Почетна / Регион / Европске клопке за српске дипломате

Европске клопке за српске дипломате

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Влада у Београду гурнута је у спољнополитичко минско поље где безмало свака, па и наоко безазлена изјава или потез могу донети трајне штетне последице по Србију и њене интересе

Проблеми међународног преговарања, склапања међудржавних споразума као и њихове последице тема су зборника „Право међународних уговора“ представљеног прошле седмице у Љубљани. Штиво је потписало 13 домаћих стручњака, а занимљиво је јер га нису писали теоретичари већ „практичари“, дипломате које су се последњих 20 година суочавале са свим могућим тешкоћама везаним за сукцесију, признање држава, преговарање са суседним државама, и – улазак у ЕУ. Садржи поуке корисне и за српску дипломатију која се често суочава са сличним, па и тежим замкама.

Србија је у првом лимбу европских интеграција, уједно суочена и са теретом једнострано проглашене независности своје јужне покрајине. Проблеме додатно компликује сукоб ЕУ и Руске Федерације поводом Крима што, све заједно, владу у Београду гура у спољнополитичко минско поље где безмало свака, па и наоко безазлена изјава или потез може донети трајне штетне последице по Србију и њене интересе. Све то има посебну тежину у тренутку када се бира нова српска влада, јер ће судбина Србије у наредним годинама зависити и од знања и деловања оних који ће заузети најодговорније позиције у држави. Зато је важно знати и европска искуства како би се лакше суочили са опасностима које вребају српску спољну политику.

ОПАСНЕ ИЗЈАВЕ Словеначки експерти за међународно право посебну пажњу поклањају „једностраним правним пословима“. Иако многи стручњаци за међународно право једностране изјаве још увек не убрајају у материју уговорног права, европска и савремена пракса у последње време све више упозоравају на важност управо таквих, наизглед не нарочито пресудних изјава. Ернест Петрич, словеначки уставни судија и члан Комисије за међународно право УН, подвлачи да се управо таквим изјавама некад могу окончати на први поглед нерешиви проблеми који постоје у међународној заједници. То упозорење треба упамтити, јер већина стручњака за међународно право још увек сматра да су међународни споразуми валидно склопљени тек пошто прођу све прописане фазе поступка, од преговарања до парафирања, потписивања и ратификације уговора. Такав пут, међутим, није и једини преко којега некој држави могу бити наметнуте одређене обавезе. Службена Љубљана је то искусила на сопственом примеру. После притисака од стране појединих чланица ЕУ (пре свега Италије и Аустрије) словеначки преговарачи и министри клели су се пред својим бирачима да ће предузети све кораке у циљу заштите националних интереса. У то време је Беч, на пример, захтевао признање немачке мањине у Словенији и затварање дјутифри-шопова дуж словеначко-аустријске међе. Рим је тражио да Словенија „у натури“ врати имовину одузету Италијанима (оптантима) који су после Другог светског рата емигрирали из Истре и словеначког дела јадранске обале пошто су те територије припале новоствореној Југославији.

Словеначки министри су, у жељи да Словенија што пре затвори нека поглавља у преговорима са ЕУ, у усменим изјавама обећавали све и свашта, не слутећи да ће се потом то преточити у државну „обавезу“. Највећу омашку је направио Димитар Рупел, тадашњи словеначки министар спољни, када је излануо да Љубљана у вези са Осимским споразумима може са Римом да преговара „о свему, само не о границама“. То је било управо оно што је влада у Риму прижељкивала. Италија је одбила да од Словеније прими рату од око 200 милиона долара на рачун одштете за имовину одузету оптантима (како је било утаначено са СФРЈ) већ је уместо новца захтевала враћање имовине „у натури“, као и право „прече куповине некретнина“ за своје грађане у појасу приморске Словеније. Италија је инсистирала на обећањима која су на ту тему давале словеначке дипломате, чиме је њихове спорадичне изјаве претворила у „једностране обавезе“ Словеније.

Словеначки дипломате су се „вадиле“ да се не ради о правим обавезама државе, јер су посреди „само изјаве“, али та изврдавања им нису прошла у ЕУ. Испоставило се да једностране изјаве, уколико су дате „под посебним околностима“ – могу добити снагу међународног уговора.

И у случају статуса Источног Гренланда – пошто су норвешки званичници више пута добродушно казали да је Данска власник Гренланда – дошло је до ситуације када се то „обећање“ претворило у „обавезу“ за Осло, иако је Норвешка потом из све снаге оповргавала претходне изјаве свог министра спољних послова Ихлена. Безуспешно. Ихленова изјава да Осло нема „никакве територијалне претензије према Гренланду“ претворила је Норвешку у жртву сопственог брбљивог министра који није размишљао о „ефекту међународних уговора“.

Да ли изјава сваког високог званичника неке државе може имати исту снагу, односно последице? Одговор