Mahanje tupom sabljom

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Zapad prvi put u ukrajinskoj drami, umesto bahatosti, demonstrira bespomoćnost: u centrali NATO se grozničavo traga za novom strategijom u eventualnom sukobu sa Rusijom, koja bi trebalo da se nađe na dnevnom redu septembarskog samita, pošto je procenjeno da bi u sadašnjoj situaciji taj sukob predstavljao „veliko ludilo“ i potpunu blamažu alijanse

Ako je neko uopšte verovao da će NATO (Zapad) posle fijaska i serije otvorenih (ne samo političkih) poraza, od Sirije do Ukrajine, baciti koplje u trnje i dići ruke od strateškog (i agresivnog) cilja – prodora na Istok, ka ruskim granicama – bio je očigledno u zabludi.

Procene da bi u sadašnjoj situaciji vojni sukob sa Rusijom predstavljao samo blamažu za zapadni vojni savez, na šta je početkom aprila upozorio (u to veoma upućeni) bivši prvi čovek nemačkih oružanih snaga (generalni inspektor Bundesvera od 2000. do 2002.)  takođe bivši predsednik Vojnog komiteta NATO (od 2002. do 2005.) Harald Kujat, nisu obeshrabrile NATO jastrebove. Naprotiv. Uticajni i seriozni nemački mediji, „Špigl“ i „Cajt“, pišu, pozivajući se na pouzdane izvore, da se uveliko, i grozničavo, priprema nova strategija alijanse, koja bi trebalo, neplanirano i urgentno, da se nađe na dnevnom redu septembarskog samita NATO.

 

Grozničavo traganje za novom strategijom Cilj nove strategije je da se ubrza i podigne borbena spremnost zapadnog vojnog saveza u eventualnom sukobu sa Rusima. NATO je, za obračun sa tako moćnim protivnikom, ispostavilo se, previše spor: za prebacivanje većih borbenih formacija i ratne opreme na pozicije koje bi mu obezbedile eventualnu prednost, u ovom času zapadnom vojnom savezu potrebno je, najmanje, sto osamdeset dana. Taj rok bi, prema novoj strateškoj orijentaciji NATO, morao radikalno da se skrati.

Iz te strateške orijentacije proizlaze i konkretne obaveze za sve članice zapadne vojne alijanse, uključujući, dakako, i Nemačku. To se, međutim, ne uklapa u većinsko raspoloženje njenih građana koji su ne samo izričito protiv (eventualne) ratne avanture i sankcija Rusiji nego su, takođe, većinski ubeđeni – o tome govore brojna istraživanja javnog mnjenja – da Rusi nisu, ne bar jedini, krivci za „eskalaciju situacije u Ukrajini“.

U tom kontekstu, od jednog uglednog nemačkog komentatora stiglo je upozorenje Angeli Merkel: u pitanjima rata i mira nemačka kancelarka ne bi smela da vodi politiku u raskoraku s raspoloženjem nemačkih građana.

 

Krimski domino efekat U zamršenom ukrajinskom čvoru, koji je sam uveliko zaplitao, Zapad jednostavno ne zna šta da učini, a situacija u nesrećnoj zemlji se iznova dramatizuje. Njen istok ključa a prevratnička vlast u Kijevu očigledno nema snage da zaustavi njeno (možda konačno?) cepanje i „krimski domino efekat“. Bučne pretnje Moskvi, koje i dalje prigušuju grozničave diplomatske napore, gde se posebno angažovao nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer, ispostavljaju se kao mahanje tupom sabljom. Malo je (vojnih) sredstava i moći za „operaciju odvraćanja“ koja bi delovala uverljivo (i zastrašujuće) na Ruse. Godine neprikosnovene moći supersile koja je iz Hladnog rata izašla kao pobednik, Sjedinjenih Američkih Država, i ponizne (i ponižavane) Rusije za vreme Borisa Jeljcina, činile su svoje, otupljujući (zapadnu) sablju. To se veoma plastično može videti na primeru Bundesvera. Nemačke oružane snage su, kao jak oslonac alijanse, pre pada Berlinskog zida (1989-1990) imale blizu pola miliona vojnika, precizno: 494.300, a sada 186.450; 5005 borbenih oklopnih vozila, sada 322; 507 borbenih aviona, sada 205.

Udarno jezgro Bundesvera angažovano je u brojnim misijama, od Avganistana do Kosova. Vojni budžet je osetno skresan i mnoge porudžbine ratne opreme stopirane. Bosovi industrije naoružanja sada trljaju ruke. Situacija u Ukrajini mogla bi da navrne vodu na njihovu vodenicu. Za to su, međutim, potrebne milijarde evra, koje ni (bogata) Nemačka ne može lako da izdvoji.

Situacija u Rusiji se, u međuvremenu, radikalno promenila. Zapadni vojni eksperti konstatuju da se ruska armija, kojoj su se, koliko juče, ako se izuzme njen (zastrašujući) nuklearni potencijal, smejali, ubrzano modernizovala do stepena koji ozbiljno zabrinjava zapadne tajne službe i vojne stratege. Posebno efektna bila je demonstracija njene moći na manevrima iz septembra prošle godine, pod nazivom „Operacija zapad 2013“.

[restrictedarea]

Oficijelno je tamo učestvovalo 13.000 vojnika. Brojka je očigledno smišljeno obnarodovana kako bi se izbegao dolazak stranih posmatrača (po pravilima OEBS). Manevrima je obuhvaćena i isturena ruska enklava, Kalinjingrad, pa zapadni vojni krugovi procenjuju da je u njima učestvovalo šezdeset hiljada ljudi.

Manevri su, prema informacijama iz nemačkih medija, imali indirektno, ali veoma konkretno, dejstvo i izvan ruskih granica. Prilikom jedne vežbe na relaciji zemlja – vazduh paralisani su, kažu, baltički radarski sistemi NATO. Jedan visoki (i neimenovani) zapadni vojni stručnjak je, u tom kontekstu, decidirano saopštio novinarima „Špigla“: ruska armija je sposobna da, lako i brzo, kad bi to htela, pregazi i okupira istočnu Ukrajinu.

Rusija je ponovo veoma jaka i strateška polazna pozicija je na ruskoj strani, konstatovao je, u intervjuima visokotiražnom „Bildu“ i  jednom regionalnom listu, nemački general Kujat. Ako bi pak NATO odlučio da se ponaša kao „lav“, potpuno bi se izblamirao. Savršeno je jasno da Zapad ne bi mogao ništa da učini u slučaju da Rusija vojno interveniše u Ukrajini, kao što ništa nije mogao da učini  ni posle „ruske aneksije Krima“. General je, uz to, upozorio da je Rusija, pored Amerike, „nuklearna strateška supersila“ i da bi (ratni) sukob s njom bio „totalno bezumlje“. Jedine razumne opcije su „deeskalacija sukoba“ i diplomatija, a ko želi vojni sukob, „mora biti malouman“.

 

Ratoborna nemačka ministarka General Harald Kujat se, inače, indirektno usprotivio (problematičnoj i provokativnoj) ideji ministarke odbrane Ursule fon der Lajen da NATO sa svojim formacijama naoružanim do zuba izađe na istočne granice s Rusijom. Ministarka bi, zveckajući oružjem, išla još dalje: nudi, kako se čuje, Poljskoj (koja, inače, tvrdi „Špigl“, traži da se na njenoj teritoriji što pre stacioniraju dve NATO brigade!) i baltičkim zemljama zajedničke vojne manevre uz rusku granicu, iritirajući time koalicionog partnera i kolegu u kabinetu Angele Merkel, socijaldemokratu Štajnmajera. On je, naime, sklon ideji da se u samom Kijevu ohlade usijane glave.

Na nedavnom sastanku sa kolegama iz Francuske i Poljske u Vajmaru nedvosmisleno je saopštio da ne vidi Ukrajinu u zapadnoj vojnoj alijansi. Izvukao je, očigledno, pouku iz ukrajinskog slučaja i za Brisel: Evropska unija bi ubuduće, u dijalogu sa istočnoevropskim zemljama o eventualnom pridruživanju, trebalo da odustane od imperativnog uslovljavanja „ili – ili“ i da taj dijalog vodi u saglasju s Moskvom.

Tu ideju je, još razuđenije, tematizovao na predavanju u (veoma uticajnoj) berlinskoj Fondaciji za nauku i politiku (snabdeva nemačke zvaničnike ekspertskim analizama o najaktuelnijim temama) visoki funkcioner Ministarstva spoljnih poslova (i doskorašnji šef nemačkog predstavništva u NATO centrali) Ekehard Broze, o čemu je javnost informisao „Handelsblat“ (2. aprila). U stabilizaciji situacije u Ukrajini, Zapad praktično ništa ne može da učini bez Rusije, a ni Zapad ni Rusi ne mogu skrštenih ruku posmatrati nastanak jedne velike i nestabilne državne tvorevine usred Evrope.

 

„Revolucionari“ opekli prste Ukrajina jeste, rekao je Nemac, orijentisana prema Zapadu, ali je takođe veoma upućena na rusko tržište i veoma zavisna od isporuke ruskog gasa i stabilnih odnosa sa (moćnim) istočnim susedom. U tom kontekstu, Broze je očigledno saglasan sa insistiranjem Moskve na ustavnom prekomponovanju Ukrajine (treba „razmišljati o izvesnim formama decentralizacije“) ne izjašnjavajući se konkretnije o razmerama i krajnjim konsekvencama očigledno neizbežne ukrajinske ustavne reforme.

Profesor međunarodnog prava Bruno Zima (svojevremeno je bio i sudija Međunarodnog suda u Hagu) kaže (intervju „Špiglu“ od 7. aprila) da su „ukrajinski revolucionari“, igrajući se vatrom, „opekli prste“. Ukrajina politički, podseća ovaj ekspert, nije toliko slobodna kao druge države. Čim je predsednik Janukovič svrgnut, znao je, navodi on, da će Rusija povratiti Krim. Sevastopolj, s važnim pristupom Crnom moru, a time i Sredozemlju, odviše je važan Rusiji da bi lako mogla da ga prepusti uticaju Zapada, a time i zapadnom vojnom savezu.

Ukrajina je, na određeni način, strateško predvorje Rusije i za Moskvu je nezamislivo da jednog dana pomorske snage NATO budu u Sevastopolju. Neke države, a među njima je i Ukrajina, imaju peh zbog svog geografskog i političkog položaja koji im ne ostavlja mnogo mogućnosti.

Nemački profesor je uveren da Putin krši međunarodno pravo, ali konstatuje: to je bumerang koji se obija o glavu Zapadu. Zbog toga on može u jednom govoru cinično da kaže: „Gle, gle, SAD su otkrile međunarodno pravo, veoma zakasnelo, ali bolje nego nikad.“ Ukrajinski „šok“ bi, zaključuje profesor, mogao da bude otrežnjujuće lekovit. Zapad bi mogao da izvuče sledeću pouku: da ubuduće više respektuje međunarodno pravo koje je, pod raznim izgovorima (u tom kontekstu spomenuto je i bombardovanje Jugoslavije) često gazio.

 

Godine obmana i poniženja Kad je Moskva, posle godina ponižavanja od strane Zapada, prvi put, s Vladimirom Putinom, pokazala da i ona može praktikovati „politiku sile“, nastala je drama. Time se okončava četvrt veka prevara i obmana kojima se Zapad služio u odnosima s Rusijom.

Tadašnji američki šef diplomatije Džejms Bejker je 9. februara 1990. godine u Kremlju uveravao (maleroznog) Mihaila Gorbačova da se zapadni vojni savez neće „nijedan inč“ pomeriti na Istok ako se Moskva saglasi da (ponovo) ujedinjena Nemačka bude NATO članica. Dan kasnije, 10. februara,  nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer se, kako „svedoči“ jedan tajni dokument na koji skreće pažnju nemački „Štern“, obavezao, u susretu s tadašnjim šefom diplomatije Eduardom Ševardnadzeom, da se NATO, ni po koju cenu, neće širiti na Istok. „Mi smo svesni, rekao je Genšer, da pripadnost ujedinjene Nemačke zapadnom vojnom savezu poteže komplikovana pitanja. Mi se, međutim, čvrsto obavezujemo: NATO se neće širiti na Istok“.

Nedavno se i Gorbačov prisetio uveravanja da alijansa „ni za nokat“ neće na Istok. Njegova velika greška (pored tolikih koje je počinio na štetu svoje zemlje!) priznao je zakasnelo, jeste što je, „verujući Zapadu“, propustio priliku da se ta uveravanja pretoče u obavezujući međunarodni sporazum.

 

Silovit pohod na Istok Zapad je sve to (o)lako i osiono pogazio. Krenuo je silovito u pohod na Istok:  1999. godine u NATO su primljene Poljska, Češka i Mađarska; 2004. Bugarska, Rumunija, Slovačka i tri baltičke zemlje. Četiri godine kasnije, na Samitu u Bukureštu, trebalo je da pod NATO kišobran stanu Ukrajina i Gruzija. „Kočnicu“ je, u poslednji čas, povukla nemačka kancelarka Angela Merkel. Učinila je to posle (snažnog) Putinovog upozorenja: izlazak tako moćnog vojnog bloka na naše granice smatraćemo kao ugrožavanje bezbednosti zemlje.

Ko je verovao da će Putin, posle svega, sada dozvoliti da se ruska Crnomorska flota, stacionirana na (istorijski ruskom) Krimu, nađe na NATO teritoriji, bio je očigledno ili previše naivan ili previše bezobziran.

[/restrictedarea]