Mit koji (nezasluženo) bledi

Piše Dejan Đorić

Zbog čega tvrdimo da − ako srpska umetnost nema Paula Klea i Maksa Ernsta, može da se ponosi ništa manje značajnim Ivanom Tabakovićem?

Do 10. maja u beogradskoj Galeriji RTS mogla se videti izložba slikara, akademika i profesora Ivana Tabakovića, čija harizma prevazilazi okvire jedne izložbe i naše sredine pa se o njemu može razmišljati i kao o fenomenu. Takvi epiteti u ovo vreme skoro da ništa ne znače mladoj publici, koja sistematski izbegava galerije i muzeje, a ukoliko zaviri u prostor likovnih dešavanja, to je samo zbog senzacija koje joj nudi njena generacija. Kvalitetne izložbe i knjige sada se prave za sredovečne i starije poznavaoce kulture, koji su već upućeni u problematiku i kojih je sve manje. Mladi svet ne poznaje i ne priznaje kulturu drugačiju od turbofolka, repa, tetovaža, grafita i skejtborda, za njih se može reći da su „duhovni invalidi“, kako je to odavno odredio jedan profesor engleskog jezika.

SOCIJALISTI SU BILI BOLJI Ne za pola veka, već za svega nekoliko godina, kultura se urušila a da nismo mogli ništa da učinimo, istopila se i nestala, globalisti i demokrati čine ono što socijalisti nisu ni pomišljali. Ostaju još samo tragovi nekadašnje slave pa se pitamo ko uopšte danas mari za Ivana Tabakovića. Oni koji drugačije misle trebalo je da nedavno odu do Galerije RTS, koja je samo jedna među mnogim bez posetilaca. Tabaković je donedavno bio božanstvo srpske umetnosti koje obitava u nebeskim visinama a sada je samo predmet interesovanja specijalista. Željko Tonšić, isto tako neprevaziđeni slikar i pedagog, kaže da njegovi đaci ne znaju ni ko je Ljuba Popović; kakva li će tek biti sudbina ostalih savremenih umetnika?

Srpska i jugoslovenska umetnost bile bi siromašne bez Tabakovića, koji se školovao između dva svetska rata i učestvovao u osnivanju grupe „Zemlja“ u Zagrebu. Rođen u Aradu 1898, bio je pre svega vezan za Beograd u kojem je preminuo 1977. godine, gde je smatran jednim od najumnijih srpskih stvaralaca. Postojao je mit o Tabakoviću, koji sada bledi. Da je imao više sreće i bio rođen bilo gde u Evropi, njegove radove bi gledali u muzejima moderne umetnosti. U bogatom i razuđenom opusu tog umetnika središti se skoro celokupna istorija modernizma, od intimizma, ekspresionizma, socijalne umetnosti i nadrealizma do pop-arta i „Mediale“, koja ga je smatrala jedinim duhovnim ocem, ne videći osim njega nikog bitnog u srpskom modernizmu.

„ŽELJNI TAJNE ISTORIJE“ Da bi se bolje razumeo taj sjajni duh, treba napraviti malu digresiju. Kada Milomir Marić, poznati novinar i urednik, otvara izložbe, iznosi uvek samo sijaset pikantnih anegdota koje zabavljaju publiku, ali ne ume ništa suštinski, dublje da kaže o umetniku i njegovom delu. To uopšte ne čudi jer Marić ne krije da nema razumevanja za kritiku i teoriju. Ako, međutim, pogledamo koje su se sve individue, agresivne intelektualke, feministkinje, razne „stručnjakinje“ i „borice“ za ljudska prava dočepale umetnosti, postajemo željni Marićeve tajne istorije. Milovan Vidak je tvrdio da savremena srpska umetnost propada zato što su njom zagospodarile žene. Postmoderni kvazifilozofi i istoričarke umetnosti koje misle da je sadašnja umetnost izuzetna po pravilu su nesposobni da razumeju duhovnu stranu stvaralaštva, a kamoli ezoterijsku. Celokupna današnja likovna teorija samo je vid nastavka pozitivizma i strukturalizma, u najboljem slučaju marksizma. Ovde je opšti trend da se ideolozi konceptualizma bave starijom umetnošću, kao da ih isprazni avangardizam za to kvalifikuje. Poznavaoci te problematike tvrde da je profesorka Lidija Merenik sa Katedre za modernu umetnost beogradskog Filozofskog fakulteta unakazila Ivana Tabakovića u monografiji koja se smatra jednim od njenih ključnih radova. Ne mogu o velikom slikaru pisati oni kojima su najveći uzori u umetnosti Mileta Prodanović, Mrđan Bajić i De Stil Marković. Po Marićevom načelu, bolje je upoznati se sa živopisnim anegdotama nego dozvoliti pseudointelektualno zaglupljivanje, događaji iz života neuporedivo više kazuju o čoveku i delu od ispraznih dovijanja.

