Posle Kana 2014. – Dosadni zimski snovi

Piše Vladislav Panov

Ovogodišnji Kanski festival se neće pamtiti ni po jednom filmu, bez obzira da li je nagrađen. Pominjaće se po tome što ga je osvojio Turčin, tek drugi put u šezdesetosmogodišnjoj istoriji, a to nije važno ni za film, ni za festival, pa ni za Tursku

Izgleda da kanski žiriji poručuju filmadžijama da od njih očekuju filmove koji traju najmanje tri sata, da su provokativno dosadni, da njihovi autori imaju odgovarajući pedigre („prosvećeni“ muslimani najbolje prolaze) da nude kvaziintelektualne poruke uprte u horizonte pomeranja svih mogućih granica na filmu i van njega. Prošle godine je tunisko-francusko-belgijsko-španska „angažovana“ do očajanja prazna i dosadna ljubavna lezbijska epika, „Plavo je najtoplija boja“, osvojila Zlatnu palmu i egzaltirano potvrđivanje hrabrog stava žirija od strane Fiprescija za koji je takođe postao film festivala, a ove se žiri odlučio za turski film „Zimski san“. Možda je njegovu, takođe tročasovnu nabijenost dosadom i prazninom najbolje okarakterisao duhoviti komentar jednog od britanskih kritičara, koji je politički korektno hvaljenje ovog filma prokomentarisao rečima: „Ko uspe da ne zaspi pre kraja, možda će se i oduševiti.“

Pobeda turskih snova

Ipak, bio snen samo u naslovu ili za publiku, „Zimski san“ Turčina Nurija Bilgea Džejlana je sve vreme bio favorit za kanskog laureata. I za one usnule i za budne. Priča o turskom intelektualcu koji odlučuje da promeni život tako što postaje hotelijer u Kapadokiji i s tim poduhvatom doživljava neuspeh s posledičnim duševnim rastakanjem i ciničnom razočaranošću, pa čak i mržnjom prema ljudskom rodu. Neki su u filmu videli komentar na stanje intelektualnog duha u savremenoj Turskoj, drugi socijalno-politički komentar uvijen u vizuelno-poetičnu superiornost kadrova u Kanu, i na mnogim evropskim festivalima, omiljenog i cenjenog Džejlana, tek drugog turskog laureata Zlatne palme, posle Jilmaza Gineja, koji je pre trideset dve godine dobio ovu nagradu za film „Put“. Trećima je sve ovo podilaženje aktuelnim etničkim prohodnostima u vezi sa poreklom autora, čiji se filmovi prepoznaju kao vredni, dojadilo zbog čega su ovogodišnji takmičarski program, pa i sve one druge, prateće, ocenili jedva prolaznom ocenom. Festival je bio, po njima, prilično slab jer je selekcija filmova bila usmerena prevashodno prema drugim parametrima kvaliteta, a ne onim koji i čine neki film vrednim pažnje ili postojanja. Možda je, doduše, iznenađujuće što su pomenuti muslimanski „element“ članovi žirija ignorisali kada je reč o ostvarenju Mauritanca Abderamana Sisakoa, „Timbuktu“. On je na pres-konferencijama suznih očiju komentarisao pogođenost stradanjima svog naroda pod vlašću islamskih džihadista, a što je, dakako, potresna tema njegovog filma, začudo nedovoljno upečatljiva za one koji dele nagrade. Veliku nagradu žirija, drugu po važnosti posle Zlatne palme, dobila je Italijanka Alisa Rorvaher za film „Čudo“, koja je u koprodukciji sa nemačkim i švajcarskim producentima ponudila žensku priču o životu na selu i gajenju pčela od sveta samozadovoljno izolovanih i otuđenih sestara. Malo ko je verovao da je ovo „čudo“ zasluživalo da se uopšte pojavi u konkurenciji za nagrade, ali je, eto, čudesno, do jedne od najznačajnijih na kraju i došlo. Dokaz da ove godine Kan nije samo deklarativno proženski, te da nije neuticajno predvođen predsednicom žirija, australijskom autorkom Džejn Kempion, ambasadorom dosadnih, ali snažno „ženskih filmova“. Od rekordnog broja ostvarenja koja su snimile autorke ili onih koja su tretirala žensku temu, izabrano je „Čudo“ da važnom nagradom potvrdi ovaj trend kao najmanji zajednički sadržalac svih pomenutih intencija i vrednosti ženske linije na filmu.

[restrictedarea]

Ostale nagrade

Glumačka priznanja su ipak pripala odavno renomiranim osobama. Mušku nagradu je dobio britanski iskusni glumac Timoti Spol za tumačenje kontroverznog i neprijatno ekscentričnog slikara Vilijema Tarnera u novom delu čuvenog ostrvskog sineaste Majka Lija „Mister Tarner“. Za osvajanje ženskog priznanja u rangu najbolje glumice festivala bilo je dovoljno još jedno od brojnih histeričnih izdanja u vezi sa tim odavno i prečesto dokazivane Džulijane Mur, koja se nametnula rolom neurotične glumice u filmu slavnog kanadskog sineaste Dejvida Kronenberga „Mape do zvezda“. Najbolji režiser je Benet Miler, autor drame „Lovac na lisice“, koja se bavi istinitom pričom o životu olimpijskog rvača Marka Šulca. Nesuđeni favorit iz potaje, Rus Andrej Zvjagincev, koji bi možda i bio pobednik sa svojim provokativnim „Levijatanom“ da ne živimo u vremenima drugačijih političkih prioriteta kada se svet posmatra kroz ključaonicu zapadnih vrata, morao je da se zadovolji nagradom za scenario. Legenda „novog talasa“ i istorije filma, francuskog i svetskog, vremešni Žan-Lik Godar, prisutan u takmičarskom programu sa filmom „Zbogom jeziku“, podelio je nagradu žirija sa kanadskim mladim kolegom Ksavijerom Dolanom, koji se predstavio kompleksnom i provokativnom pričom o odnosu majke i sina u drami „Mamica“. Još jedan čuveni veteran, Nemac Vim Venders, domogao se nekog od priznanja, takozvane „specijalne nagrade“ za rad na filmu „So zemlje“, žestokoj socijalno-političkoj osudi uzurpacije i diskriminacije rudara meksičkog porekla u Novom Meksiku od strane njihovih američkih kolega i jednako belo obojenih vlasnika rudnika. Rasna, socijalna i višeslojno, čak i feministički, obojena Vendersova filmska vizija ovog sukoba, istinitog kažu, nije, međutim, bila dovoljno važna i prihvatljiva za bilo šta više od pomenute „specijalne nagrade“.

Ovogodišnji kanski festival je bio ženstveniji, na prvi pogled političkiji i nekim skoro zaboravljenim slavnim imenima bogatiji (a drugim, doskoro stalno prisutnim, siromašniji) bio je uobičajeno glamurozan i isprazno svetlucav, što je možda i jedino očekivanje koje je opravdao. Neki su na njegovu kroazetu dolazili čak voženi tenkom, neki u skupocenoj odeždi, poslovično nadmeni i važni. Neki su ga ispratili ushićeni, drugi razočarani. Ipak, najbrojniji su utisci koji ističu da su filmovi bili dosadni, osrednji, bledunjavi, iako istovremeno i značajni, pa u pojedinim slučajevima i hrabro osuđujući, najpre kada je reč o brojnim manjkavostima, nepravdama i tragedijama ove naše zapadnim vrednostima preplavljene indoktrinirane civilizacije. Iako, čini se, koliko god te osude bile tačne, filmovi nisu bili na njihovom nivou pa je zauzimanje stava o bilo kojoj temi ostalo u ličnim okvirima, gotovo da nije uticalo na publiku i samim tim na ovaj naš svet. Umetnost ga, avaj, ni ovoga puta nije promenila sve da joj je to i bila namera. A nije.

Nagrade

Zlatna palma

„Zimski san“ Nurija Bilgea Džejlana

Gran pri

„Čuda“ Alisa Rorvaher

Nagrada žirija

„Mamica“ Ksavijera Dolana i „Zbogom jeziku“ Žan-Lika Godara

Najbolji režiser

Benet Miler za film „Lovac na lisice“

Najbolji scenario

Oleg Njegin i Andrej Zvjagincev za film „Levijatan“

Najbolja ženska uloga

Džulijen Mur u filmu „Mape do zvezda“

Najbolja muška uloga

Timoti Spol u filmu „Mister Tarner“

Specijalna nagrada

„So zemlje“ Vima Vendersa i Hulijana Ribeira Salgada

[/restrictedarea]