из 1936.године, а то је принцип слободне пловидбе.
У таквим условима за Турску како данас, тако и у будућности, као оптимална варијанта се чини свестран развој односа у различитим сферама са Русијом и другим земљама бившег СССР-а (без мешања у њихове унутрашње ствари), као и, наравно, најчвршће поштовање Конвенције из Монтреа. Изгледа да било каква измена те Конституције треба прво да се усагласи са Русијом и осталим земљама које излазе на Црно море, и тек после тога да се да на разматрање међународним структурама.
Наведени проблеми су већ разматрани на заседањима Комитета за поморску безбедност Међународне поморске организације (IМО) у Лондону, на коме су своје мишљење о томе изнеле црноморске земље, као и Грчка, Кипар и Оман, при чему је констатовано да турски правилник не треба да замени Конвенцију Монтре. То је питање посебно значајно за Русију, те зато руска страна активно поставља питања која се односе на поштовање Конвенције.
Она представљају стални предмет преговора и консултација, руски и турски експерти редовно дискутују о проблемима обезбеђења безбедности при пролазу бродова кроз Мореузе, посебно оних у којима су нафта, гас или друге опасне материје. Турске власти, истина, при том често тврде да нису они ти, који крше Конвенцију Монтре, већ да једноставно изнова разматрају прописе Конвенције због својих унутрашњих служби, али такве изјаве, благо речено, не одговарају баш сасвим стварности, јер турске новине ипак превазилазе међународне уговоре.
Међународне уговоре све чешће крше и Американци и њихови савезници, и њихове такве акције су постале редовне. 2014.године изнад рока који је утврђен Конвенцијом у Црном мору је била америчка фрегата „Тејлор“. До скора је у водама Црног мора био и разарач „Доналд Кук“ коме се ових дана придружио „Тејлор“. Американцима су се придружили и Французи – велики извиђачки брод „Дипе де Лом“. Према њему жури и фрегата „Диплекс“. Појавила се и информација о намери Американаца да своје ратне делфине „аклиматизују“ у водама Црног мора. Животиње се довозе ради учествовања у вежбама и испробавања нових метода за њихову припрему.
Такође је започето пребацивање у Констанцу система противракетне одбране уз образложење да је он потребан за америчко-румунске војне вежбе. Четири америчка ловца Ф-16 која учествују у вежбама, како претпостављају руски посматрачи, проверавају чврстоћу система ПРО Русије и позабавиће се радиоелектронским извиђањем…
Тако нешто не може да прође незапажено. Пошто су почетком деведесетих Американци у Црно море убацили своје „стопало“, сада су већ убацили и читаву „ногу“. И, судећи по свему, немају намеру да се зауставе. Турска, као „чувар“ Конвенције Монтре има пуно право да гласно проговори, што је она, уосталом, већ више пута и чинила, између осталог у време кризе „08.08.08“ када није дозволила Американцима да у Црно море уведу своје помоћне бродове велике тонаже са „хуманитарном помоћи“. Чврстини духа и слова Конвенције помаже, између осталог, и укупна позитивна динамика у развоју руско-турских односа, као и личних контаката лидера обе земље.
* * *
Проблематика црноморских мореуза не губи за Русију своју актуелност. Директна и индиректна кршења међународног права која се тичу режима пловидбе црноморским Мореузима, до којих је у току две последње деценије долазило више пута треба да се оцене на прави начин, између осталог и на међународном нивоу. Црноморске државе ће у вези с тим имати шта да кажу.