[restrictedarea]

Rad velikog stvaraoca pratili su Leonid Šejka i crtač Dragan Lubarda koji tvrdi da pored Tabakovića i njega niko među umetnicima pedesetih i šezdesetih godina nije bio posvećen posmatranju neba i razmišljanju o svemiru. Izuzetak je Milan Popović. Mihailo Đoković Tikalo verovatno ne bi bio primljen na beogradsku Primenjenu akademiju da ga Tabaković kao član prijemne komisije nije prepoznao kao jednog iz svoje vrste. Tikalo je kao student, ušavši u neku sporednu prostoriju na Akademiji, ugledao sakralan prizor. Stojeći visoko na merdevinama u dnu sobe, stari profesor zaneto je, nikoga ne primećujući, ispod plafona u mrljama, buđi i potklobučenjima na zidu video svetove i slikajući, nastavljao ono što mu je priroda otkrila. Tabaković je bio naučnik koliko i umetnik, zanimali su ga prirodni procesi, svetlost, senka, radijacija, kretanje, energija, talasi, hemijska i atomska stanja materije, oblaci, voda i kosmičke magline. Njegov atelje, kao i Kleov, bio je nalik laboratoriji. Analitički je upoznavao tajne sveta ne bi li između ostalog dokazao da su u osnovama umetnosti, zato u njegovom radu ima toliko misaonog i apokaliptičkog. Zbog stalnih promena, istraživanja i eksperimentisanja, ograničeni tumači tvrdili su da je umetnik bez stila, mogli su govoriti i o „nomadizmu“, na njemu se može primeniti bilo koja poštapalica iz repertoara novih poznavalaca. Ako je umetnik bez stila, kako se uvek prepoznaje da je reč o njegovom delu? Nije, međutim, stvar u tome. Tabaković je bio univerzalni, renesansni duh, za njega je svet bio otvorena knjiga. Nalik Leonardu, Atanasijusu Kirhneru i alhemičarima sa dvora Rudolfa II, nastojao je da istraži prirodu i univerzum u potpunosti. Kao kod Leonarda, njegovi radovi samo su nacrti, obrisi, analize i pripreme grandioznog, nikada ostvarenog plana istraživača koji je grozničavo tragao i ispitivao, nemajući vremena za sintezu. Usamljeno je u svom vremenu otišao ispred generacije koja nije znala za drugačije vrednosti od intimističkih i modernističkih, za koju je slikarstvo bilo udobna stolica za odmor, kako Matis određuje umetnost. Tabaković je bio prvi naš umetnik koga nije zanimala lepota sama po sebi, posebno ne ona uobičajena, tragao je za uzrocima i osnovama, za tajnama, otisnuvši se putevima snova. Pre „Mediale“ je iracionalizam smatrao za umetnost važnijim od racionalizma, odbacio je modernistički pozitivizam i duhovnu uskogrudost zbog carstva mašte ili, kako bi Dragan Lubarda rekao, ugledao je kap rose. Koristio je mikroskop i teleskopska uvećanja, radio je kao anatomski crtač, a među studentima omiljeni profesor bio je duhom najmlađi, okrenut zauvek ka svetovima s one strane dobra i zla. Nikada oni koji aršinima apstraktne i moderne umetnosti vrednuju delo tog usamljenog demijurga neće razumeti njegovu dubinu niti šta predstavlja. Plitkoumni savremenici u njemu vide samo još jednog od bezbrojnih modernista!

ISPRED VREMENA Radovi izloženi na pomenutoj izložbi standardno visokog umetničkog nivoa iz kolekcije su Nikole Marjanovića, jednog od važnijih novih kolekcionara. Međuratni crteži, crtačke intervencije na obojenoj podlozi i kolaži iz poslednjeg perioda, kada majstor više nije slikao, sadržajno su objedinjeni kao radovi na papiru. Ako srpska umetnost nema Paula Klea i Maksa Ernsta, može da se ponosi ništa manje značajnim Ivanom Tabakovićem. Zahvaljujući Nikoli Mirkovu, koji bez kompromisa vodi Galeriju RTS, i kolekcionaru Marjanoviću, bolje smo upoznali manji deo zadivljujućeg opusa umetnika koji je po mnogo čemu bio ispred svog vremena.

[/restrictedarea]