Energetski rat

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Čak i kada bi skupili gas iz svih mogućih izvora, Brisel i Vašington teško bi mogli da pokriju 140 milijardi kubika, koliko su iznosile ukupne prošlogodišnje ruske isporuke u Evropu

Krajem aprila, SAD i EU uvele su Rusiji takozvani drugi paket sankcija, povodom krize u Ukrajini. Iako se o ovim sankcijama, navodno „izuzetno oštrim“, u američkim i evropskim krugovima govori na sva usta već dva meseca, za sada one tek minimalno udaraju po ruskim interesima. Zato je razumljivo što je predsednik Rusije Vladimir Putin odlučio da Moskva za sada ne primenjuje prema Zapadu „kontrasankcije“, jer bi uzvratne ruske mere, čak i izuzetno ograničenog obima, narušile krhku ekonomsku, a samim tim i bezbednosnu ravnotežu, pre svega u Evropi. Otuda i pojačan oprez Evropljana, koji su u više navrata jasno stavili do znanja prekookeanskim partnerima da ne treba žuriti sa drakonskim merama protiv Rusije.

 

EVROPA NA POVOCU AMERIKE Bitka za Ukrajinu nosi klasičan geopolitički pečat, gde se vodi borba za pozicije nekih budućih vojnih baza, radara, aerodroma, lansera raketa… Sa druge strane pak radi se o borbi za ekonomski uticaj, energetske tokove i profit. Ovi elementi predstavljaju veoma opasan koktel, posebno imajući u vidu da je na stolu ogroman ulog – budućnost zapadne vojno-političke i ekonomske alijanse, pa čak i samog SAD.

I mere koje Rusiji stoje na raspolaganju mogu se podeliti po istom osnovu – na vojne i ekonomske. U oba slučaja, njihova razorna moć može bukvalno satrti Evropu, o Ukrajini da se i ne govori. Tako postaje razumljivo Putinovo nežurenje da ove mere primeni, znajući da bi one u najvećoj meri udarile po interesima evropskih partnera, dok bi Vašington od svega toga profitirao. Takođe, sukob sa Evropom kao bumerang bi se vratio i Moskvi, a utisak je da Amerikanci upravo na tu kartu najviše igraju. U ovom svetlu, potpuno je iracionalno što Brisel prati Vašington u ovoj igri, o čemu je prošle nedelje govorio i sam Putin, neuvijeno rekavši da je „Evropa na povocu Amerike“. Međutim, moć Vašingtona je, očigledno, još uvek velika, čime se jedino može objasniti da i Brisel i Kijev svesno idu u rat protiv Moskve, iako im ona nudi neuporedivo više nego Amerikanci. Izgleda da neka čudna zavisnost i strah od Amerike i dalje parališu umove širom Evrope.

No, takvog straha u Moskvi, očito, više nema. Iz Kremlja otvoreno poručuju zapadnim „partnerima“ da pod hitno pripreme milijarde dolara za otplatu ukrajinskog duga za gas, ili će cevi ostati suve. U slučaju novog gasnog rata sa Ukrajinom, odnosno sa Evropom, posledice bi bile veoma ozbiljne, ali je utisak da Vašington, stalnim provokacijama na račun Moskve, izaziva upravo najgori scenario. Nema sumnje da Kijev ne plaća ruski gas već dva meseca upravo po „savetu“ Amerikanaca, koji i u ovom slučaju imaju svoju računicu.

Međutim, prvi će ceh platiti Evropljani. Putin je pre tri nedelje jasno rekao da će Rusija čekati samo „još mesec dana“ da Kijev počne da izmiruje svoje obaveze za isporučeni gas, koje već iznose skoro četiri milijarde dolara! A ovaj rok ističe za nedelju dana. Po svemu sudeći, ako Evropa i SAD ne plate obaveze svojih klijenata u Kijevu – energetski rat će započeti. Ovaj nemili scenario, svesno ili nesvesno, sve vreme se potiskuje u drugi plan. Dok se običan svet na Zapadu priprema za „rusku intervenciju“, oni kao i da ne sanjaju da će „energetska intervencija“ udariti direktno po njima. Naravno, Evropa će od energetskog rata biti dobro uzdrmana, ali će kijevska hunta i, nažalost, narod – doživeti pravu katastrofu.

Podsetimo, sve je počelo još 2005, u godini prve „obojene“ revolucije u Kijevu, izvedene takođe pod američkom dirigentskom palicom. U to doba, na zalasku političke karijere bivšeg predsednika Leonida Kučme, Ukrajina je uživala u izobilju gotovo besplatnog ruskog gasa. Bila je to cena koju je Moskva dobrovoljno plaćala Kijevu za njegov vanblokovski status i garantovanje isporuka plavog energenta za Evropu. Cena za hiljadu kubnih metara gasa za Kijev je tada iznosila „bratskih“ 50 dolara i taj ugovor je trebalo da važi sve do 2013. godine. To su bile direktne subvencije Ukrajini, zahvaljujući kojima je ona beležila velike stope privrednog rasta. Industrija je radila, plate i penzije su isplaćivane redovno, stanovi su bili svima topli, a socijalna i zdravstvena zaštita na zavidnom nivou.

[restrictedarea]

Međutim, godinu dana ranije, 2004, Putin je uspeo da konačno neutrališe štetni Sporazum o podeli produkcije (SRP) iz vremena Borisa Jeljcina, po kojem je Rusiji pripadalo samo deset centi od svakog dolara dobijenog prodajom njene nafte na svetskom tržištu. Ostatak su uglavnom uzimale američke i britanske kompanije. Istovremeno, zatvora je dopao i Mihail Hodorkovski, koji je godinama „isisavao“ sav profit iz bezmalo polovine naftnog sektora Rusije. Stavljanjem pod kontrolu SRP sporazuma i vraćanjem JUKOS-a Hodorkovskog u vlasništvo države, ruski budžet je u kratkom roku udesetostručen, suverenitet vraćen, ali je Putin stekao doživotne neprijatelje na Zapadu. Ne treba zaboraviti da je Hodorkovski, samo nekoliko nedelja pre hapšenja, boravio u Americi, gde je ugovorio prodaju JUKOS-a američkim investitorima.

ZAUSTAVITI PUTINA Tako je u Vašingtonu sazrela svest da Putina treba zaustaviti pre nego što previše ojača i počne da regeneriše ne samo Rusiju već i čitav postsovjetski prostor. Na teren istrčavaju dugo spremani zapadni igrači – najpre Mihail Sakašvili 2004. u Gruziji, a zatim 2005. godine u Ukrajini Viktor Juščenko i Julija Timošenko. Nova vlast u Kijevu odmah počinje da zateže situaciju i zahteva od Moskve da tranzit gasa preko njihove teritorije bude plaćen po „srednjoevropskoj ceni“ i raskida više nego povoljan ugovor sa „Gazpromom“. Rusi na to odgovaraju da i Kijev treba da plati gas po „srednjoevropskoj ceni“, koja u tom trenutku premašuje 160 dolara (umesto dotadašnjih 50). Pregovori su trajali mesecima, sve dok u januaru 2006. prosečna evropska cena nije dosegla 230 dolara, i tada Rusija prvi put isključuje gas Ukrajini.

Ipak, spor je brzo rešen i ugovorena je cena od 98 dolara za hiljadu kubika, što je bio izuzetan ustupak Kijevu. Upravo tada se u igru ubacuje famozna kompanija „Rosukrenergo“, čija polovina vlasništva pripada „Gazpromu“, a ostatak biznismenima Dmitriju Firtašu i Ivanu Fursinu, bliskim ukrajinskoj vlasti. Na taj način, za obične građane gas je ipak poskupeo do (srednjoevropskih) 230 dolara, dok je razliku od 130 dolara uzimao „Rosukrenergo“. U međuvremenu, dug za isporučeni gas počeo je da se gomila, a Moskva potražuje od Firtaša 2,4 milijarde dolara, što je ponovo dovelo do isključenja gasa Ukrajini, u periodu od 1. do 19. januara 2009. godine. U Evropi, koja je usred zime počela da gubi zalihe gasa, tih dana zavladala je prava antiruska histerija, ali Kremlj nije popustio. Konačno, premijerka Julija Timošenko stiže u Moskvu na pregovore sa Putinom i oni potpisuju dugoročni ugovor po kojem se cena gasa, na ukrajinsko insistiranje, vezuje za tada nisku cenu nafte. Međutim, nafta je posle toga znatno poskupela, što je praćeno porastom cene gasa za Ukrajinu – sa 228 na 310 dolara. To je bio formalni razlog što je novi ukrajinski predsednik Viktor Janukovič optužio Juliju Timošenko za nacionalnu izdaju, pa je ona osuđena na sedam godina zatvora.

Janukovič i njegova vlada, kandidujući se za članstvo u EU, istovremeno su zahtevali od Moskve da im prepolovi cenu gasa od kojega Ukrajina u potpunosti zavisi. Moskva pristaje da cenu snizi za 100 dolara, odnosno za trećinu, pod uslovom produžetka zakupa luke u Sevastopolju do 2042. godine, pa su predsednici Janukovič i Dmitrij Medvedev potpisali Harkovski sporazum, početkom 2010. godine. U skladu sa rastom cene nafte, i gas je naredne godine poskupeo na 256, a zatim na 295 dolara i više (maksimalno do 398) ali je to i dalje bilo znatno jeftinije nego što su plaćale evropske zemlje. Konačno, Putin i Janukovič u decembru prošle godine potpisuju sporazum po kojem je cena za Ukrajinu ponovo snižena na 268 dolara, uz dogovor o zajmu od 15 milijardi dolara, kojim bi se delom otplaćivale i isporuke gasa, dok bi ostatak bio korišćen za budžetske potrebe.

 

NA IVICI NAUČNE FANTASTIKE Ovu cenu Rusija nije smanjivala ni posle februarskog puča u Kijevu, očekujući od nove vlasti konstruktivan odnos. Međutim, novi premijer Arsenij Jacenjuk i v. d. šefa države Aleksandar Turčinov odmah su počeli da vuku poteze protiv Moskve, uključujući udare na ruski jezik i televizijske programe, najave pristupanja NATO-u, kao i slanje nacionalističkih jedinica i vojske protiv građana sa istoka zemlje. Tako se došlo do paradoksalne situacije da Rusija sponzoriše neprijateljski režim, i to veoma izdašno. Već 1. aprila, „Gazprom“ saopštava o prekidu decembarskog ugovora sa Janukovičem i cena odmah raste na 385 dolara. Dva dana kasnije, Moskva obustavlja i Harkovski sporazum (jer Kijev više ne kontroliše Sevastopolj) pa hiljadu kubika gasa za Kijev od tada košta 485 dolara. Istovremeno, 7. aprila istekao je krajnji rok za plaćanje ranije preuzetog gasa, ali je Putin dodao još jedan mesec „grejs perioda“.

Upravo sada se približavamo ovom datumu, kada će isporuke Ukrajini biti obustavljene, ako ne počne da plaća „živim novcem“ i to po novoj ceni. A Kijev to, niti može, niti želi. „Kao što je poznato, naši partneri u Evropi priznaju legitimnost današnjih kijevskih vlasti, ali ne čine ništa da podrže Ukrajinu. Nijednim dolarom, nijednim evrom“, objasnio je Putin. Postavlja se logično pitanje: ko će da plati gas za Ukrajinu, najmanje 12 milijardi dolara godišnje? Amerikanci su pokazali spremnost da pomognu sa tek 50 miliona, i to uglavnom kroz isporuke vojne opreme. Evropa nudi podršku za dobijanje kredita od MMF, pod uslovom da Kijev prethodno „zakolje“ svoje građane smanjenjem penzija i drugih davanja, uz dupliranje svih komunalnih dažbina! Čak i da ova akrobatika uspe, opet će Kijev morati gotovo sav novac od MMF da prebaci na račun „Gazproma“, čime se bankrotstvo može samo privremeno odložiti.

Kako bi se Moskvi stavilo do znanja da Kijev, navodno, može i bez njenog „smrdljivog gasa“ (izraz Viktora Juščenka iz poslednje faze njegove vladavine) Zapad obećava da će Ukrajina biti snabdevana iz „zapadnih“ izvora. Tek su ove ideje na ivici naučne fantastike. Prva je – da se Ukrajini doprema komprimovani prirodni gas tankerima iz Katara. Tu je nastao prvi problem, jer Turska nije pokazala interesovanje da propušta ove brodove kroz Bosfor, a sa druge strane katarski gas je i do 50 odsto skuplji od ruskog.

 

SCENARIO APOKALIPSE Druga opcija koju pominju zapadni mediji jesu reversne isporuke ruskog gasa iz Slovačke. Ali, i tu se pojavljuje problem, jer je Bratislava jedan od najbližih prijatelja Moskve u EU i već je najavila da bez dogovora sa „Gazpromom“ ne može isporučiti Kijevu više od 3,2 milijarde kubika. A to je tek 10 odsto godišnjih potreba Ukrajine. Međutim, čak i ako Slovačka popusti pod pritiskom iz Brisela i Vašingtona, ona tehnički može maksimalno dostaviti 10 milijardi kubika, a iz svih ostalih pravaca mogu stići još dve milijarde. Tako je opet nejasno odakle bi Ukrajina namirila nedostajuće dve trećine potreba i ko bi sve to platio. Osim toga, dosadašnje reversne isporuke pokazale su da bi na taj način Kijev mogao da uštedi najviše do jedne milijarde dolara na godišnjem nivou (ako bi tako uvezao svih 30 milijardi kubika) ali bi to zahtevalo ozbiljne investicije za gradnju novih gasovoda i prateće infrastrukture.

Veoma slični problemi nastali bi i za Evropu u slučaju eventualnih prekida ruskih isporuka. Kao „spasonosno rešenje“ Amerikanci predlažu svoj gas iz škriljaca, ali to je tek posebna tema. Dovoljno je reći da, čak i ako Amerikanci uspeju da se unutar sebe dogovore oko ovih isporuka, njihova cena ne bi bila niža od trenutne ruske (verovatno bi bila i viša) a takvo rešenje zahtevalo bi značajne investicije i najmanje dve godine priprema.  Čak i kada bi sakupili gas iz svih mogućih izvora, sa svih kontinenata, Brisel i Vašington bi teško mogli da pokriju 140 milijardi kubika, koliko su iznosile ukupne prošlogodišnje ruske isporuke u Evropu. Da se i ne govori kakve bi to potrese izazvalo na ionako uzdrmanom svetskom tržištu.

Naravno, sve je moguće i ne treba nijednu opciju unapred isključiti. Međutim, izvoz gasa predstavlja tek manji deo ruskog eksporta energenata, i iznosi oko 25 milijardi dolara godišnje. Mnogo veće prihode Rusija ubira od izvoza nafte, a tu su pozicije Moskve neprikosnovene, jer rusko crno zlato naprosto ne može ništa da zameni. O tome je nedavno govorio i Putin, objasnivši da bi problemi za Rusiju mogli da nastanu samo ako bi Saudijska Arabija naglo i na duge staze povećala proizvodnju, ali bi to donelo probleme i za Rijad. Međutim, čak i u tom slučaju, Rusija ne bi bila sasvim saterana u ćošak. A što se tiče isporuka gasa Evropi, njih Rusija, ako bude primorana, može koliko sutra da obustavi, a tokove plavog energenta preusmeri ka Aziji. Naravno, sve navedeno liči na scenario Apokalipse, jer je jasno da bi prekid vitalnih arterija između Rusije i Evrope predstavljao globalni energetski rat. I, nesumnjivo, uvod u onaj pravi, oružani.

[/restrictedarea]