Енергетски рат

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Чак и када би скупили гас из свих могућих извора, Брисел и Вашингтон тешко би могли да покрију 140 милијарди кубика, колико су износиле укупне прошлогодишње руске испоруке у Европу

Крајем априла, САД и ЕУ увеле су Русији такозвани други пакет санкција, поводом кризе у Украјини. Иако се о овим санкцијама, наводно „изузетно оштрим“, у америчким и европским круговима говори на сва уста већ два месеца, за сада оне тек минимално ударају по руским интересима. Зато је разумљиво што је председник Русије Владимир Путин одлучио да Москва за сада не примењује према Западу „контрасанкције“, јер би узвратне руске мере, чак и изузетно ограниченог обима, нарушиле крхку економску, а самим тим и безбедносну равнотежу, пре свега у Европи. Отуда и појачан опрез Европљана, који су у више наврата јасно ставили до знања прекоокеанским партнерима да не треба журити са драконским мерама против Русије.

 

ЕВРОПА НА ПОВОЦУ АМЕРИКЕ Битка за Украјину носи класичан геополитички печат, где се води борба за позиције неких будућих војних база, радара, аеродрома, лансера ракета… Са друге стране пак ради се о борби за економски утицај, енергетске токове и профит. Ови елементи представљају веома опасан коктел, посебно имајући у виду да је на столу огроман улог – будућност западне војно-политичке и економске алијансе, па чак и самог САД.

И мере које Русији стоје на располагању могу се поделити по истом основу – на војне и економске. У оба случаја, њихова разорна моћ може буквално сатрти Европу, о Украјини да се и не говори. Тако постаје разумљиво Путиново нежурење да ове мере примени, знајући да би оне у највећој мери удариле по интересима европских партнера, док би Вашингтон од свега тога профитирао. Такође, сукоб са Европом као бумеранг би се вратио и Москви, а утисак је да Американци управо на ту карту највише играју. У овом светлу, потпуно је ирационално што Брисел прати Вашингтон у овој игри, о чему је прошле недеље говорио и сам Путин, неувијено рекавши да је „Европа на повоцу Америке“. Међутим, моћ Вашингтона је, очигледно, још увек велика, чиме се једино може објаснити да и Брисел и Кијев свесно иду у рат против Москве, иако им она нуди неупоредиво више него Американци. Изгледа да нека чудна зависност и страх од Америке и даље паралишу умове широм Европе.

Но, таквог страха у Москви, очито, више нема. Из Кремља отворено поручују западним „партнерима“ да под хитно припреме милијарде долара за отплату украјинског дуга за гас, или ће цеви остати суве. У случају новог гасног рата са Украјином, односно са Европом, последице би биле веома озбиљне, али је утисак да Вашингтон, сталним провокацијама на рачун Москве, изазива управо најгори сценарио. Нема сумње да Кијев не плаћа руски гас већ два месеца управо по „савету“ Американаца, који и у овом случају имају своју рачуницу.

Међутим, први ће цех платити Европљани. Путин је пре три недеље јасно рекао да ће Русија чекати само „још месец дана“ да Кијев почне да измирује своје обавезе за испоручени гас, које већ износе скоро четири милијарде долара! А овај рок истиче за недељу дана. По свему судећи, ако Европа и САД не плате обавезе својих клијената у Кијеву – енергетски рат ће започети. Овај немили сценарио, свесно или несвесно, све време се потискује у други план. Док се обичан свет на Западу припрема за „руску интервенцију“, они као и да не сањају да ће „енергетска интервенција“ ударити директно по њима. Наравно, Европа ће од енергетског рата бити добро уздрмана, али ће кијевска хунта и, нажалост, народ – доживети праву катастрофу.

Подсетимо, све је почело још 2005, у години прве „обојене“ револуције у Кијеву, изведене такође под америчком диригентском палицом. У то доба, на заласку политичке каријере бившег председника Леонида Кучме, Украјина је уживала у изобиљу готово бесплатног руског гаса. Била је то цена коју је Москва добровољно плаћала Кијеву за његов ванблоковски статус и гарантовање испорука плавог енергента за Европу. Цена за хиљаду кубних метара гаса за Кијев је тада износила „братских“ 50 долара и тај уговор је требало да важи све до 2013. године. То су биле директне субвенције Украјини, захваљујући којима је она бележила велике стопе привредног раста. Индустрија је радила, плате и пензије су исплаћиване редовно, станови су били свима топли, а социјална и здравствена заштита на завидном нивоу.

[restrictedarea]

Међутим, годину дана раније, 2004, Путин је успео да коначно неутралише штетни Споразум о подели продукције (СРП) из времена Бориса Јељцина, по којем је Русији припадало само десет центи од сваког долара добијеног продајом њене нафте на светском тржишту. Остатак су углавном узимале америчке и британске компаније. Истовремено, затвора је допао и Михаил Ходорковски, који је годинама „исисавао“ сав профит из безмало половине нафтног сектора Русије. Стављањем под контролу СРП споразума и враћањем ЈУКОС-а Ходорковског у власништво државе, руски буџет је у кратком року удесетостручен, суверенитет враћен, али је Путин стекао доживотне непријатеље на Западу. Не треба заборавити да је Ходорковски, само неколико недеља пре хапшења, боравио у Америци, где је уговорио продају ЈУКОС-а америчким инвеститорима.

ЗАУСТАВИТИ ПУТИНА Тако је у Вашингтону сазрела свест да Путина треба зауставити пре него што превише ојача и почне да регенерише не само Русију већ и читав постсовјетски простор. На терен истрчавају дуго спремани западни играчи – најпре Михаил Сакашвили 2004. у Грузији, а затим 2005. године у Украјини Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко. Нова власт у Кијеву одмах почиње да затеже ситуацију и захтева од Москве да транзит гаса преко њихове територије буде плаћен по „средњоевропској цени“ и раскида више него повољан уговор са „Газпромом“. Руси на то одговарају да и Кијев треба да плати гас по „средњоевропској цени“, која у том тренутку премашује 160 долара (уместо дотадашњих 50). Преговори су трајали месецима, све док у јануару 2006. просечна европска цена није досегла 230 долара, и тада Русија први пут искључује гас Украјини.

Ипак, спор је брзо решен и уговорена је цена од 98 долара за хиљаду кубика, што је био изузетан уступак Кијеву. Управо тада се у игру убацује фамозна компанија „Росукренерго“, чија половина власништва припада „Газпрому“, а остатак бизнисменима Дмитрију Фирташу и Ивану Фурсину, блиским украјинској власти. На тај начин, за обичне грађане гас је ипак поскупео до (средњоевропских) 230 долара, док је разлику од 130 долара узимао „Росукренерго“. У међувремену, дуг за испоручени гас почео је да се гомила, а Москва потражује од Фирташа 2,4 милијарде долара, што је поново довело до искључења гаса Украјини, у периоду од 1. до 19. јануара 2009. године. У Европи, која је усред зиме почела да губи залихе гаса, тих дана завладала је права антируска хистерија, али Кремљ није попустио. Коначно, премијерка Јулија Тимошенко стиже у Москву на преговоре са Путином и они потписују дугорочни уговор по којем се цена гаса, на украјинско инсистирање, везује за тада ниску цену нафте. Међутим, нафта је после тога знатно поскупела, што је праћено порастом цене гаса за Украјину – са 228 на 310 долара. То је био формални разлог што је нови украјински председник Виктор Јанукович оптужио Јулију Тимошенко за националну издају, па је она осуђена на седам година затвора.

Јанукович и његова влада, кандидујући се за чланство у ЕУ, истовремено су захтевали од Москве да им преполови цену гаса од којега Украјина у потпуности зависи. Москва пристаје да цену снизи за 100 долара, односно за трећину, под условом продужетка закупа луке у Севастопољу до 2042. године, па су председници Јанукович и Дмитриј Медведев потписали Харковски споразум, почетком 2010. године. У складу са растом цене нафте, и гас је наредне године поскупео на 256, а затим на 295 долара и више (максимално до 398) али је то и даље било знатно јефтиније него што су плаћале европске земље. Коначно, Путин и Јанукович у децембру прошле године потписују споразум по којем је цена за Украјину поново снижена на 268 долара, уз договор о зајму од 15 милијарди долара, којим би се делом отплаћивале и испоруке гаса, док би остатак био коришћен за буџетске потребе.

 

НА ИВИЦИ НАУЧНЕ ФАНТАСТИКЕ Ову цену Русија није смањивала ни после фебруарског пуча у Кијеву, очекујући од нове власти конструктиван однос. Међутим, нови премијер Арсениј Јацењук и в. д. шефа државе Александар Турчинов одмах су почели да вуку потезе против Москве, укључујући ударе на руски језик и телевизијске програме, најаве приступања НАТО-у, као и слање националистичких јединица и војске против грађана са истока земље. Тако се дошло до парадоксалне ситуације да Русија спонзорише непријатељски режим, и то веома издашно. Већ 1. априла, „Газпром“ саопштава о прекиду децембарског уговора са Јануковичем и цена одмах расте на 385 долара. Два дана касније, Москва обуставља и Харковски споразум (јер Кијев више не контролише Севастопољ) па хиљаду кубика гаса за Кијев од тада кошта 485 долара. Истовремено, 7. априла истекао је крајњи рок за плаћање раније преузетог гаса, али је Путин додао још један месец „грејс периода“.

Управо сада се приближавамо овом датуму, када ће испоруке Украјини бити обустављене, ако не почне да плаћа „живим новцем“ и то по новој цени. А Кијев то, нити може, нити жели. „Као што је познато, наши партнери у Европи признају легитимност данашњих кијевских власти, али не чине ништа да подрже Украјину. Ниједним доларом, ниједним евром“, објаснио је Путин. Поставља се логично питање: ко ће да плати гас за Украјину, најмање 12 милијарди долара годишње? Американци су показали спремност да помогну са тек 50 милиона, и то углавном кроз испоруке војне опреме. Европа нуди подршку за добијање кредита од ММФ, под условом да Кијев претходно „закоље“ своје грађане смањењем пензија и других давања, уз дуплирање свих комуналних дажбина! Чак и да ова акробатика успе, опет ће Кијев морати готово сав новац од ММФ да пребаци на рачун „Газпрома“, чиме се банкротство може само привремено одложити.

Како би се Москви ставило до знања да Кијев, наводно, може и без њеног „смрдљивог гаса“ (израз Виктора Јушченка из последње фазе његове владавине) Запад обећава да ће Украјина бити снабдевана из „западних“ извора. Тек су ове идеје на ивици научне фантастике. Прва је – да се Украјини допрема компримовани природни гас танкерима из Катара. Ту је настао први проблем, јер Турска није показала интересовање да пропушта ове бродове кроз Босфор, а са друге стране катарски гас је и до 50 одсто скупљи од руског.

 

СЦЕНАРИО АПОКАЛИПСЕ Друга опција коју помињу западни медији јесу реверсне испоруке руског гаса из Словачке. Али, и ту се појављује проблем, јер је Братислава један од најближих пријатеља Москве у ЕУ и већ је најавила да без договора са „Газпромом“ не може испоручити Кијеву више од 3,2 милијарде кубика. А то је тек 10 одсто годишњих потреба Украјине. Међутим, чак и ако Словачка попусти под притиском из Брисела и Вашингтона, она технички може максимално доставити 10 милијарди кубика, а из свих осталих праваца могу стићи још две милијарде. Тако је опет нејасно одакле би Украјина намирила недостајуће две трећине потреба и ко би све то платио. Осим тога, досадашње реверсне испоруке показале су да би на тај начин Кијев могао да уштеди највише до једне милијарде долара на годишњем нивоу (ако би тако увезао свих 30 милијарди кубика) али би то захтевало озбиљне инвестиције за градњу нових гасовода и пратеће инфраструктуре.

Веома слични проблеми настали би и за Европу у случају евентуалних прекида руских испорука. Као „спасоносно решење“ Американци предлажу свој гас из шкриљаца, али то је тек посебна тема. Довољно је рећи да, чак и ако Американци успеју да се унутар себе договоре око ових испорука, њихова цена не би била нижа од тренутне руске (вероватно би била и виша) а такво решење захтевало би значајне инвестиције и најмање две године припрема.  Чак и када би сакупили гас из свих могућих извора, са свих континената, Брисел и Вашингтон би тешко могли да покрију 140 милијарди кубика, колико су износиле укупне прошлогодишње руске испоруке у Европу. Да се и не говори какве би то потресе изазвало на ионако уздрманом светском тржишту.

Наравно, све је могуће и не треба ниједну опцију унапред искључити. Међутим, извоз гаса представља тек мањи део руског експорта енергената, и износи око 25 милијарди долара годишње. Много веће приходе Русија убира од извоза нафте, а ту су позиције Москве неприкосновене, јер руско црно злато напросто не може ништа да замени. О томе је недавно говорио и Путин, објаснивши да би проблеми за Русију могли да настану само ако би Саудијска Арабија нагло и на дуге стазе повећала производњу, али би то донело проблеме и за Ријад. Међутим, чак и у том случају, Русија не би била сасвим сатерана у ћошак. А што се тиче испорука гаса Европи, њих Русија, ако буде приморана, може колико сутра да обустави, а токове плавог енергента преусмери ка Азији. Наравно, све наведено личи на сценарио Апокалипсе, јер је јасно да би прекид виталних артерија између Русије и Европе представљао глобални енергетски рат. И, несумњиво, увод у онај прави, оружани.

[/restrictedarea]