Почетна / Култура / У вртлогу греха и патње

У вртлогу греха и патње

„Код вечите славине“ ПИСАЦ Момчило Настасијевић ПОЗОРИШТЕ Народно позориште – Сцена „Раша Плаовић“ ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 16. април 2014. РЕДИТЕЉ Милан Нешковић АДАПТАЦИЈА Слободан Обрадовић ДРАМАТУРГ Молина Удовички СЦЕНОГРАФ Весна Поповић КОСТИМОГРАФ Тамара Бушковић КОМПОЗИТОР Владимир Пејковић СЦЕНСКИ ГОВОР Радован Кнежевић КОРЕОГРАФ Татјана Поповић

Пише Рашко В. Јовановић

На Сцени „Раша Плаовић“ премијера дела које се дуго очекивало

Готово све личности драме „Код вечите славине“ испаштају због знаних и незнаних грехова својих предака, или због личних сагрешења: душе су им уморне од сазнања о ономе што се збивало у прошлости…

За Момчила Настасијевића, једног од најзначајнијих српских песника, али и занимљивог приповедача, бриљантног есејисту и драматичара, како уочава Миодраг Павловић, не може се тврдити „да је своје драме писао искључиво као песник“, јер је несумњиво желео један нови медијум. „Он је ¸хтео‘ на сцену било као песник, или не“, каже Павловић и потом додаје: „Та појава је унеколико чудна када се зна, и на основу песама и на основу начина његовог рада, колико је он био дух стегнут, концизан, пробирљив. Но, у себи је он носио идеју читавог једног нашег књижевног препорода и намеравао је да идеју тог препорода примени у свим областима, у причи као у поезији, у есеју као у драми, а ни роман није изостао у његовим плановима.“ Као драматичар, Настасијевић је био под утицајем Мориса Метерлинка, који је неговао „уметност ради људске душе“. Концепт „душе“, са својим старинским призвуком, код Настасијевића више је симболистичког порекла него православног. Павловић истиче: „И распон Метерлинковог позоришног рада аналоган је Момчиловом: он обухвата бајку, средњовековну легенду, и магловите апстраховане атмосфере савременог живота, пуне поетских слутњи. Има сличности и у надевању имена лицима у драми између једног и другог писца.“

Ако Настасијевићеве драме у стиху првенствено представљају добре либретистичке основе за музичко-сценска дела, драме у прози, са много поетских условности у конструкцији ситуација и односа међу ликовима имају доста симболистичких примеса. Свакако да је драма „Код вечите славине“ најкарактеристичније дело за Настасијевићеве драмске текстове у прози. Написао ју је 1936. године. Међутим, „Славина“ је први пут изведена 1967. године на сцени Народног позоришта у Зеници, у режији Јована Путника. Наслов драме је симболичан и треба да означи како живот пролази као вода из славине поред личности које се не могу одредити како се треба кретати и понашати. Иначе, у „Славини“ нема класичних драмских сукоба, јер су на нивоу већ одређеног и безличног, будући да су још у клици предодређени на промашај, јер оно што је одређено овде не зависи од саме личности (нпр. Магдаленина љубав изван је домена свесног, њен отац одредио јој је Романа за брата, а Тина да јој буде вереник) док је безлично у овом случају судбина, што ће рећи страст која јој је одредила Романа за вољеног човека. Инцестуозни однос Магдалене и Романа у средишту је драме где се прате животни удеси и других личности, заправо приказује се читав преплет несрећних људских судбина што се укрштају у кафани „Код вечите славине“. Готово све личности испаштају због знаних и незнаних грехова својих предака, или због личних сагрешења: душе су им уморне од сазнања о ономе што се збивало у прошлости, па их и то оптерећује и утиче на њихове поступке. То је та магловита атмосфера у којој живе и које се не могу ослободити.

[restrictedarea]

Редитељ Милан Нешковић смело се прихватио постављања комада „Код вечите славине“ и на скоро заверенички начин формирао глумачку екипу, која је са очигледном вољом веома ангажовано приступила сценском оживљавању ове симболистичке драме. Глумци су најпре морали проникнути у смисао самога текста и у све његове поетске условности. У раду са редитељем, који несумњиво располаже смислом и осећањем за симболистичку драматургију, ова екипа преданих извођача успела је да, избегавајући натуралистичко приказивање, на различите начине оствари симболичка значења. Управо у томе је и највиши уметнички домет представе: нисмо гледали ликове који дочаравају одређена психолошка стања, већ симболичке ликове који еманирају своје јаде или радости, запитаности и неверице. У том смислу, најпре бисмо издвојили Хану Селимовић као тета Тину, која је овај симбол доброте доследно оваплоћавала са изразом озарене воље. Како прекомерна доброта доноси и несрећу, она је умела да изрази забринутост, баш као што је и у сценама лудила вешто изражавала горке истине. Вања Ејдус, као Магдалена, остварила је страх од неизвесности коју доноси будућност, али и у еротском заносу према Роману увек била донекле дистанцирана. Ненад Стојменовић успео је да оживи симбол опчињеног љубавника који своје постојање не може замислити без Магдалене. Небојша Дугалић као Ћопа, био је забринут због општег пропадања које је овладало „Славином“ и енергично дејствовао са жељом да се ствари доведу у ред. Занимљиво је приказао свој пораз у таквом настојању, који га одводи у самоубиство. Бранко Видаковић живописно је приказао фигуру Мукташа. Александар Срећковић (Сирчанин – отац и син) и Борис Пинговић (Подољац – отац и син) показали су смисао за уверљиву трансформацију при тумачењу двоструких улога. Небојша Кундачина (Рапа) ауторитативно и обесно је испољавао газдашку моћ. У осталим улогама успешно су наступили: Димитрије Илић (чика Јоле) Ивана Шћепановић (Сирчанка) Дејана Миладиновић (Подољка) Миља Пековић (Смиља) и Нада Мацанковић (Цветана).

Нисмо сигурни да је сценографија Весне Поповић у виду великог дрвеног степеништа пружала згодан простор за глуму, макар и симболичку. Тај простор, лишен сваке амбијенталности, одговарао би једном великом хору, али никако приказивању збивања у локалу „Код вечите славине“. Прикладнија је била костимографија Тамаре Бушковић, заснована претежно на савременом одевању. Униформа савременог милиционара требало је ваљда да индицира како се радња догађа данас и овде, што ће рећи да и „Славина“ пропада у условима транзиције. Како се ради о пропадању, то се може прихватити. Иначе, женски костими били су инвентивно решени.

Сценски говор поставио је Радован Кнежевић: специфичан језик овог Настасијевићевог дела глумци су изговарали јасном артикулацијом и акценатски и интонативно прецизно. Музика Владимира Пејковића, нарочито она која се изводила на флаути, ефектно је и поетично наговештавала или подвлачила појаву ликова симбола на сцени (Романа и Магдалене).

Извођење драме „Код вечите славине“, као премијере дела које се дуго очекивало, вреди посебно забележити, јер је реч о првом Настасијевићу на репертоару неког београдског професионалног позоришта. Већ зато је премијера ове драме у режији Милана Нешковића културни догађај првога реда, поготово што је постигнут одличан извођачки резултат. Да ли је то почетак промене односа наших позоришта према драмском опусу Момчила Настасијевића?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *