Почетна / Регион / Европске клопке за српске дипломате

Европске клопке за српске дипломате

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Влада у Београду гурнута је у спољнополитичко минско поље где безмало свака, па и наоко безазлена изјава или потез могу донети трајне штетне последице по Србију и њене интересе

Проблеми међународног преговарања, склапања међудржавних споразума као и њихове последице тема су зборника „Право међународних уговора“ представљеног прошле седмице у Љубљани. Штиво је потписало 13 домаћих стручњака, а занимљиво је јер га нису писали теоретичари већ „практичари“, дипломате које су се последњих 20 година суочавале са свим могућим тешкоћама везаним за сукцесију, признање држава, преговарање са суседним државама, и – улазак у ЕУ. Садржи поуке корисне и за српску дипломатију која се често суочава са сличним, па и тежим замкама.

Србија је у првом лимбу европских интеграција, уједно суочена и са теретом једнострано проглашене независности своје јужне покрајине. Проблеме додатно компликује сукоб ЕУ и Руске Федерације поводом Крима што, све заједно, владу у Београду гура у спољнополитичко минско поље где безмало свака, па и наоко безазлена изјава или потез може донети трајне штетне последице по Србију и њене интересе. Све то има посебну тежину у тренутку када се бира нова српска влада, јер ће судбина Србије у наредним годинама зависити и од знања и деловања оних који ће заузети најодговорније позиције у држави. Зато је важно знати и европска искуства како би се лакше суочили са опасностима које вребају српску спољну политику.

ОПАСНЕ ИЗЈАВЕ Словеначки експерти за међународно право посебну пажњу поклањају „једностраним правним пословима“. Иако многи стручњаци за међународно право једностране изјаве још увек не убрајају у материју уговорног права, европска и савремена пракса у последње време све више упозоравају на важност управо таквих, наизглед не нарочито пресудних изјава. Ернест Петрич, словеначки уставни судија и члан Комисије за међународно право УН, подвлачи да се управо таквим изјавама некад могу окончати на први поглед нерешиви проблеми који постоје у међународној заједници. То упозорење треба упамтити, јер већина стручњака за међународно право још увек сматра да су међународни споразуми валидно склопљени тек пошто прођу све прописане фазе поступка, од преговарања до парафирања, потписивања и ратификације уговора. Такав пут, међутим, није и једини преко којега некој држави могу бити наметнуте одређене обавезе. Службена Љубљана је то искусила на сопственом примеру. После притисака од стране појединих чланица ЕУ (пре свега Италије и Аустрије) словеначки преговарачи и министри клели су се пред својим бирачима да ће предузети све кораке у циљу заштите националних интереса. У то време је Беч, на пример, захтевао признање немачке мањине у Словенији и затварање дјутифри-шопова дуж словеначко-аустријске међе. Рим је тражио да Словенија „у натури“ врати имовину одузету Италијанима (оптантима) који су после Другог светског рата емигрирали из Истре и словеначког дела јадранске обале пошто су те територије припале новоствореној Југославији.

Словеначки министри су, у жељи да Словенија што пре затвори нека поглавља у преговорима са ЕУ, у усменим изјавама обећавали све и свашта, не слутећи да ће се потом то преточити у државну „обавезу“. Највећу омашку је направио Димитар Рупел, тадашњи словеначки министар спољни, када је излануо да Љубљана у вези са Осимским споразумима може са Римом да преговара „о свему, само не о границама“. То је било управо оно што је влада у Риму прижељкивала. Италија је одбила да од Словеније прими рату од око 200 милиона долара на рачун одштете за имовину одузету оптантима (како је било утаначено са СФРЈ) већ је уместо новца захтевала враћање имовине „у натури“, као и право „прече куповине некретнина“ за своје грађане у појасу приморске Словеније. Италија је инсистирала на обећањима која су на ту тему давале словеначке дипломате, чиме је њихове спорадичне изјаве претворила у „једностране обавезе“ Словеније.

Словеначки дипломате су се „вадиле“ да се не ради о правим обавезама државе, јер су посреди „само изјаве“, али та изврдавања им нису прошла у ЕУ. Испоставило се да једностране изјаве, уколико су дате „под посебним околностима“ – могу добити снагу међународног уговора.

И у случају статуса Источног Гренланда – пошто су норвешки званичници више пута добродушно казали да је Данска власник Гренланда – дошло је до ситуације када се то „обећање“ претворило у „обавезу“ за Осло, иако је Норвешка потом из све снаге оповргавала претходне изјаве свог министра спољних послова Ихлена. Безуспешно. Ихленова изјава да Осло нема „никакве територијалне претензије према Гренланду“ претворила је Норвешку у жртву сопственог брбљивог министра који није размишљао о „ефекту међународних уговора“.

Да ли изјава сваког високог званичника неке државе може имати исту снагу, односно последице? Одговор на то питање је важан и у случају Србије. Без обзира на оно шта пише у Уставу Србије, на међународном нивоу државу обавезују изјаве које дају три лица: председник владе, председник државе и министар спољних послова. На први поглед, чак и безазлене изјаве да би Београд са Приштином могао да преговара нпр. о столици у УН, или о подели Косова (што је изјављивао досадашњи премијер Ивица Дачић) могле би да се претворе у једностране обавезе Србије.

[restrictedarea]

ПРИЗНАЊЕ DE FACTO НИЈЕ DE FACТО ПРИЗНАЊЕ „Србија је ‚de facto‘ признала Косово пристанком на споразум о границама који је закључен прошле године, као и његову полицију, царину и друге државне институције.“ Ова изјава Хашима Тачија је само једна у низу сличних којима приштинска администрација од 2008. године наовамо покушава да докаже како је Србија неким од потеза (споразумом о царинама, предајом катастарских књига, дозволом преласка границе са косовским пасошима…) „de facto“ признала Косово као државу.

Поменуте изјаве, напротив, доказују да они који на тај начин схватају „de facto признање“ немају појма о чему пишу и говоре. Признање државе је, по дефиницији из Резолуције Института за међународно право, „слободан акт којим једна држава или више њих констатује постојање те државе и показује своју вољу да је сматрају чланом међународне заједнице“.

Ако нема „слободног акта“ којим нека држава констатује „постојање (нове) државе“, онда нема ни признања те државе. Речено једноставније: све док држава (у нашем случају Србија) „свесно“ и отворено не призна неки ентитет као државу, и све док тврди да тај „отцепљени“ део земље не признаје као државу – иста та држава (Србија) може да успоставља различите нивое односа са таквим ентитетом, а да то не значи и „признање (нове) државе“.

О сличним споровима је више пута одлучивао Међународни суд правде (ICЈ) који је државама изричито дозволио сарадњу са чак потпуно непризнатим државама (нпр. Родезијом) због хуманитарних и других насушних питања, уз напомену да таква сарадња не значи „признање државе“. То је путоказ који открива да и Србија може да иде доста далеко у „нормализацији односа“ са Приштином.

Између „de facto признања државе“ и „признања de facto“ постоји мала, на први поглед минорна разлика, коју већина јавности не само у Србији него и у свету – не разуме. Наизглед ситна семантичка разлика прикрива суштинску разлику између „de facto признања“ државе и „признања de facto“ неког ентитета или међународног „режима“. На то су још у прошлом веку први упозорили америчке дипломате и правници. Није посреди никаква „квака 22“; признање „de facto“ ентитета значи да нека држава признаје одређено „стање“ на делу своје територије. Косово је још увек под режимом успостављеним резолуцијом СБ УН 1244, што значи да се може третирати и као одвојено управно и царинско подручје. Признање „de facto“ таквог стања не значи да је Србија „de facto“ признала Косово као државу, већ да признаје како ствари „de facto“ стоје на терену. Нешто сасвим друго би било „de facto“ признање Косова. То би значило да је Србија признала Косово не само неком званичном изјавом о признању него и неким конкретним чином. На пример, успостављањем дипломатских односа, потписивањем билатералног споразума, гласањем за чланство Косова у УН, и слично. Али чак и у том случају би требало доказати да је Србија неким својим поступком заиста хтела да призна Косово као државу. Док тог елемента нема – Србија није признала Косово као државу.

То потврђује и Џејмс Кер Линдзи из Лондонске школе економије (LSЕ). Он у књизи „Спољна политика супротстављања отцепљењу“ наводи Србију као пример „колико далеко земља може да иде у односима са отцепљеном територијом, а да је истовремено не призна као државу“.

 

ЗАМКА БИЛАТЕРАЛНОГ УГОВОРА Србија ће током преговора са ЕУ наићи на захтеве који се односе на међународно преговарање и прихватање разних споразума са Приштином. Важно је такво „договарање“, па и учествовање у међународним организацијама не одбијати унапред, „а priori“ – због присуства представника Приштине. Пажњу треба посветити форми – како долази до поменутог преговарања или закључивања договора? Тако је могуће избећи ситуацију да неко од државних представника захваљујући ненамерној грешци или неспретној дипломатији – пристане на признање Косова као државе.

Описаним гафовима је била склона администрација Бориса Тадића, претходног председника Србије. Одбацивала је скоро све сусрете и разговоре са Приштином под изговором да не жели да призна Косово, иако од већине тих скупова није претила опасност да би били (зло)употребљени за „признање државе“. Тако је Тадићева дипломатија препуштала приштинским властима и делу међународне заједнице да једнострано мењају стање „на терену“ на штету Срба који живе на Косову. Такву накарадну политику је заменило активно тражење решења у преговорима са властима из Приштине, при чему је узета на знање реалност на терену и искоришћена могућност утицаја на међународну заједницу да побољша услове у којима живе Срби. Ходање „по жици“ је до сада уродило плодом, што значи да није начињен коначан и пресудан корак који би значио и признање косовских институција као „државе“.

Да бисмо схватили дубину маневарског простора који је на располагању Србији у преговорима са Приштином, довољно је навести било који цитат из било којег уџбеника међународног права, а да се тиче поступања приликом признања држава. Међународни правник Јурај Андраши, рецимо, пише следеће: „Признање  може да се изврши изричито или ћутњом. Изричито се то чини у више или мање свечаној форми, пре свега уговором, или још свечанијим, колективном актом на међународном конгресу. У последњем примеру ради се о колективном признању, за разлику од индивидуалног признања. Ћутањем се признање даје конклудентним чином одакле се види намера признања. Намера признања се не претпоставља када нека држава учествује заједно са непризнатом државом на некој конференцији или у неком колективном уговору, или када је са њом у непосредном контакту уз посредовање представника који немају значај редовних дипломатских представника… И склапање формалног споразума значи прећутно признање. Супротно томе, учествовање у конференцијама и потписивање, односно ратификовање неког мултилатералног споразума не значи признање до тада непризнате државе или владе. Исто тако, улазак неке државе у неку међународну организацију не значи да су тиме нову државу признале све државе организације. Али се сматра да је давање гласа у прилог прихватања уједно и признање те државе.“

Шта можемо да закључимо? Уколико Србија не жели да се преговарање са Приштином претвори у „признање“ Косова као државе, онда не сме да прихвата билатералне споразуме и не сме да да свој глас за улазак Косова у међународне организације. То се пре свега односи на УН, где је услов „државни“ статус неког ентитета који се кандидује за чланство. У односу на то, све друго је – дозвољено. Тако и сви договори са Приштином – док се постижу уз сарадњу ЕУ – не могу имати „билатералан“ карактер. Управо то је оно што је влада Мирка Цветковића прикривала српској јавности. С друге стране, ако би Србија гласала да Косово добије своју столицу у УН – како је то несмотрено помињао Дачић – онда би учинила баш оно на шта желе да је присиле дипломатије САД и чланице ЕУ које су признале Косово. Таквим актом би се Србија одрекла Косова и то без икаквих концесија друге стране. То је она „црвена линија“ преко које би, према плану немачког Бундестага, Србија требало да пређе на крају преговарања за пуноправно чланство у Унији.

Наметањем услова Београду да склопи билатерални споразум о нормализацији са Приштином, како показују и речи Јураја Андрашија, доказује да Немачка не жели „нормализацију“ односа између Србије и Косова (односно Србије и дела територије под међународном управом) него признање Косова као нове државе – од стране државе Србије. За Немачку би потписивање таквог косовско-српског споразума било важније и од суштине тог документа, јер би већ потпис под билатерални споразум са Приштином значио да је отпор Србије једностраном отцепљењу Косова – коначно сломљен. Уколико власт у Србији заиста не жели да призна Косово, онда такав споразум не би смела да потпише, већ да трага за другим решењем. У супротном се може десити да и Србија, попут Норвешке, постане жртва властитих државника.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!