Почетна / Свет / Mедијска гвоздена завеса made by CNN

Mедијска гвоздена завеса made by CNN

Пише Никола Мартић

Велики хегемон из Овалне собе оптужује жртве из Одесе за самоспаљивање а Русију за пропагандни рат против Америке. Хрватска тужи Србију за геноцид а Ватикан канонизуje Степинца. Да смо се јуче сви пробудили, могли бисмо да помислимо и да ће Немачка ускоро тужити Јевреје за Холокауст

Пре недељу дана, у петак 2. маја 2014. године, у Украјини се догодио незапамћени злочин.  Неколико хиљада припадника „Десног сектора“ (украјински екстремисти − еврофанатици) до смрти су линчовали ненаоружане демонстранте који су устали против пучиста у Кијеву. Проамерички фашисти дословно су спалили 46 демонстраната у згради Дома синдиката у украјинском граду Одеси а посредством руске телевизије „Раша тудеј“ свет су обишле узнемирујуће слике батинања полуизгорелих људи који су скакали са високих спратова зграде у пламену.

Међутим, иза западне „информационе гвоздене завесе“ није било могуће ни видети ни чути шта се то заправо догодило. Велики западни пропагандни центри (Си-Ен-Ен, Фокс њуз итд.) као и главни амерички штампани медији (Њујорк тајмс, Вашингтон пост и др.) креирали су слику о некаквим „проруским милитантима“ који су „изгубили животе“ пружајући отпор регуларним снагама реда. Овакви тенденциозни извештаји стизали су до шокиране јавности која је на телевизији „Раша тудеј“ уживо могла да гледа како проамерички екстремисти, наоружани ланцима, шипкама и ватреним оружјем, до смрти батинају цивиле по улицама и на крају „Молотовљевим коктелима“ спаљују зграду пуну демонстраната.

 

Обама као најјачи аргумент Док су у Одеси горели противници кијевских проамеричких пучиста, Барак Обама је у Белој кући угостио немачку канцеларку Ангелу Меркел како би извршио додатни притисак на Берлин да појача санкције против Москве. Мотивисан чињеницом да је Си-Ен-Ен исмејан пред светском јавношћу сликама телевизије „Раша тудеј“ из Одесе и других крајева Украјине, Обама грми са говорнице испред Беле куће како је „све што смо видели у Одеси заправо руска пропаганда која се емитује без престанка, од како је криза у Украјини почела.“

Да. Слике лажу. Не верујте својим очима. Верујте Обами.

Пре петнаест година Бил Клинтон је био у другачијој ситуацији. Он није морао да се вербално обруши на Радио-телевизију Србије. Било је довољно да НАТО, у околностима у којима је РТС у свет слао за Запад непријатне слике масакрираних цивила у Србији, прогласи ову телевизију за легитимни војни циљ и спржи је, заједно са људима, крстарећим ракетама „Томахавк“.

Амерички државни секретар Џон Кери оптужио је, такође, руску телевизијску мрежу „Раша тудеј“ да представља „руски пропагандни мегафон којим Путин промовише личну фантазију о томе шта се дешава у Украјини“. Узимајући у обзир гледаност ове телевизије, која је на до сада незабележен начин уздрмала Си-Ен-Енов монопол на „конструисање“ глобалног јавног мњења, можда можемо и разумети, иако не и оправдати, овако озбиљне оптужбе америчког државног секретара на рачун једне медијске куће.

Скорији наступи Џона Керија делују као да се ради о политичару из неког другог времена. Он је још на самом почетку украјинске кризе изјавио „да не можете просто извршити инвазију на једну суверену државу“. Наравно, њега апсолутно не занима дуг списак држава у које су САД и НАТО копненом инвазијом или „просто“ бомбардовањем „утеривали“ демократију. Све се то може подвести под појам „посебног случаја“, будући да се ради о америчким(!) интервенцијама.

Међутим, када се кијевским проамеричким пучистима успротиви становништво источног дела Украјине, државе у којој су нацистичке проевропске снаге извршиле државни удар редом хапсећи лојалне државне службенике, ислеђујући их на лицу места и дословно спаљујући своје „политичке противнике“ живе – то је онда веома велики међународни проблем за Белу кућу.

