Почетна / Свет / Украјина: југословенски сценарио?

Украјина: југословенски сценарио?

Пише Слободан Деспот

Под надзором су били кавкаски џихадисти. А напад је дошао од украјинских буржуја. Запад–Русија: 1 према 1.
(Ауторски осврт који преносимо објављен је у француском дневнику „Фигаро“ у рубрици СТАВ, са напоменом: Српскохрватски писац Слободан Деспот износи низ сличности између украјинске кризе и сукоба који је довео до распада Југославије, указујући на хушкачку игру Запада који поставља своје пионе на Истоку, не водећи рачуна о стварним потребама региона.)

Уместо да успоставе примирје, које је својевремено и било разлог њиховог оснивања, Олимпијске игре су веома рискантан период за Владимира Путина. Он је у августу 2008. морао брже-боље да напусти отварање ОИ у Пекингу да би лично повео контраофанзиву у Јужној Осетији коју је изненада, уз подршку НАТО, напала Грузија. У Сочију, где је био домаћин, није себи дао слободу да обуче униформу. Руси су поносни на своју спортску величину и самим тим осетљиви кад се укаже прилика да се истакну. Напослетку: крах њиховог јадног савезника Јануковича засенио је велелепну церемонију затварања. Под надзором су били кавкаски џихадисти а напад је дошао од украјинских буржуја. Запад–Русија: 1 према 1. Само су анестезирани новинари, плаћени пре свега да не размишљају, изоставили ова необична подударања календара. Исти ће и даље тврдити, а да не трепну, да је обарање режима у Кијеву проистекло из спонтаног народног устанка који, наводно, ЕУ и САД прате са легитимним саосећањем, али који оне нипошто нису подстакле, а камоли покренуле. У питању је идеолошки аксиом који ниједна чињеница не може побити, па чак ни снимљени разговори америчког амбасадора у Украјини и заменице америчког државног секретара Викторије Нуланд – Мадам „Fuck the EU!“ – из којег се може закључити да наши ослободиоци из ’45 сматрају цео Стари континент најобичнијом шаховницом, где себи допуштају да манипулишу пионима, па и правилима игре. Је ли нека европска држава опозвала своје дипломате након ове увреде? Ниједна? Зато што додворавање иде са порицањем стварности, зато што су европски државници спремни да „сјебу Европу“ ако им амерички шефови то наложе.

Видео сам како иста комедија, иста глупост, иста сентиментална пристрасност разарају Југославију, дивну земљу у којој сам рођен, и како је претварају у низ смешних, етнички чистих баронија, које подсећају на Немачку из времена браће Грим, на Италију из доба Декамерона.

У неком другом животу, овој комедији бих пришао cum grano salis разматрајући универзални раторијум („пацовско свратиште“) који је најављивао Александар Зиновјев, који је први увидео да тоталитаризам није пука случајност наше цивилизације, већ њен циљ. Али већ сам имао прилике да видим како иста комедија, иста глупост, иста сентиментална пристрасност разарају Југославију, дивну земљу у којој сам рођен, и како је претварају у низ смешних, етнички чистих баронија, које подсећају на Немачку из времена браће Грим, на Италију из доба Декамерона. Зар вас „FUCK“ госпође Нуланд ни на шта не подсећа? Е па мене да. Након споразума које су на једвите јаде изнели Европејци и њихов амбасадор Кутиљеро у Лисабону 1992, у циљу мирног расподељивања Босне, био је потребан само један позив амбасадора САД, ничим изазвано обећање Алији Изетбеговићу, фундаменталистичком председнику муслиманске партије – како би овај повукао потпис који се још није ни осушио и тиме дао зелено светло грађанском рату. „Fuck Europe, Алија! Ми ћемо ти дати целу Босну!“ Тако је, или не баш дословце, наведено у Мемоарима горенаведеног Ворена Цимермана. Те мемоаре ниједан европски новинар, склон моралисању, није навео, треба ли подсећати.

[restrictedarea]

„Спонтана“ револуција у Мајдану? Под палицом и обуком српских специјалиста покрета „Отпор“ који су елегантно (и уз моју тадашњу наивну подршку) збацили председника Милошевића 2000, истог оног чију је одговорност и спремност на сарадњу хвалио Жак Ширак (припазите се Јудиног пољупца!). Специјалисте је формирала National Endowment for Democracy и њени англосаксонски теоретичари манипулације, по којима је ненасилна револуција само једно од средстава – и то најјефтинијих – за преузимање власти код другог. А тај други, то је наравно било који морално компромитовани режим на међународној сцени који ће оклевати у прибегавању сили. Јер можемо замислити шта би нека самопоуздана западњачка цивилизација урадила у случају оружане побуне у својој престоници! Треба само обратити пажњу како се париски режим понео према учесницима Manif pour tous („Демонстрацијe за све“) која је била ненасилна и много масовнија од устанка у Кијеву, где су се прославили неонацисти.

Аналогије с Југославијом су запањујуће. Као у Хрватској, на Косову и у Босни, наследници губитника Другог светског рата уклањају споменике које су подигли победници. Отпор нацизму се већ у Западној Украјини асимиловао са великоруским империјализмом. Очито је да русофоне зоне украјинског југоистока неће прихватити нову кијевску власт. Они ће се оглушити о нову централну власт, као што су некад учинили Срби из Крајине, одбацујући отцепљење Хрватске, које је подстицала Немачка. Са предвидљивим лицемерјем, које их највише и одликује, чланови Атлантског пакта ће то отцепљење прогласити илегалним, заборављајући да су се они први острвили на украјински демократски процес и обесправили снагу улице. Као и приликом разарања Југославије 1991. Као и при збацивању Милошевића 2000.

Међутим, „педагогија памћења“ у којој је Совјетска Русија једно време бриљирала, већ је овештала вештина на нашим просторима. Ако су папе расколници из Рима могли из историје да избаце легитимне папе из Авињона, Вашингтон и Брисел ће без муке убедити у свој став како је сумњива кијевска власт предворје демократије на прагу евроазијских степа. Зар нису исти успели да хрватског ревизионистичког генерала Туђмана, чији би списи у Француској били забрањени, прогласе последњим светиоником цивилизације, лицем у лице са српским хордама? Зар није бестидни БХЛ (Бернар Анри-Леви) ишао у Сарајево да бодри свог пријатеља Изетбеговића, прослављеног исламисту, аутора ратоборне Исламске декларације?

Систем западњака је да на Истоку подрже и охрабре оне појединце које би, да су се код њих појавили, бацили у затвор.

И ту моја разгаљеност у суочавању са „великом геополитичком игром“, која је за наивчине прекривена „хуманизмом“, прераста у меланхолију. Помишљам на неприлике и горчину који чекају ове Украјинце што данас играју пред вратима Европе као Београђани 2000. године. Након „обојене револуције“, прилике се у Србији нису поправиле. Али зато је њом продефиловао низ тирана, западњачких улизица, од којих је с временом сваки био све неспособнији и глупљи. Систем западњака је да на Истоку подрже и охрабре оне појединце које би, да су се код њих појавили, бацили у затвор. Али, као што је Черчил рекао Меклину, кад се овај чудио томе што се Југославија препушта комунистима, након конференције у Техерану: „Ни ви ни ја не планирамо тамо да живимо. И шта онда?“

Слободан Деспот је писац и издавач. Његов најновији  роман, „Мед“ (Le Miel) објављен је код „Gallimarda“ у јануару 2014.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *