После Кана 2014. – Досадни зимски снови

Пише Владислав Панов

Овогодишњи Кански фестивал се неће памтити ни по једном филму, без обзира да ли је награђен. Помињаће се по томе што га је освојио Турчин, тек други пут у шездесетосмогодишњој историји, а то није важно ни за филм, ни за фестивал, па ни за Турску

Изгледа да кански жирији поручују филмаџијама да од њих очекују филмове који трају најмање три сата, да су провокативно досадни, да њихови аутори имају одговарајући педигре („просвећени“ муслимани најбоље пролазе) да нуде квазиинтелектуалне поруке упрте у хоризонте померања свих могућих граница на филму и ван њега. Прошле године је туниско-француско-белгијско-шпанска „ангажована“ до очајања празна и досадна љубавна лезбијска епика, „Плаво је најтоплија боја“, освојила Златну палму и егзалтирано потврђивање храброг става жирија од стране Фипресција за који је такође постао филм фестивала, а ове се жири одлучио за турски филм „Зимски сан“. Можда је његову, такође трочасовну набијеност досадом и празнином најбоље окарактерисао духовити коментар једног од британских критичара, који је политички коректно хваљење овог филма прокоментарисао речима: „Ко успе да не заспи пре краја, можда ће се и одушевити.“

Победа турских снова

Ипак, био снен само у наслову или за публику, „Зимски сан“ Турчина Нурија Билгеа Џејлана је све време био фаворит за канског лауреата. И за оне уснуле и за будне. Прича о турском интелектуалцу који одлучује да промени живот тако што постаје хотелијер у Кападокији и с тим подухватом доживљава неуспех с последичним душевним растакањем и циничном разочараношћу, па чак и мржњом према људском роду. Неки су у филму видели коментар на стање интелектуалног духа у савременој Турској, други социјално-политички коментар увијен у визуелно-поетичну супериорност кадрова у Кану, и на многим европским фестивалима, омиљеног и цењеног Џејлана, тек другог турског лауреата Златне палме, после Јилмаза Гинеја, који је пре тридесет две године добио ову награду за филм „Пут“. Трећима је све ово подилажење актуелним етничким проходностима у вези са пореклом аутора, чији се филмови препознају као вредни, дојадило због чега су овогодишњи такмичарски програм, па и све оне друге, пратеће, оценили једва пролазном оценом. Фестивал је био, по њима, прилично слаб јер је селекција филмова била усмерена превасходно према другим параметрима квалитета, а не оним који и чине неки филм вредним пажње или постојања. Можда је, додуше, изненађујуће што су поменути муслимански „елемент“ чланови жирија игнорисали када је реч о остварењу Мауританца Абдерамана Сисакоа, „Тимбукту“. Он је на прес-конференцијама сузних очију коментарисао погођеност страдањима свог народа под влашћу исламских џихадиста, а што је, дакако, потресна тема његовог филма, зачудо недовољно упечатљива за оне који деле награде. Велику награду жирија, другу по важности после Златне палме, добила је Италијанка Алиса Рорвахер за филм „Чудо“, која је у копродукцији са немачким и швајцарским продуцентима понудила женску причу о животу на селу и гајењу пчела од света самозадовољно изолованих и отуђених сестара. Мало ко је веровао да је ово „чудо“ заслуживало да се уопште појави у конкуренцији за награде, али је, ето, чудесно, до једне од најзначајнијих на крају и дошло. Доказ да ове године Кан није само декларативно проженски, те да није неутицајно предвођен председницом жирија, аустралијском ауторком Џејн Кемпион, амбасадором досадних, али снажно „женских филмова“. Од рекордног броја остварења која су снимиле ауторке или оних која су третирала женску тему, изабрано је „Чудо“ да важном наградом потврди овај тренд као најмањи заједнички садржалац свих поменутих интенција и вредности женске линије на филму.

[restrictedarea]

Остале награде

Глумачка признања су ипак припала одавно реномираним особама. Мушку награду је добио британски искусни глумац Тимоти Спол за тумачење контроверзног и непријатно ексцентричног сликара Вилијема Тарнера у новом делу чувеног острвског синеасте Мајка Лија „Мистер Тарнер“. За освајање женског признања у рангу најбоље глумице фестивала било је довољно још једно од бројних хистеричних издања у вези са тим одавно и пречесто доказиване Џулијане Мур, која се наметнула ролом неуротичне глумице у филму славног канадског синеасте Дејвида Кроненберга „Мапе до звезда“. Најбољи режисер је Бенет Милер, аутор драме „Ловац на лисице“, која се бави истинитом причом о животу олимпијског рвача Марка Шулца. Несуђени фаворит из потаје, Рус Андреј Звјагинцев, који би можда и био победник са својим провокативним „Левијатаном“ да не живимо у временима другачијих политичких приоритета када се свет посматра кроз кључаоницу западних врата, морао је да се задовољи наградом за сценарио. Легенда „новог таласа“ и историје филма, француског и светског, времешни Жан-Лик Годар, присутан у такмичарском програму са филмом „Збогом језику“, поделио је награду жирија са канадским младим колегом Ксавијером Доланом, који се представио комплексном и провокативном причом о односу мајке и сина у драми „Мамица“. Још један чувени ветеран, Немац Вим Вендерс, домогао се неког од признања, такозване „специјалне награде“ за рад на филму „Со земље“, жестокој социјално-политичкој осуди узурпације и дискриминације рудара мексичког порекла у Новом Мексику од стране њихових америчких колега и једнако бело обојених власника рудника. Расна, социјална и вишеслојно, чак и феминистички, обојена Вендерсова филмска визија овог сукоба, истинитог кажу, није, међутим, била довољно важна и прихватљива за било шта више од поменуте „специјалне награде“.

Овогодишњи кански фестивал је био женственији, на први поглед политичкији и неким скоро заборављеним славним именима богатији (а другим, доскоро стално присутним, сиромашнији) био је уобичајено гламурозан и испразно светлуцав, што је можда и једино очекивање које је оправдао. Неки су на његову кроазету долазили чак вожени тенком, неки у скупоценој одежди, пословично надмени и важни. Неки су га испратили усхићени, други разочарани. Ипак, најбројнији су утисци који истичу да су филмови били досадни, осредњи, бледуњави, иако истовремено и значајни, па у појединим случајевима и храбро осуђујући, најпре када је реч о бројним мањкавостима, неправдама и трагедијама ове наше западним вредностима преплављене индоктриниране цивилизације. Иако, чини се, колико год те осуде биле тачне, филмови нису били на њиховом нивоу па је заузимање става о било којој теми остало у личним оквирима, готово да није утицало на публику и самим тим на овај наш свет. Уметност га, авај, ни овога пута није променила све да јој је то и била намера. А није.

Награде

Златна палма

„Зимски сан“ Нурија Билгеа Џејлана

Гран при

„Чуда“ Алиса Рорвахер

Награда жирија

„Мамица“ Ксавијера Долана и „Збогом језику“ Жан-Лика Годара

Најбољи режисер

Бенет Милер за филм „Ловац на лисице“

Најбољи сценарио

Олег Његин и Андреј Звјагинцев за филм „Левијатан“

Најбоља женска улога

Џулијен Мур у филму „Мапе до звезда“

Најбоља мушка улога

Тимоти Спол у филму „Мистер Тарнер“

Специјална награда

„Со земље“ Вима Вендерса и Хулијана Рибеира Салгада

[/restrictedarea]