Кери – шеф „министарства истине“ Амерички државни секретар Џон Кери се пре неколико дана и лично упустио у „раскринкавање московске завере“, јавно упоређујући слике „брадатих Руса“ из Грузије 2008. године са сликама истих тих наоружаних људи који се данас налазе на истоку Украјине. Све је то, разуме се, пропраћено бомбастичним насловима „озбиљних“ америчких медија који су данима преносили „америчке доказе“ о умешаности Русије у украјинску кризу. Међутим, читава прича срушила се као кула од карата само неколико дана касније, када се светској јавности обратио новинар који је лично сликао те људе и демантовао Керијеве „спекулације“ да су они сликани у Грузији, наводећи да су слике урађене у Украјини и да се искључиво ради о Украјинцима за које амерички Стејт департмент неосновано тврди да су у питању „Руси из Грузије“.

Уз то, Кери је покушао да релативизује претње Јулије Тимошенко, бивше проамеричке украјинске премијерке коју су прозападни узурпатори ослободили из затвора исте ноћи када се догодио преврат у Кијеву, а која је дословно рекла „да ће пронаћи начин да побије те скотове (мисли на Русе)… и да ће учинити све што је потребно како би цео свет устао, после чега ће од Русије остати само спржена земља“.

А о томе ко, заправо, стоји иза целе ове украјинске несреће довољно говоре сами амерички званичници, тачније Керијев помоћник за европске и евроазијске послове, Викторија Нуланд, госпођа које се сећамо из „Фак ди ЕУ“ процурелих трака, која је саопштила да су Сједињене Америчке Државе „инвестирале у Украјину преко пет милијарди долара помоћи како би се створила сигурна и просперитетна демократија“.

[restrictedarea]

Порука Лаврова: Цивилизованије о медијима! Aмеричке осуде руског новинарства долазе у моменту када се у Београду обележава 15 година од НАТО бомбардовања РТС-а, „легитимног војног циља“ америчке војне стратегије. Те ратне 1999. године, шеснаест убијених српских новинара били су „колатерална штета“ махните администрације најмоћније војне машинерије у историји човечанства. Наравно да нико од НАТО официра никада није позван на одговорност за овај гнусни злочин, а генерални секретар ове алијансе Хавијер Солана, човек који је формално наредио бомбардовање, био је драг гост пучистима у Немањиној улици у Београду годинама после америчког петооктобарског преврата. Тако, министар спољних послова заједничке државе СЦГ Горан Свилановић није крио задовољство после сваке Соланине посете бомбардованој Србији, а Солана је константно упозоравао бомбардовану српску јавност на „опасности од странпутица старе политике“ које „воде земљу у нову изолацију“. Очекивано, министар Свилановић је на ове претње НАТО-а одговарао „захтевима“ да се убрза процес евроинтеграција.

Када је, међутим, реч о званичној Москви и претњама које амерички државни секретар упућује председнику Руске Федерације Владимиру Путину, руски министар спољних послова Сергеј Лавров није остао нем на овако грубо кршење основних начела дипломатског општења у међународној политичкој арени. Лавров је истакао да „није цивилизовано говорити о медијима на овај начин“, пруживши уверавања да ће Москва „наставити да подржава рад медија који публици нуде алтернативни поглед на стварност, насупрот ономе што им сервира вашингтонска пропаганда“.

Срби су, крајем прошлог века, имали (не)прилику да се са снагом ове међународне медијске машинерије о којој говори Лавров (Си-Ен-Ен и Би-Би-Си) упознају „из прве руке“. Последице сатанизације председника СРЈ Слободана Милошевића и антисрпске хистерије с краја деведесетих још увек се осећају, чак и у домаћој јавности. А о исходу првог правог медијског рата који је српска национална медијска кућа водила против НАТО пропагандних центара 1998. и 1999. године довољно говори податак да је тачку на овај сукоб морала да стави НАТО авијација.

