Почетна / Други пишу / НАОМИ КЛАЈН: ФРАКИНГ ИЛИ УКРАЈИНСКА ДОКТРИНА ШОКА

НАОМИ КЛАЈН: ФРАКИНГ ИЛИ УКРАЈИНСКА ДОКТРИНА ШОКА

Овај таленат за употребу кризе у своју корист називам доктрином шока, и она не показује знаке повлачења

Владимира Путина можемо победити тако што ћемо преплавити европско тржиште природним гасом фракованим у Америци, уверава нас индустрија. У прилог растућој антируској хистерији, америчком Конгресу представљена су два закона – један у Представничком дому (Х.Р. 6), други у Сенату (С. 2083) – којима би се олакшао извоз течног природног гаса, наводно у име подршке Европи док се скида са Путинових фосилних горива, и унапредила америчка национална безбедност.

Кори Гарднер, републикански конгресмен који је представио текст тврди да би “противљење овом закону било као да спустимо слушалицу док нас наши пријатељи и савезници зову упомоћ”. И то може бити тачно – ако пријатељи и савезници раде за Шеврон и Шел корпорације, а хитан позив упућују ради очувања профита усред смањеног прилива конвенционалне нафте и гаса.

Да би ова ујдурма упалила, важно је не обраћати пажњу на детаље. Као што је рецимо чињеница да већи део тог гаса вероватно неће стићи до Европе – јер се овим законима предвиђа продаја гаса на светском тржишту било којој земљи чланици Светске трговинске организације.

Или чињеница да индустрија већ годинама убеђује Американце да морају прихватити ризик по своју земљу, воду и ваздух који проистичу из хидрауличног ломљења (фракинга) како би омогућили да њихова земља оствари “енергетску независност”. А сада, изненада и на превару, циљ се променио у “енергетску безбедност”, што очигледно значи продају повременог вишка фракованог гаса на светском тржишту, а тиме и стварање енергетске зависности других земаља.

Изнад свега, важно је да се не примети да би изградња неопходне инфраструктуре за извоз гаса у тим размерама однела силне године за издавање дозвола и конструкцију – само један терминал течног природног гаса може коштати седам милијарди долара, мора се напајати из огромне мреже гасовода и компресорских станица, и захтева сопствену електрану само за енергију потребну да гас хлађењем претвара у течност. Док се ови огромни индустријски пројекти не изграде и не ставе у погон, Немачка и Русија могу бити најбољи другари. А до тада ће се тек малобројни сећати да је криза на Криму била изговор који је гасној индустрији послужио да оствари своје снове о извозу, без обзира на последице по заједнице у којима се врши фракинг или планету која се кува.

Овај таленат за употребу кризе у своју корист називам доктрином шока, и она не показује знаке повлачења. Сви знамо како доктрина шока ради: у временима кризе, било стварне или изазване, наше елите умеју да се изговором хитности залете у непопуларне мере које су катастрофалне за већину. Наравно да има примедби – од климатолога који упозоравају да метан има снажан утицај на загревање, или локалних заједница које не желе ове високо ризичне извозне луке на својим вољеним обалама. Али ко има времена за дискусију? Хитно је! Зову упомоћ! Прво усвојите закон, после размишљајте о њима.

Многе индустрије добро изводе ову ујдурму, али ниједна није тако вешта да користи суспензију рационалности у доба кризе као глобални гасни сектор.

Током последње четири године гасни лоби је економску кризу у Европи користио да би земље попут Грчке наводио да пут из дугова и очаја траже у отварању својих предивних и осетљивих мора за бушење. Сличне аргументе користи за правдање фракинга широм Северне Америке и Британије.

Сада је криза дана украјински сукоб који се користи као булдожер за обарање разумних ограничења на извоз природног гаса и прихватање контроверзног договора са Европом о слободној трговини. А какав је то дил: још више економија слободног корпоративног загађења и још више гасова који заробљавају топлоту и трују атмосферу – и све то као одговор на енергетску кризу.

У том контексту вреди се сетити – што је врхунска иронија – да су управо климатске промене криза коју индустрија природног гаса највештије користи.

Нема везе што је јединствено решење за климатску кризу драматично проширење процеса вађења енергената фракингом, што у нашу атмосферу ослобађа огромне количине метана који дестабилизује климу. Према најновијим проценама Међувладиног панела за климатске промене метан је један од најмоћнијих гасова са ефектом стаклене баште – 34 пута моћнији у заробљавању топлоте од угљен-диоксида. А то важи за период од преко 100 година, при чему ова одлика метана с временом слаби.

Далеко је важније, тврди биохемичар Роберт Ховарт са универзитета Корнел, један од водећих светских стручњака за емисије метана, посматрати утицај у периоду од 15 до 20 година, када је потенцијал метана за глобално загревање запрепашћујућих 86 до 100 пута већи од угљен диоксида. “У том временском распону ризикујемо врло убрзано загревање”, рекао је Ховарт.

И запамтите: не градите мултимилијардерске делове инфраструктуре уколико не планирате да их користите макар 40 година. Дакле на кризу загревања наше планете реагујемо тако што градимо мрежу ултра-моћних атмосферских рерни. Јесмо ли полудели?

Не знамо колико се метана заправо ослобађа бушењем и фракингом, и читавом приручном инфраструктуром. Док индустрија природног гаса тврди да је “мања него емисије угљен диоксида код угља”, заправо никада није систематски измерила своја цурења метана који испарава у свакој фази екстракције гаса, обраде и дистрибуције – од облоге извора и вентила у кондензатору до напуклих гасовода испод харлемских квартова. Сама гасна индустрија је 1981. измислила мудро гесло да је природни гас “мост” ка будућности чисте енергије. То је било пре 33 године. Дугачак мост. А далеке обале још нема на видику.

Када је 1988. у свом историјском сведочењу климатолог Џејмс Хансен упозорио Конгрес на ургентан проблем глобалног загревања – Америчко гасно удружење почело је експлицитно да обликује свој производ као одговор на “ефекат стаклене баште”. Нису губили време, другим речима, да се нуде као решење глобалне кризе коју су делом и сами изазвали.

Употреба кризе у Украјини за ширење глобалног тржишта под изговором “енергетске безбедности” мора се сагледати у контексту овог необореног рекорда кризног опортунизма. Једино што овога пута много више нас зна где лежи стварна енергетска безбедност. Захваљујући раду врхунских истраживача као што је Марк Џејкобсон и његов тим са Станфорда, знамо да се до 2030. свет може у потпуности окренути обновљивим енергентима. А захваљујући најновијим, алармантним извештајима Међувладиног панела за климатске промене, знамо да је тај пут наш егзистенцијални императив.

То је инфрастуктура коју би требало ургентно градити – а не огромне индустријске пројекте који ће нас отерати у још дубљу зависност од опасних фосилних горива. Тачно је да ће та горива бити потребна током транзиције, али има их више него довољно: изузетно прљаве методе екстракције као што су катрански песак и фракинг напросто нису неопходне. Како је управо ових дана рекао Џејкобсон: “Нису нам потребна неконвенционална горива да бисмо створили инфраструктуру за потпуни прелазак на чисте и обновљиве енергије ветра, воде и сунца за све наше потребе. Можемо се ослонити на постојећу, и уз нову инфраструктуру [обновљиве генерације] обезбедити енергију за производњу остатка чисте инфраструктуре која ће бити потребна… Конвенционална нафта и гас су више него довољни.”

На Европљанима је сада да своју жељу за еманципацијом од руског гаса претворе у захтев за убрзаном транзицијом ка обновљивим енергентима. Таква транзиција – на коју су се европске земље обавезале према протоколу из Кјота – може се лако саботирати ако се светско тржиште преплави јефтиним фосилним горивом фракованим из америчких подземних стена. И заиста, удружење Американци против фракинга које предводи борбу против убрзавања извоза течног гаса, блиско сарађује са својим европским колегама како би се ово спречило.

Одговор на претњу катастрофалним загревањем наш је најважнији енергетски императив. Не можемо себи приуштити да нас омета најновија ујдурма кризног маркетинга индустрије природног гаса.

Превела Милица Јовановић

Извор The Guardian/Пешчаник, 15. 04. 2014.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *