Почетна / Интервју / Ненад Тодоровић /редитељ/ – Неспоразум или правило?

Ненад Тодоровић /редитељ/ – Неспоразум или правило?

разговарала Наташа Јовановић

Посао поштеног Косовца је да измучен, безидејан и обешчашћен одигра темељно изрежирану улогу до свог трагичног краја како би га фина публика евентуално наградила аплаузом

Ненада Тодоровића затекли смо овога пута у Београдском драмском позоришту где поставља нову представу „Родео“ Александра Југовића. Иако је прва асоцијација на помен имена Ненад Тодоровић необичан рад Народног позоришта из Приштине на чијем је челу био до јуна прошле године, он се тамо више не налази ни као директор ни као режисер. Овом приликом са Тодоровићем разговарамо на тему судбине уметника, интелектуалца ангажованог у културном раду на КиМ, о представи „Родео“, те новом филму који снима „Неспоразум или правило“.

Навикли смо да се у медијима појављујете углавном поводом ваших активности на Косову и Метохији. Сада вас затичемо у току рада на новој представи у Београду. Шта сада радите?

Приводимо крају пробе представе „Родео“ Александра Југовића. Нови је комад, праизведба, у продукцији Удружења драмских уметника Србије. Премијера ће нам изаћи 28. фебруара у Београдском драмском позоришту. Могу рећи, међу нама, да, када су у подели Марко Живић, Сузана Петричевић, Марина Воденичар и Игор Дамњановић, нестаје свака сумња да ли ће представа да буде гледана и забавна. Мојој трошној маленкости остаје онда само посао да представа буде и озбиљна. Е, за себе већ не могу да гарантујем.

Намеће се закључак да Срби на Косову и Метохији имају вишак афирмисаних редитеља, будући да је у Министарству културе одлучено да за вас више нема места у Народном позоришту Приштина чији сте рад обновили 2005. године?

Није ту проблем Министарство културе, проблем је хајдучког примитивизма. Ниједна смена власти, од Османлија до данас, није извршена а да победници нису умислили да су ослободиоци. А, бато мој, кад ослобађаш, пета колона мора у душегупке. Сад је мало софистицираније, сад само останеш на улици. Добро, овде те оставе у блату, пошто је асфалт ретка појава у српским деловима Косова.

„Печат“ је својевремено забележио да Срби на Косову имају своју библијску Нојеву барку, спремну да плови до неког новог живота и да су у њу између осталог, сместили и своју сценску уметност – Народно позориште у Приштини.

Па, да, било је ту свега и свачега. И, никад то није била акција као део ширег плана, све смо то сами смишљали, свако гостовање је било и гостовање и примедба друштву. Нашем друштву које је одустало од емпатије, осећаја солидарности, свега онога што се убризгивало у темеље сваке цивилизације, осећаја заједништва са страдалницима, са патницима. То никад није узалуд. Бар ћемо ми који смо то радили имати са чиме пред унуке кад дођу на ред.

Изостало је објашњење зашто су вас повукли са места директора ове једине живе српске институције на Космету?

Када се држава поломи жива да финансира плате „Бенетону“, „Фијату“ и свим могућим мултинационалним корпорацијама, све урлајући како култура мора на тржиште, шта да очекујете? Елизабетански препород? И, као финални ударац, пусте четвртписмене да нас увлаче у своје паланачке расправе да ли уметност треба да буде национална или анационална, као да уметност није питање дубоке индивидуалне слободе. И то раде они који дрхте пред шефовима који унајвеће растачу ову јадну нацију до у атом. Та техника „држте лопова“ је маестрална. Као џепароши по градском саобраћају.

Након ваше смене и доласка новог директора пола године није било никаквих активности Народног позоришта.

Не пратим рад приштинског позоришта. Чак и када се сретнем са колегама који су тамо запослени, не причамо о догађањима у позоришту. Јер их нема. Можда је то нека стратегија, дугорочна културна политика која надилази моја схватања, Бог ће га знати.