Међутим, нови глобални медијски рат неће бити тако једноставно „привести крају“ немедијским средствима, као што је то био случај са Србијом 15 година раније, будући да иза руске медијске куће „Раша тудеј“ стоји моћна Руска Федерација, озбиљна нуклеарна сила. Треба, ипак, напоменути да нервоза Беле куће, коју су недвосмислено артикулисали Барак Обама и Џон Кери својим наступима против слободе медија у Русији, јасно указује на амерички пораз у медијском рату који се, о збивањима у Украјини, води већ дуже време.

 

„Пулицер“- награда за служење САД-а? Поводом све отворенијег сукоба Москве и Вашингтона око утицаја на светско јавно мњење, дугогодишњи амерички новинар Крис Хеџис наводи да пропагандни рат није ништа ново и да, ако желите да разумете о чему се ради, само треба сагледати примере попут Балкана и Блиског истока. Он каже да је „тачно да је украјински сценарио врло добар пример ове игре али тешко да се то може назвати изолованим случајем. Свака администрација има одређену званичну причу коју жели да наметне јавности а медији су само мање или више ефикасно средство за наметање те приче“, каже Хеџис.

„Ево како се то ради: Бела кућа би одала тајну ¸Њујорк тајмсу‘, па би онда званичници цитирали ¸Њујорк тајмс‘ као некакав аутентичан извор информација, одакле би црпели кредибилитет за даље активности. То смо могли да видимо приликом спремања јавног мњења за Заливски рат или рат у Ираку – тако се игра та игра“, наводи Хеџис.

Он објашњава да је, док је извештавао за „Њујорк тајмс“ из конфликтних региона широм света, укључујући и Босну деведесетих година, његов посао био да стави акценат на оне догађаје који наглашавају званичну причу америчке администрације, а да догађаје који су у сукобу са овом причом – занемари или потпуно изостави из својих извештаја. „Тако је било са сваком администрацијом коју сам покривао, почевши од Реганове администрације и рата у Никарагви и Ел Салвадору, тако је било и на Блиском истоку приликом сукоба Израела и Палестине, исто тако и на Балкану, у Босни, све до рата против тероризма и Ал Каиде“, открива новинар Крис Хеџис, човек који је, иначе, аутор неколико књига и добитник Пулицерове награде.

Будући да пропаганду можемо разумети као продужену руку ратног сукоба, поставља се оправдано питање да ли је Пулицерова награда постала признање новинарима за заслуге у борби против непријатеља америчких „националних“ интереса?

 

Рефлекс Кремља на опкољавање Русије Према речима америчког историчара Стивена Коена, професора на Њујорк и Принстон универзитетима, нови хладни рат који последњих дана добија своје јасне обрисе у виду све тежих америчких санкција Русији, могао би веома „лако да достигне тачку усијања и претвори се у нуклеарни рат“. Његова историјска перспектива указује на чињеницу да „нови хладни рат није почео на Криму, нити одлуком Јануковича да одбије договор са ЕУ око политичке и економске будућности његове земље, него је почео деведесетих година када је Клинтонова администрација почела са новим проширењима НАТО-а“. Коен објашњава да је „проширење НАТО-а заправо усмерено на економско, политичко и војно опкољавање Русије и да је оживљавање старих идеолошких антагонизама сасвим логичан рефлекс Кремља“.

Коен сматра да рат између Америке и Русије „заиста није толико незамислив, како се обично претпоставља. Јер ако, с једне стране, имамо грађански рат у Украјини, рат који је све извеснији, и уз то разумљиву амбицију Русије да заштити народ на истоку који тражи самосталност од пучиста у Кијеву, и са друге стране ставимо у перспективу могућу интервенцију НАТО-а на западу Украјине, а НАТО трупе се већ гомилају у окружењу, онда није тешко претпоставити шта се може десити када се руске и НАТО снаге нађу очи у очи“, без претпостављене границе која их раздваја. Он примећује да „за разлику од претходних случајева када се свесно или несвесно ишло ка заоштравању међународних политичких односа, што је водило било хладном, било ¸врућем‘ рату, данас у америци не постоји никаква опозиција ратним напорима Беле куће, ни у Конгресу нити у главним америчким медијима“.

Треба рећи да у Европи данас нема народа који боље од Срба може да сведочи о правој природи америчке антируске, а последично и антисрпске пропаганде која је пратила експанзију НАТО-а, након што је Бил Клинтон лично објавио рат Савезној Републици Југославији 1999. године и тиме озваничио нову интервенционистичку спољну политику Беле куће.

 

Антисрпска пропаганда као почетак медијске патологије Јавни изливи антисрпске мржње почели су у зору новог таласа проширења НАТО-а. У то време, званичници евроатлантског савеза су о Србима изговарали монструозне ствари како би оправдали своју „политику међународног интервенционизма“ пред домаћим јавним мњењем које глобални медији деценијама уназад „мељу“ на научној основи.

Тада смо, између осталог, имали прилике да чујемо да „Срби спроводе терор и силују албанску децу“ (амерички председник Бил Клинтон) да су Срби „одвратни“ (амерички државни секретар Мадлен Олбрајт) да су „народ без закона и без вере; народ разбојника и терориста“ (француски председник Жак Ширак) да су „злочиначки дупеглавци“ (амерички дипломата и „миротворац“ Ричард Холбрук) и да „треба да се подаве у сопственом смраду“ (немачки канцелар Хелмут Кол). Такође, могло се чути да су „Срби свиње“ (амерички конгресмен Дејвид Обен) да су „убице беба“ (амерички сенатор Џозеф Бајден) да су „ђубре“ (председник Народне скупштине Француске Лорен Фабијис) као и да су „неморална раса“ (бивши секретар иностраних послова САД-а Ворен Кристофер). Како би цитирани Крис Хеџис казао, овде је реч о „тајнама“ које су западни званичници открили глобалним медијима, пре свих Си-Ен-Ену и Би-Би-Сију, а ови онда „наглашавали“ ту „званичну причу“ доминантно америчке администрације. Тако је прављен алиби за бомбардовање СРЈ.

Иначе, ова последња расистичка изјава представља добру илустрацију вишевековне мржње англосаксонских политичара, која се у целини може сагледати у лику и делу Бенџамина Дизраелија, човека који је зацртао пут англосаксонском империјализму на Балкану, тј. британској антируској политици на Старом континенту, пре свега својим политичким утицајем на Берлинском конгресу.

Сатанизација Србије, као што је речено, имала је за циљ да оправда агресију САД-а и НАТО-а на једну суверену европску државу, као и окупацију дела њене територије која је уследила (када већ није успела „добровољна“ предаја целе земље, и поред вишемесечног „сипања милосрђа“ из поднебесја). А бомбардовање РТС-а, медијске куће која је једина током рата у свет слала слике масовних цивилних жртава „паметног бомбардовања“, као и слике тешког разарања Србије које није престало 78 дана, јасно указује на немоћ Си-Ен-Ена да ратне злочине НАТО-а заташка својом представом о праведној борби добрих Американаца против „лоших момака“ са Балкана.

 

Шта све можеш у Србији кад је мрзиш? Остаје питање како објаснити још увек актуелну „домаћу“ антисрпску пропаганду која траје већ више од једне деценије, дуго после ратних дејстава? Сведоци смо да организације попут Хелсиншког одбора за људска права настављају са својом антисрпском расистичком хистеријом и после успостављања „демократског“ режима у Београду.

Последњи у низу излива „антисрпског расположења“ имали смо прилике да читамо на интернет презентацији ових „слободоумних“ пропагандиста, у такозваним „Е-новинама“. На страницама овог електронског медија, један од главних уредника сајта поздравља своје читаоце са пропутовања по „независном Косову“, представљајући то као неку врсту „личне дипломатије“, описујући све те дивне гостопримљиве људе (из окупиране јужне српске покрајине) који су спремни својим гостима да пруже потпуни угођај у многобројним прелепим хотелима и ресторанима на Косову, ако ли се само одлуче да сврате у добронамерну посету овој дивној земљи („натопљеној“ НАТО уранијумом, где је, у послератном периоду, „цивилизовани албански народ“ порушио или спалио преко 150 српских средњовековних цркава и манастира, оскрнавио преко 250 православних гробаља и одакле је протерао преко 200 хиљада неалбанаца, највише Срба).

Но, није ово млаћење празне сламе (на месту где се једино сузама може описати судбина једног народа) само по себи повод да се са гнушањем окрене глава на другу страну када се наиђе на овакву врсту националног цинизма. Готово нестварно делује излив мржње који „слободоумни читаоци“ овог портала упућују Српској православној цркви и Патријарху Иринеју. И безмало је застрашујућ презир са којим је могуће јавно коментарисати овакве „интелектуалне испаде“, и то у држави у којој се, посве арбитрарно, за „тешке речи против опште сигурности“ иде на вишегодишњу робију.

 

Убити Србина жалосна је чињеница, али не и злочин „Хелсиншка повеља“, јавно гласило Хелсиншког одбора за људска права у Србији, у свом броју од септембра 2012. године је, рецимо, публиковала текст о „српско-хрватским контроверзама“ тј. о хрватској војној акцији „Олуја“, у којем се наводи следеће: „Без обзира да ли је страдалих српских цивила било 116, 681 или 1205, то је у сваком случају жалосна чињеница али не и злочин. Та чињеница је последица злочина, тј. последица рата који је сам по себи злочин, а одговорност за страдање цивила на било којој страни пада на онога ко је започео рат“ (Хелсиншка повеља – број 167-168). Другим речима, убијање Срба само по себи није злочин, него је то просто „последица“ рата који је, треба рећи, Србија водила како би одбранила своје право на суверенитет. У истом тексту се, такође, разматрају сасвим уобичајена питања од јавног значаја, попут излива „српског фашизма“ после утакмица са Хрватском, српски хулигани и улично насиље и друге теме.

Чланови организације „Жене у црном“, међу којима, узгред, има и мушкараца, уклапају се у овај контекст антисрпског сентимента утолико што су спремни да константно гурају прст у око заједници у којој живе бесрамним парадирањем строгим центром престонице, носећи транспаренте следећег садржаја: „Признајем да су ратни профитери политичка и економска елита“, „Признајем да је Дража Михајловић ратни злочинац“ и гле чуда: „Признајем независност Косова“. Овоме, наравно, треба додати и људе окупљене око организација које популаришу тзв. ЛГБТ „сексуалну оријентацију“ (лезбо, геј, бисексуалци и трансвестити). Они агресивно инсистирају на својим „људским правима“ да нама и нашој деци објашњавају све чари њихове „слободе да буду другачији“.

Како, дакле, разумети активности ових организација? Као продужену руку англоамеричког империјализма? Као пропагандни рад на „промени свести“ једног прилично ратоборног народа, посебно ако је у питању његова слобода? Окосница овог прљавог идеолошког посла је поткопавање српског осећаја части и националне одговорности, односно проблематично питање: како убедити Србе да је њихова прошлост злочиначка?

Према овом концепту „моралне саморегулације“, сви Срби сада имају своје „грађанско право“ да буду другачији, да буду „ослобођени“ обавеза према нацији и држави, обавеза према својим прецима и сопственом потомству.

Све је то могуће у свету где велики хегемон из Овалне собе оптужује жртве из Одесе за самоспаљивање а Русију, зато што шаље слике које то демантују, окривљује за пропагандни рат против Америке. Реч је о свету у којем је Хрватска тужила Србију за геноцид а Ватикан ће до краја године канонизовати Степинца. Да смо се јуче сви пробудили после пола века дугог сна, могли бисмо да помислимо и да ће Немачка ускоро тужити Јевреје за Холокауст.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Da bi se saznala istina sta se desava u svetu, trba samo gedati CNN i BBC, i naravno demokratski verovati.Kod nas B92 kao cerka CNN sasvimm dobro odradjuje zelje Vasingtona i Brisela,zasluzuje barem jednog Nobela, kao Obama za mir tako i B92 za odrzanje mdijskog mrakau Srbiji.

    Gvozdena zvesa nam nije potrebna,dovoljan je i mrak




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!