Почетна / Документи / Одломци из Дневника – Дивоте Запада

Одломци из Дневника – Дивоте Запада

Пише Милован Данојлић

И у вековима пуног процвата култура је само делимично обавезивала градитеље историје; њихове су руке,  најчешће, биле крваве до лаката. Сећања на злочинства су избледела. Остала су дела Светог Августина, Дантеа, Шекспира, Паскала и Гетеа…

Овај, најбољи од свих лоших светова, у којем сам имао част и невољу да проборавим тридесет пет година живота, исувише је сложен и противречан да би се о њему дао изрећи коначан, повољан или неповољан суд. Оно што у јавном животу најпре пада у очи, или на шта сам ја осетљив, јесу лажљивост и лицемерје, а то су, рекло би се, простачки, малограђански видови уљуђености. Уочљиви у свакодневним везама и додирима, они су још приметнији у односима са спољњим светом што се, поново, показало у разумевању и приказивању украјинске кризе. Понекад се стиче утисак да ова половина глобуса ни о чему не жели да упозна пуну истину, да је не разликује од лажи, сматрајући да је разлика неважна. Његова је истина слободно (или под принудом?) изабрана лаж. Превише слаб , или нехатан, да са истином живи, он је довољно јак да своје самообмане, међу којима је владајућа идеологија на првом месту, намеће остатку људског рода. Његова империјалистичка ћуд је јача од накнадно усвојених начела на која га, формално, обавезује развијена хуманистичка култура. Најзад, и та култура је једна од полуга његове моћи иако, данас, претежно припада прошлости, док висока технолошка развијеност служи као необорив доказ права на планетарну супрематију: њу признају невољници Трећег и Четвртог света, док су поједини Украјинци били спремни и крв пролити да би се приближили заједници у којој ће бити грађани другог реда. У суштини, овај цивилизацијски кôд се позива на право јачега у прилагођеној, циничној варијанти: голо насиље наступа под геслом пожртвоване борбе за увођење демократије и људских права по јединственом обрасцу, или за сузбијање хуманитарних катастрофа изазваних сопственим учешћем. Том степену подлости и лажљивости најрадије бисмо се грохотом смејали да га, деведесетих, нисмо и сами искусили, и да нас последице насиља и данас не тиште.
Тешко је разлучити колико је овде реч о аутизму, о неспособности општења са другима, а колико о свесном, саможивом одбијању да се размотре туђи разлози. У култури која се позива на Кантов категорички императив оваква затвореност и душевна шкртост делују гротескно. А ето, ти првобитни постулати, и поред мршаве заступљености у животу, нису изгубили привлачност за земље и народе којима историја није била наклоњена. И сад, кад су од њих остале празне љуштуре, они су подстицајни за неразвијене и заостајуће, вољне да им, према локалним могућностима и потребама, удахну живородну садржину. Невоља је што су моћници високе идеале приватизовали, претворили их у заштитну повељу Империје, па их издају уз наплату високе марже, или их намећу огњем и мачем, у чему имају подршку потчињене штампе и покореног јавног мњења.

[restrictedarea] У настојању да ухватим структуралну и садржајну везу између дубоко људских полазишта једне културе и јалове, материјалистичке цивилизације изграђене напоредо са њом, најчешће избијам у беспуће. Та и сâм сам, у младости, био опчињен земљама с оне стране сунчева заласка, а, право говорећи, и у садашњу критичност су ме упућивали управо њени учитељи суђења и мишљења, па ми остаје да усвојим шпенглеровско разликовање културе и цивилизације. Посвећени простор културе је прошлост, док се цивилизација остварује у садашњици, у пракси пуној противречности, чији је крајњи циљ тешко сагледив. И у вековима пуног процвата култура је само делимично обавезивала градитеље историје; њихове су руке, најчешће, биле крваве до лаката. Сећања на злочинства су избледела. Остала су дела Светог Августина, Дантеа, Шекспира, Паскала и Гетеа, да нас надахњују у ноћним бдењима изван текућег времена и додељеног нам простора. По Шпенглеровом осећању, у нашој цивилизацији је дошло до замора материјала, она је кренула силазном линијом једног од многобројних цикличних процеса, дошло је до успоравања ритма, до распадања форми. Духовни напори су замењени тежњом ка лаком и пријатном животу. По Тојнбију, другом прошловековном дијагностичару декаденције Запада, срозавање почиње од часа кад вође изгубе моћ стваралачког реаговања на питања која поставља мислећа мањина. Најбољи пример за ово је положај Ноама Чомског: он, усред Америке, делује као усамљеник у безводној пустињи.
Ударна снага Запада је неолиберални капитализам. Његово ширење и заузимање нових простора је једини стратешки програм те га, кад затреба, обезбеђује и војна сила. Цепљење узорка, очигледно, не успева свугде према замислима освајача. Развој сваке друштвене заједнице је дуг и сложен органски процес. Усаглашавање закона са страним стандардима служи првенствено несметаном протоку капитала. Неспособни да брзо, преко ноћи, остваримо материјално богатство које је другде изграђивано столећима, остаје нам да се задужујемо код светских штампача новца, а то значи, да узимамо предујам од будућности која никад неће доћи. И Европска унија је до грла задужена. Као богати гоља, она је Украјинцима понудила вечну љубав у замену за геостратешке повољности у напредовању према Истоку. И кад је у кризи, модел не сумња у своју божанску заснованост. Терен му је, на многим странама, већ припремљен. Готово све наше странке се надмећу у неприродном блуду подлегања поретку који ни сам не зна шта ће са собом.
Немам илузија, па ипак… не могу да се начудим врсти људског материјала који се, источно од Раја, бори за увођење друштвене климе у којој владају страх од будућности, хронична незапосленост и вртоглаво продубљивање неједнакости. Међу гласноговорницима, знамо, има плаћеника и агената, снајпериста који не праве разлику између побуњеника и чувара реда, али и добровољаца чија очекивања од Запада нису јасна. У кохорти организатора наранџастих револуција и првих ласта афричких, тј. азијских пролећа налазимо исламске екстремисте, јужноамеричке деспоте, демократе који својим женама не дају провирити на улицу, шверцере дрога и цигарета, трговце људским органима извађеним без анестезије, астрономске утајиваче пореза, судски кажњене проневеритеље; посебно падају у очи један бивши шахиста чијих три одсто освојених гласова имају већу тежину него шездесет одсто званичног победника; ту је и боксер тешке категорије, и три луде девице које љубав према слободи исказују показивањем сиса и стражњица по божјим храмовима.
Зар је могућно да је Запад на то спао, зар су то трговачки заступници његових дивота? Штампа „Слободног света“ их безрезервно подржава, специјалне службе им дотурају материјалну помоћ. Биће да их послодавци прихватају у недостатку угледнијих. Светске звезде, какви су били А. И. Солжењицин и А. Сахаров, у ово се коло не хватају. Александар Исаијевич им је окренуо леђа у часу кад је разумео да се, под заставом борбе против комунистичког тоталитаризма, води кампања унижавања и разбијања свете мајчице Русије.
Примере оваквог моралног и идеолошког нихилизма тешко је наћи у прошлости Европе. Други канал Француске телевизије управо показује кијевску Већницу ишарану кукастим крстовима, окупирану од слободара који се поздрављају десном руком дигнутом увис, мало укосо. То се представља као куриозитет једне „револуције“ која ужива наклоност извештача. Без гладних и оправдано незадовољних овакви се преврати, дакако, не могу извести. Неупућени у велике светске игре, они гледају своја мала људска посла, а кад вихор прође, наћи ће се у горем положају него што су били пре изласка на барикаде, обогаћени сазнањем да је свака борба за побољшање животних прилика бесмислена и узалудна. Куд Империја прође, трава више не ниче. Треба само погледати шта је оставила иза себе у Либији, Афганистану, Сирији, на Обали Слоноваче и у Ираку…
У равнодушном односу према дивљању фашиста у Кијеву („револуционари“ нису пропустили да оскрнаве једну православну цркву и једну синагогу) уочљив је отворен расистички презир према народу за чију се еманципацију Велики брат, тобоже, залаже. Као да су све земље изван евроатлантског цивилизацијског круга дивљи простор у којем је фашизам такорећи природна појава, и тај се простор једино окупацијом може просветлити. Презир према другима и друкчијима показивали су и надмени извештачи из Сочија. Руски председник се већ годинама клевеће и оцрњује. Русија, а са њом и све што је православно и словенско, и даље је на мети оних који су 1812, 1920. и 1941. покушавали да је освоје. Срећом, без успеха. Презира, дакако, нисмо поштеђени ни ми, и наши ће га предводници тек осетити ако, не дај Боже, једног дана уђу у Европску унију.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. DRAGAN POPOVIĆ

    Svi znamo divote i vrijednosti -naravno (ne)ljudske zapada pa je neshavtljivo što im hrlimo u zagrljaj.
    Dali smo i mi teško oboljeli od virusa zapada od kojeg niti što osjećamo niti što vidimo a vezu s mozgom prekinuli tako da o čojstvu i nemislimo




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *