Почетна / Свет / Махање тупом сабљом

Махање тупом сабљом

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Запад први пут у украјинској драми, уместо бахатости, демонстрира беспомоћност: у централи НАТО се грозничаво трага за новом стратегијом у евентуалном сукобу са Русијом, која би требало да се нађе на дневном реду септембарског самита, пошто је процењено да би у садашњој ситуацији тај сукоб представљао „велико лудило“ и потпуну бламажу алијансе

Ако је неко уопште веровао да ће НАТО (Запад) после фијаска и серије отворених (не само политичких) пораза, од Сирије до Украјине, бацити копље у трње и дићи руке од стратешког (и агресивног) циља – продора на Исток, ка руским границама – био је очигледно у заблуди.

Процене да би у садашњој ситуацији војни сукоб са Русијом представљао само бламажу за западни војни савез, на шта је почетком априла упозорио (у то веома упућени) бивши први човек немачких оружаних снага (генерални инспектор Бундесвера од 2000. до 2002.)  такође бивши председник Војног комитета НАТО (од 2002. до 2005.) Харалд Кујат, нису обесхрабриле НАТО јастребове. Напротив. Утицајни и сериозни немачки медији, „Шпигл“ и „Цајт“, пишу, позивајући се на поуздане изворе, да се увелико, и грозничаво, припрема нова стратегија алијансе, која би требало, непланирано и ургентно, да се нађе на дневном реду септембарског самита НАТО.

 

Грозничаво трагање за новом стратегијом Циљ нове стратегије је да се убрза и подигне борбена спремност западног војног савеза у евентуалном сукобу са Русима. НАТО је, за обрачун са тако моћним противником, испоставило се, превише спор: за пребацивање већих борбених формација и ратне опреме на позиције које би му обезбедиле евентуалну предност, у овом часу западном војном савезу потребно је, најмање, сто осамдесет дана. Тај рок би, према новој стратешкој оријентацији НАТО, морао радикално да се скрати.

Из те стратешке оријентације произлазе и конкретне обавезе за све чланице западне војне алијансе, укључујући, дакако, и Немачку. То се, међутим, не уклапа у већинско расположење њених грађана који су не само изричито против (евентуалне) ратне авантуре и санкција Русији него су, такође, већински убеђени – о томе говоре бројна истраживања јавног мњења – да Руси нису, не бар једини, кривци за „ескалацију ситуације у Украјини“.

У том контексту, од једног угледног немачког коментатора стигло је упозорење Ангели Меркел: у питањима рата и мира немачка канцеларка не би смела да води политику у раскораку с расположењем немачких грађана.

 

Кримски домино ефекат У замршеном украјинском чвору, који је сам увелико заплитао, Запад једноставно не зна шта да учини, а ситуација у несрећној земљи се изнова драматизује. Њен исток кључа а превратничка власт у Кијеву очигледно нема снаге да заустави њено (можда коначно?) цепање и „кримски домино ефекат“. Бучне претње Москви, које и даље пригушују грозничаве дипломатске напоре, где се посебно ангажовао немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер, испостављају се као махање тупом сабљом. Мало је (војних) средстава и моћи за „операцију одвраћања“ која би деловала уверљиво (и застрашујуће) на Русе. Године неприкосновене моћи суперсиле која је из Хладног рата изашла као победник, Сједињених Америчких Држава, и понизне (и понижаване) Русије за време Бориса Јељцина, чиниле су своје, отупљујући (западну) сабљу. То се веома пластично може видети на примеру Бундесвера. Немачке оружане снаге су, као јак ослонац алијансе, пре пада Берлинског зида (1989-1990) имале близу пола милиона војника, прецизно: 494.300, а сада 186.450; 5005 борбених оклопних возила, сада 322; 507 борбених авиона, сада 205.

Ударно језгро Бундесвера ангажовано је у бројним мисијама, од Авганистана до Косова. Војни буџет је осетно скресан и многе поруџбине ратне опреме стопиране. Босови индустрије наоружања сада трљају руке. Ситуација у Украјини могла би да наврне воду на њихову воденицу. За то су, међутим, потребне милијарде евра, које ни (богата) Немачка не може лако да издвоји.

Ситуација у Русији се, у међувремену, радикално променила. Западни војни експерти констатују да се руска армија, којој су се, колико јуче, ако се изузме њен (застрашујући) нуклеарни потенцијал, смејали, убрзано модернизовала до степена који озбиљно забрињава западне тајне службе и војне стратеге. Посебно ефектна била је демонстрација њене моћи на маневрима из септембра прошле године, под називом „Операција запад 2013“.

[restrictedarea]

Официјелно је тамо учествовало 13.000 војника. Бројка је очигледно смишљено обнародована како би се избегао долазак страних посматрача (по правилима ОЕБС). Маневрима је обухваћена и истурена руска енклава, Калињинград, па западни војни кругови процењују да је у њима учествовало шездесет хиљада људи.

Маневри су, према информацијама из немачких медија, имали индиректно, али веома конкретно, дејство и изван руских граница. Приликом једне вежбе на релацији земља – ваздух паралисани су, кажу, балтички радарски системи НАТО. Један високи (и неименовани) западни војни стручњак је, у том контексту, децидирано саопштио новинарима „Шпигла“: руска армија је способна да, лако и брзо, кад би то хтела, прегази и окупира источну Украјину.

Русија је поново веома јака и стратешка полазна позиција је на руској страни, констатовао је, у интервјуима високотиражном „Билду“ и  једном регионалном листу, немачки генерал Кујат. Ако би пак НАТО одлучио да се понаша као „лав“, потпуно би се избламирао. Савршено је јасно да Запад не би могао ништа да учини у случају да Русија војно интервенише у Украјини, као што ништа није могао да учини  ни после „руске анексије Крима“. Генерал је, уз то, упозорио да је Русија, поред Америке, „нуклеарна стратешка суперсила“ и да би (ратни) сукоб с њом био „тотално безумље“. Једине разумне опције су „деескалација сукоба“ и дипломатија, а ко жели војни сукоб, „мора бити малоуман“.

 

Ратоборна немачка министарка Генерал Харалд Кујат се, иначе, индиректно успротивио (проблематичној и провокативној) идеји министарке одбране Урсуле фон дер Лајен да НАТО са својим формацијама наоружаним до зуба изађе на источне границе с Русијом. Министарка би, звецкајући оружјем, ишла још даље: нуди, како се чује, Пољској (која, иначе, тврди „Шпигл“, тражи да се на њеној територији што пре стационирају две НАТО бригаде!) и балтичким земљама заједничке војне маневре уз руску границу, иритирајући тиме коалиционог партнера и колегу у кабинету Ангеле Меркел, социјалдемократу Штајнмајера. Он је, наиме, склон идеји да се у самом Кијеву охладе усијане главе.

На недавном састанку са колегама из Француске и Пољске у Вајмару недвосмислено је саопштио да не види Украјину у западној војној алијанси. Извукао је, очигледно, поуку из украјинског случаја и за Брисел: Европска унија би убудуће, у дијалогу са источноевропским земљама о евентуалном придруживању, требало да одустане од императивног условљавања „или – или“ и да тај дијалог води у сагласју с Москвом.

Ту идеју је, још разуђеније, тематизовао на предавању у (веома утицајној) берлинској Фондацији за науку и политику (снабдева немачке званичнике експертским анализама о најактуелнијим темама) високи функционер Министарства спољних послова (и доскорашњи шеф немачког представништва у НАТО централи) Екехард Брозе, о чему је јавност информисао „Ханделсблат“ (2. априла). У стабилизацији ситуације у Украјини, Запад практично ништа не може да учини без Русије, а ни Запад ни Руси не могу скрштених руку посматрати настанак једне велике и нестабилне државне творевине усред Европе.

 

„Револуционари“ опекли прсте Украјина јесте, рекао је Немац, оријентисана према Западу, али је такође веома упућена на руско тржиште и веома зависна од испоруке руског гаса и стабилних односа са (моћним) источним суседом. У том контексту, Брозе је очигледно сагласан са инсистирањем Москве на уставном прекомпоновању Украјине (треба „размишљати о извесним формама децентрализације“) не изјашњавајући се конкретније о размерама и крајњим консеквенцама очигледно неизбежне украјинске уставне реформе.

Професор међународног права Бруно Зима (својевремено је био и судија Међународног суда у Хагу) каже (интервју „Шпиглу“ од 7. априла) да су „украјински револуционари“, играјући се ватром, „опекли прсте“. Украјина политички, подсећа овај експерт, није толико слободна као друге државе. Чим је председник Јанукович свргнут, знао је, наводи он, да ће Русија повратити Крим. Севастопољ, с важним приступом Црном мору, а тиме и Средоземљу, одвише је важан Русији да би лако могла да га препусти утицају Запада, а тиме и западном војном савезу.

Украјина је, на одређени начин, стратешко предворје Русије и за Москву је незамисливо да једног дана поморске снаге НАТО буду у Севастопољу. Неке државе, а међу њима је и Украјина, имају пех због свог географског и политичког положаја који им не оставља много могућности.

Немачки професор је уверен да Путин крши међународно право, али констатује: то је бумеранг који се обија о главу Западу. Због тога он може у једном говору цинично да каже: „Гле, гле, САД су откриле међународно право, веома закаснело, али боље него никад.“ Украјински „шок“ би, закључује професор, могао да буде отрежњујуће лековит. Запад би могао да извуче следећу поуку: да убудуће више респектује међународно право које је, под разним изговорима (у том контексту споменуто је и бомбардовање Југославије) често газио.

 

Године обмана и понижења Кад је Москва, после година понижавања од стране Запада, први пут, с Владимиром Путином, показала да и она може практиковати „политику силе“, настала је драма. Тиме се окончава четврт века превара и обмана којима се Запад служио у односима с Русијом.

Тадашњи амерички шеф дипломатије Џејмс Бејкер је 9. фебруара 1990. године у Кремљу уверавао (малерозног) Михаила Горбачова да се западни војни савез неће „ниједан инч“ померити на Исток ако се Москва сагласи да (поново) уједињена Немачка буде НАТО чланица. Дан касније, 10. фебруара,  немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер се, како „сведочи“ један тајни документ на који скреће пажњу немачки „Штерн“, обавезао, у сусрету с тадашњим шефом дипломатије Едуардом Шеварднадзеом, да се НАТО, ни по коју цену, неће ширити на Исток. „Ми смо свесни, рекао је Геншер, да припадност уједињене Немачке западном војном савезу потеже компликована питања. Ми се, међутим, чврсто обавезујемо: НАТО се неће ширити на Исток“.

Недавно се и Горбачов присетио уверавања да алијанса „ни за нокат“ неће на Исток. Његова велика грешка (поред толиких које је починио на штету своје земље!) признао је закаснело, јесте што је, „верујући Западу“, пропустио прилику да се та уверавања преточе у обавезујући међународни споразум.

 

Силовит поход на Исток Запад је све то (о)лако и осионо погазио. Кренуо је силовито у поход на Исток:  1999. године у НАТО су примљене Пољска, Чешка и Мађарска; 2004. Бугарска, Румунија, Словачка и три балтичке земље. Четири године касније, на Самиту у Букурешту, требало је да под НАТО кишобран стану Украјина и Грузија. „Кочницу“ је, у последњи час, повукла немачка канцеларка Ангела Меркел. Учинила је то после (снажног) Путиновог упозорења: излазак тако моћног војног блока на наше границе сматраћемо као угрожавање безбедности земље.

Ко је веровао да ће Путин, после свега, сада дозволити да се руска Црноморска флота, стационирана на (историјски руском) Криму, нађе на НАТО територији, био је очигледно или превише наиван или превише безобзиран.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *