Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Bosfor je postao uzan
Na granici dva veka postalo je jasno: u posleratnim decenijama lagani drejf Zapada seod Jalte (1945g.), Potsdama (1945.g.) i Helsinkija (1975.g.) pretvorio u snažan okeanski tok. Njegov pravac je da se Rusiji oduzme status velike države, osvojen i garantovan Velikom Pobedom, između ostalog i tako što će se uništiti arhitektura odnosa koja je uspostavljena u Crnomorskom pojasu. Dok su konflikti na Bliskom Istoku (počev od agresije SAD i njenih saveznika u Iraku) pitanje o izlazu energenata na more učinili da ono postane nezaobilazno, crnomorski terminali (Novorosijsk, Odesa, Supsa), gasovodi (među njima i „Plavi tok“ kojim ruski gas teče ka Turskoj, i „Južni tok“ koji se gradi) kao i naftovodi za transport nafte ka sredozemnim lukama, naglasili su geopolitičku širinu i značaj ovdašnjih tokova energenata.
Sve više razmišljajući o pojasu Crnog mora, SAD i NATO su posebnu pažnju poklonili Ukrajini. 1997.godine, tačno u trenutku kada je potpisivan „Veliki“ – rusko-ukrajinski ugovor i „bazni sporazumi“ o Crnomorskoj floti, Ukrajina je sa alijansom NATO potpisala Povelju o specijalnom partnerstvu koja, između ostalog, omogućuje da se formira konsultantski mehanizam za upravljanje mogućom krizom. Što dalje – to lepše!
2004.godine Bugarska i Rumunija su stupile u NATO, pri čemu je faktički odmah postalo jasno: ono, čemu će se pokloniti najviše pažnje će biti pitanje razmeštaja vojnih baza NATO-a na teritoriji te dve zemlje. Gruzija, pak, nikada nije krila svoju težnju da u jednom trenutku stupi u NATO, te zato donosi nove i nove programe za saradnju sa zemljama alijanse. Turska, stari član alijanse, štiti svog gruzinskog učenika koji nije položio „ispit 08.08.08“.
Zbog toga su sve aktivnije počele da se javljaju sile koje su proturale ideju da će Crno more jednog dana postati ako ne more koje će pripadati direktno NATO-u, ono će biti bar svojina Zapadnog sveta. Zato za Rusiju svake godine postaje sve aktuelnije pitanje obezbeđenja statusa i režima Bosfora i Dardanela. Kako bismo ocenili značaj tog pitanja navešćemo samo nekoliko brojki.
Početkom 21.veka Rusija je svojim stranim partnerima kroz Bosfor i Dardanele po proceni godišnje prevozila do 70 miliona tona nafte, tj. približno 30% ukupnog izvoza. Kroz zonu ta dva moreuza prođe oko 50 hiljada brodova, od kojih skoro svaki peti prevozi naftne derivate. Zato je Turska pojačala svoj položaj tranzitne države, te sada zauzima četvrto mesto na svetu po količinama isporuka energenata Evropi.
Ako se do početka devedesetih godina turski tranzit ugljovodonika završavao cevovodom koji je od iračkog Kirkika vodio u turski Džejhan i tranzitom manjih količina sovjetskog gasa, intenzifikacija eksploatacije kaspijskih bušotina naglo je povećala značaj geografskog položaja Turske. Ulozi moreuza pri tom nije poklanjano mnogo pažnje, mada ipak izgleda da prioritet pripada suvozemnim energetskim koridorima. Šta više, Turska ima želju da dominira morem, između ostalog i naglašavanjem ideje o izgradnji kanala koji bi bio paralelan prirodnoj zoni Bosfora i Dardanela („Kanal „Stambul“ iz Mramornog u Crno more) za koji bi, naravno, važila Konvencija iz Montrea.
Ta Konvencija, doneta 1936.g., trebalo je da važi 20 godina, ali je postojala klauzula da ukoliko dve godine pre isteka tog, 20-godišnjeg perioda, ni jedna zemlja koja je potpisala Konvenciju ne postavi pitanje prestanka njenog važenja, Konvencija će ostati na snazi. Osim toga, svakih 5 godina od trenutka stupanja na snagu Konvencije (tj. od 20.jula 1936.godine) svaka strana koja je potpisnik Konvencije ima pravo da inicira predlaganje izmene jednog ili više članova tog dokumenta. Ni kada se približavala 1956.godina, ni posle toga, sovjetska strana nije postavljala pitanje prekida trajanja Konvencije i zaključivanja novog ugovora. Moskva nije koristila ni pravo da istekom svakih 5godina od njenog početka važenja postavi pitanje izmene pojedinih članova. Što se tiče Turske, njeno rukovodstvo je smatralo da je bolje da deluje samostalno, te je ona sama 1982. godine napravila strože propise u vezi sa prolazom stranih brodova kroz Bosfor Dardanele, još ih više zaoštrila 1994. i zatim dala nove inicijative na različite teme.
Istovremeno, početkom 90-h godina 20. veka ceo kompleks pitanja u vezi sa korišćenjem Bosfora i Dardanela za Rusiju je dobio sasvim nov oblik. Naime, raspadom SSSR-a došlo je do faktičke restrukturizacije kompletnog problema za oba moreuza.
Prvo, objavljivanjem nezavisnosti Ukrajine i Gruzije naglo se smanjio prostorno-geografski izlaz Rusije na Crno more, što je dovelo do neophodnosti da se traže sve veća materijalna sredstva za rekonstrukciju postojećih i izgradnju novih luka i terminala na njenoj teritoriji, uz vođenje računa da se izvozno-uvozne potrebe i mogućnosti u toj oblasti ne smanjuju. Za Rusiju Crno more i oba moreuza kao i pre predstavljaju jedini vodeni put ka jugu.
Drugo, povećan je broj crnomorskih zemalja sa kojima je Rusija trebalo da se dogovara o rešavanju opštih pitanja u vezi sa plovidbom Azovsko-Crnomorskim bazenom, između ostalog i plovidbom u delu Bosfora i Dardanela. Koliko je na tom putu bilo prepreka dovoljno govori činjenica o teškoćama, sa kojima je rešavano pitanje podele Crnomorske flote, koja je pre toga pripadala SSSR-u, između Rusije, Ukrajine i Gruzije.
Treće, mora se računati na činjenicu da se specifična težina Rusije, ako se uporedi sa Sovjetskim Savezom, u ukupnom balansu međunarodnih faktora koji utiču na rešavanje problema Crnomorskih moreuza, blago rečeno, nije povećala, dok je specifična težina Turske, počev od 90-h godina, postala značajno veća.
Četvrto, nagli naučno-tehnički progres, izgradnja i početak eksploatacije novih velikih vojnih i komercijalnih brodova, posebno tankera za prevoz nafte, doveli su do postavljanja pitanja sa kojima su se sudarile sve zemlje koje su bile zainteresovane za slobodnu plovidbu kroz Moreuze, i, naravno, pre svih – Turska. Pošto je preživela teške posledice nekoliko havarija tankera sa naftom u Moreuzima (između ostalog, i nekih koji su prevozili rusku naftu), turska strana uporno postavlja pitanje potrebe da se u cilju obezbeđenja ekološke i tehničke bezbednosti, kao i bezbednosti plovidbe, u zoni oba moreuza preduzmu nove mere.
I, najzad, peto, Crnomorski bazen sa svojom obalom se intenzivno militarizuje. A inicijator tog procesa nikako nisu crnomorske države.
U januaru 1994. turska vlada je samostalno donela novi pravilnik o plovidbi u zoni crnomorskih moreuza, koji je stupio na snagu 1.jula iste godine. Turska je operativno počela da koristi promenjenu situaciju, a takođe je preduzela, a preduzima i dalje, niz koraka koji su usmereni ka aktivnom jačanju njenih pozicija u Moreuzima i u nizu slučajeva – naturanju svoje politike.
Konvencija – za Konvenciju, a propis – za propis…
Kako je već konstatovano, glavna sadržina Konvencije iz Montrea, potpisane pre skoro 80 godina, svodila se na to, da se obezbedi sloboda plovidbe za trgovačke brodove i da se vojnim brodovima necrnomorskih zemalja ograniči mogućnost prolaza. Prirodno, taj dokument nije vodio računa o specifičnostima i uslovima savremene svetske plovidbe i računao je da će kroz Moreuze prolaziti brodovi relativno nevelikih dimenzija i nevelike snage. Konvencija nije uzela u obzir ni mogućnost značajnijeg povećanja broja brodova koji prolaze kroz Moreuze, kao ni intenzivnost kretanja lokalnih brodova. U izmenjenim uslovima Turska se odlučila na reglamentaciju međunarodnih propisa, ne pozivajući na dogovor države koje su potpisale Konvenciju. U izvesnoj meri turska strana je međunarodno-pravne norme zamenila direktivama nacionalnog zakonodavstva i samostalno odlučila da na snazi bude pravilnik o pomorskoj plovidbi u zoni moreuza Bosfor i Dardaneli, kao i Mramornog mora. Turske vlasti su izjavile da postoji fizička, psihološka, ekološka i moralna opasnost od pojava kakve su sudari brodova, izlivanje nafte i požari, te da postoji neophodnost da se prekinu i značajno smanje količine transporta nafte kroz Moreuze.
Zvaničan zahtev drugim državama je izgledao ovako: prvo, potrebno je da se obezbedi očuvanje čovekove okoline i bezbednost plovidbe, i kompletna organizacija plovidbe u Moreuzima mora da zavisi od toga. Međutim, tajni povod za ovo je uznemirenost Turske zbog broja ruskih tankera koji transportuju naftu iz Novorosijska, i želja da utiče na taj proces. To postaje očigledno ako se shvati da postoji povećanje konkurencije sa projektima za transport azerbejdžanske i kazahstanske nafte, kao i širenje lučke infrastrukture Gruzije.
Nema sumnje da je pravilnik iz 1994.godine imao niz odredbi koje su se ticale jačanja bezbednosti plovidbe. Ipak je niz država, posebno crnomorskih, plovidbena ograničenja, kao i administrativne, kontrolne, pilotsko-sprovodničke, carinske i ekološke odredbe koje taj pravilnik predviđa, ocenio kao pravilnik koji krši osnovni princip Konvencije Montre iz 1936.godine, a to je princip slobodne plovidbe.
U takvim uslovima za Tursku kako danas, tako i u budućnosti, kao optimalna varijanta se čini svestran razvoj odnosa u različitim sferama sa Rusijom i drugim zemljama bivšeg SSSR-a (bez mešanja u njihove unutrašnje stvari), kao i, naravno, najčvršće poštovanje Konvencije iz Montrea. Izgleda da bilo kakva izmena te Konstitucije treba prvo da se usaglasi sa Rusijom i ostalim zemljama koje izlaze na Crno more, i tek posle toga da se da na razmatranje međunarodnim strukturama.
Navedeni problemi su već razmatrani na zasedanjima Komiteta za pomorsku bezbednost Međunarodne pomorske organizacije (IMO) u Londonu, na kome su svoje mišljenje o tome iznele crnomorske zemlje, kao i Grčka, Kipar i Oman, pri čemu je konstatovano da turski pravilnik ne treba da zameni Konvenciju Montre. To je pitanje posebno značajno za Rusiju, te zato ruska strana aktivno postavlja pitanja koja se odnose na poštovanje Konvencije.
Ona predstavljaju stalni predmet pregovora i konsultacija, ruski i turski eksperti redovno diskutuju o problemima obezbeđenja bezbednosti pri prolazu brodova kroz Moreuze, posebno onih u kojima su nafta, gas ili druge opasne materije. Turske vlasti, istina, pri tom često tvrde da nisu oni ti, koji krše Konvenciju Montre, već da jednostavno iznova razmatraju propise Konvencije zbog svojih unutrašnjih službi, ali takve izjave, blago rečeno, ne odgovaraju baš sasvim stvarnosti, jer turske novine ipak prevazilaze međunarodne ugovore.
Međunarodne ugovore sve češće krše i Amerikanci i njihovi saveznici, i njihove takve akcije su postale redovne. 2014.godine iznad roka koji je utvrđen Konvencijom u Crnom moru je bila američka fregata „Tejlor“. Do skora je u vodama Crnog mora bio i razarač „Donald Kuk“ kome se ovih dana pridružio „Tejlor“. Amerikancima su se pridružili i Francuzi – veliki izviđački brod „Dipe de Lom“. Prema njemu žuri i fregata „Dipleks“. Pojavila se i informacija o nameri Amerikanaca da svoje ratne delfine „aklimatizuju“ u vodama Crnog mora. Životinje se dovoze radi učestvovanja u vežbama i isprobavanja novih metoda za njihovu pripremu.
Takođe je započeto prebacivanje u Konstancu sistema protivraketne odbrane uz obrazloženje da je on potreban za američko-rumunske vojne vežbe. Četiri američka lovca F-16 koja učestvuju u vežbama, kako pretpostavljaju ruski posmatrači, proveravaju čvrstoću sistema PRO Rusije i pozabaviće se radioelektronskim izviđanjem…
Tako nešto ne može da prođe nezapaženo. Pošto su početkom devedesetih Amerikanci u Crno more ubacili svoje „stopalo“, sada su već ubacili i čitavu „nogu“. I, sudeći po svemu, nemaju nameru da se zaustave. Turska, kao „čuvar“ Konvencije Montre ima puno pravo da glasno progovori, što je ona, uostalom, već više puta i činila, između ostalog u vreme krize „08.08.08“ kada nije dozvolila Amerikancima da u Crno more uvedu svoje pomoćne brodove velike tonaže sa „humanitarnom pomoći“. Čvrstini duha i slova Konvencije pomaže, između ostalog, i ukupna pozitivna dinamika u razvoju rusko-turskih odnosa, kao i ličnih kontakata lidera obe zemlje.
* * *
Problematika crnomorskih moreuza ne gubi za Rusiju svoju aktuelnost. Direktna i indirektna kršenja međunarodnog prava koja se tiču režima plovidbe crnomorskim Moreuzima, do kojih je u toku dve poslednje decenije dolazilo više puta treba da se ocene na pravi način, između ostalog i na međunarodnom nivou. Crnomorske države će u vezi s tim imati šta da kažu.