Тренутно радите на играном филму „Неспоразум“, првом који су самостално почели да раде косовскометохијски Срби. Реците нам нешто о том филму.

Тешко га је дефинисати у једној реченици, али, да пробам. Имате двоје невино заљубљених. Нежност, разумевање и склад. У идилу се упетља неко трећи, тражећи своје парче љубави. Све то мирише на мелодраму, и најдаље где треба да се оде у таквој структури приче је мали, неважан злочин из страсти. Али, када су заљубљени Србин и Албанка, а Србина жели портпаролка КФОР-а француског порекла, извесно је да ова прича неће моћи да остане само у том троуглу. Небројени примери уметности истражују приче о забрањеним љубавима у ратним околностима,а ми смо пробали да обрнемо причу, да њихова љубав узрокује рат. А кад једном започне, рат није ништа друго но карневал мржње.

Докле сте стигли са радом на том филму и у каквим је условима рађен?

Снимање је готово завршено, сада се монтира у четири епизоде а скраћена, сублимирана верзија биће целовечерњи играни филм. Очекује нас огроман посао око постпродукције слике и тона, али се надамо да ћемо успети да до јуна све то завршимо. Посебно зато што на самим локацијама по Косову, где смо снимали, нисмо баш били опремљени одговарајућом техником. Али, не бринем, ја наивно мислим да су идеја, радња и прича важније од сваке технике.

Да ли сте имали некакву помоћ и сарадњу у снимању овог филма?

Продуцент нашег филма је „Глас југа“, али незванично, ја овај посао називам стопродукцијом, јер је у раду на овом филму учествовало стотинак људи и свако је финансирао сопствено учешће а енормну зараду коју очекујемо, поделићу себи, на равне части.

Један од ваших пројеката је и бенд „Ко смета?“

Тај бенд смо основали глумац Бојан Стојчетовић као композитор и ја као текстописац. Окосницу тог бенда чине чланови ансамбла приштинског позоришта а то што свирамо најлакше се одређује термином агро панк. Управо смо у студију и ускоро очекујемо да буде готова трећа песма, „Баба“, након „Краве“ и „Комшије“. Сви очекујемо пуно од тог пројекта, али ја ћу бити задовољан ако успем да научим да свирам који инструмент, макар и тарабуке. До тада ћу се држати опробаног модела, електричне гитаре, искључене из струје.

Започели сте пуно тога што Србе на КиМ и њихово савремено стваралаштво представља на начин другачији од стереотипног…

Ниједан од тих послова нисам радио да бих мењао слику о Србима. Радио сам посао који волим. То је оне одозгоре изгледа највише нанервирало. Шта има ти ту да ми живиш Косово. О њему се прича, и доста. И да га волиш, у реду, али да га живиш!? И, друго, дајеш лош пример. Посао поштеног Косовца је да измучен, безидејан и обешчашћен одигра темељно изрежирану улогу до свог трагичног краја како би га фина публика евентуално наградила аплаузом. Улога статисте је да нема текст, да је у маси и да не смета бољим глумцима који носе радњу комада. И, сад се питам, какав сам ја то редитељ када сам заборавио на ово једноставно правило. Није ни чудо што су ме истерали из позоришта.

Где је српска култура на КиМ данас и какав је однос Београда и културне елите према томе?

Аутоцензура је последица страха од цензора. Шта да ради човек који се боји страха? Једини излаз је да не одговори на ово питање.

Где је Ненад Тодоровић данас? Какви су његови лични и пословни планови?

Где је он, то питајте њега, јер ја заиста не знам. Приватно: последњих осам година сам се кућио на Косову, док сам гледао пријатеље како се куће у Београду. Сада ти моји пријатељи из Београда долазе да раде на Косову, а ја са Косова путујем на посао у Београд. Живот је чудо.

 Има ли ту места за Косово и Метохију?

Има ли игде места за Косово и Метохију?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!