Почетна / Култура / Мит који (незаслужено) бледи

Мит који (незаслужено) бледи

Пише Дејан Ђорић

Због чега тврдимо да − ако српска уметност нема Паула Клеа и Макса Ернста, може да се поноси ништа мање значајним Иваном Табаковићем?

До 10. маја у београдској Галерији РТС могла се видети изложба сликара, академика и професора Ивана Табаковића, чија харизма превазилази оквире једне изложбе и наше средине па се о њему може размишљати и као о феномену. Такви епитети у ово време скоро да ништа не значе младој публици, која систематски избегава галерије и музеје, а уколико завири у простор ликовних дешавања, то је само због сензација које јој нуди њена генерација. Квалитетне изложбе и књиге сада се праве за средовечне и старије познаваоце културе, који су већ упућени у проблематику и којих је све мање. Млади свет не познаје и не признаје културу другачију од турбофолка, репа, тетоважа, графита и скејтборда, за њих се може рећи да су „духовни инвалиди“, како је то одавно одредио један професор енглеског језика.

СОЦИЈАЛИСТИ СУ БИЛИ БОЉИ Не за пола века, већ за свега неколико година, култура се урушила а да нисмо могли ништа да учинимо, истопила се и нестала, глобалисти и демократи чине оно што социјалисти нису ни помишљали. Остају још само трагови некадашње славе па се питамо ко уопште данас мари за Ивана Табаковића. Они који другачије мисле требало је да недавно оду до Галерије РТС, која је само једна међу многим без посетилаца. Табаковић је донедавно био божанство српске уметности које обитава у небеским висинама а сада је само предмет интересовања специјалиста. Жељко Тоншић, исто тако непревазиђени сликар и педагог, каже да његови ђаци не знају ни ко је Љуба Поповић; каква ли ће тек бити судбина осталих савремених уметника?

Српска и југословенска уметност биле би сиромашне без Табаковића, који се школовао између два светска рата и учествовао у оснивању групе „Земља“ у Загребу. Рођен у Араду 1898, био је пре свега везан за Београд у којем је преминуо 1977. године, где је сматран једним од најумнијих српских стваралаца. Постојао је мит о Табаковићу, који сада бледи. Да је имао више среће и био рођен било где у Европи, његове радове би гледали у музејима модерне уметности. У богатом и разуђеном опусу тог уметника средишти се скоро целокупна историја модернизма, од интимизма, експресионизма, социјалне уметности и надреализма до поп-арта и „Медиале“, која га је сматрала јединим духовним оцем, не видећи осим њега никог битног у српском модернизму.

„ЖЕЉНИ ТАЈНЕ ИСТОРИЈЕ“ Да би се боље разумео тај сјајни дух, треба направити малу дигресију. Када Миломир Марић, познати новинар и уредник, отвара изложбе, износи увек само сијасет пикантних анегдота које забављају публику, али не уме ништа суштински, дубље да каже о уметнику и његовом делу. То уопште не чуди јер Марић не крије да нема разумевања за критику и теорију. Ако, међутим, погледамо које су се све индивидуе, агресивне интелектуалке, феминисткиње, разне „стручњакиње“ и „борице“ за људска права дочепале уметности, постајемо жељни Марићеве тајне историје. Милован Видак је тврдио да савремена српска уметност пропада зато што су њом загосподариле жене. Постмодерни квазифилозофи и историчарке уметности које мисле да је садашња уметност изузетна по правилу су неспособни да разумеју духовну страну стваралаштва, а камоли езотеријску. Целокупна данашња ликовна теорија само је вид наставка позитивизма и структурализма, у најбољем случају марксизма. Овде је општи тренд да се идеолози концептуализма баве старијом уметношћу, као да их испразни авангардизам за то квалификује. Познаваоци те проблематике тврде да је професорка Лидија Мереник са Катедре за модерну уметност београдског Филозофског факултета унаказила Ивана Табаковића у монографији која се сматра једним од њених кључних радова. Не могу о великом сликару писати они којима су највећи узори у уметности Милета Продановић, Мрђан Бајић и Де Стил Марковић. По Марићевом начелу, боље је упознати се са живописним анегдотама него дозволити псеудоинтелектуално заглупљивање, догађаји из живота неупоредиво више казују о човеку и делу од испразних довијања.

[restrictedarea]

Рад великог ствараоца пратили су Леонид Шејка и цртач Драган Лубарда који тврди да поред Табаковића и њега нико међу уметницима педесетих и шездесетих година није био посвећен посматрању неба и размишљању о свемиру. Изузетак је Милан Поповић. Михаило Ђоковић Тикало вероватно не би био примљен на београдску Примењену академију да га Табаковић као члан пријемне комисије није препознао као једног из своје врсте. Тикало је као студент, ушавши у неку споредну просторију на Академији, угледао сакралан призор. Стојећи високо на мердевинама у дну собе, стари професор зането је, никога не примећујући, испод плафона у мрљама, буђи и потклобучењима на зиду видео светове и сликајући, настављао оно што му је природа открила. Табаковић је био научник колико и уметник, занимали су га природни процеси, светлост, сенка, радијација, кретање, енергија, таласи, хемијска и атомска стања материје, облаци, вода и космичке маглине. Његов атеље, као и Клеов, био је налик лабораторији. Аналитички је упознавао тајне света не би ли између осталог доказао да су у основама уметности, зато у његовом раду има толико мисаоног и апокалиптичког. Због сталних промена, истраживања и експериментисања, ограничени тумачи тврдили су да је уметник без стила, могли су говорити и о „номадизму“, на њему се може применити било која поштапалица из репертоара нових познавалаца. Ако је уметник без стила, како се увек препознаје да је реч о његовом делу? Није, међутим, ствар у томе. Табаковић је био универзални, ренесансни дух, за њега је свет био отворена књига. Налик Леонарду, Атанасијусу Кирхнеру и алхемичарима са двора Рудолфа II, настојао је да истражи природу и универзум у потпуности. Као код Леонарда, његови радови само су нацрти, обриси, анализе и припреме грандиозног, никада оствареног плана истраживача који је грозничаво трагао и испитивао, немајући времена за синтезу. Усамљено је у свом времену отишао испред генерације која није знала за другачије вредности од интимистичких и модернистичких, за коју је сликарство било удобна столица за одмор, како Матис одређује уметност. Табаковић је био први наш уметник кога није занимала лепота сама по себи, посебно не она уобичајена, трагао је за узроцима и основама, за тајнама, отиснувши се путевима снова. Пре „Медиале“ је ирационализам сматрао за уметност важнијим од рационализма, одбацио је модернистички позитивизам и духовну ускогрудост због царства маште или, како би Драган Лубарда рекао, угледао је кап росе. Користио је микроскоп и телескопска увећања, радио је као анатомски цртач, а међу студентима омиљени професор био је духом најмлађи, окренут заувек ка световима с оне стране добра и зла. Никада они који аршинима апстрактне и модерне уметности вреднују дело тог усамљеног демијурга неће разумети његову дубину нити шта представља. Плиткоумни савременици у њему виде само још једног од безбројних модерниста!

ИСПРЕД ВРЕМЕНА Радови изложени на поменутој изложби стандардно високог уметничког нивоа из колекције су Николе Марјановића, једног од важнијих нових колекционара. Међуратни цртежи, цртачке интервенције на обојеној подлози и колажи из последњег периода, када мајстор више није сликао, садржајно су обједињени као радови на папиру. Ако српска уметност нема Паула Клеа и Макса Ернста, може да се поноси ништа мање значајним Иваном Табаковићем. Захваљујући Николи Миркову, који без компромиса води Галерију РТС, и колекционару Марјановићу, боље смо упознали мањи део задивљујућег опуса уметника који је по много чему био испред свог времена.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *