Nenad Todorović /reditelj/ – Nesporazum ili pravilo?

razgovarala Nataša Jovanović

Posao poštenog Kosovca je da izmučen, bezidejan i obeščašćen odigra temeljno izrežiranu ulogu do svog tragičnog kraja kako bi ga fina publika eventualno nagradila aplauzom

Nenada Todorovića zatekli smo ovoga puta u Beogradskom dramskom pozorištu gde postavlja novu predstavu „Rodeo“ Aleksandra Jugovića. Iako je prva asocijacija na pomen imena Nenad Todorović neobičan rad Narodnog pozorišta iz Prištine na čijem je čelu bio do juna prošle godine, on se tamo više ne nalazi ni kao direktor ni kao režiser. Ovom prilikom sa Todorovićem razgovaramo na temu sudbine umetnika, intelektualca angažovanog u kulturnom radu na KiM, o predstavi „Rodeo“, te novom filmu koji snima „Nesporazum ili pravilo“.

Navikli smo da se u medijima pojavljujete uglavnom povodom vaših aktivnosti na Kosovu i Metohiji. Sada vas zatičemo u toku rada na novoj predstavi u Beogradu. Šta sada radite?

Privodimo kraju probe predstave „Rodeo“ Aleksandra Jugovića. Novi je komad, praizvedba, u produkciji Udruženja dramskih umetnika Srbije. Premijera će nam izaći 28. februara u Beogradskom dramskom pozorištu. Mogu reći, među nama, da, kada su u podeli Marko Živić, Suzana Petričević, Marina Vodeničar i Igor Damnjanović, nestaje svaka sumnja da li će predstava da bude gledana i zabavna. Mojoj trošnoj malenkosti ostaje onda samo posao da predstava bude i ozbiljna. E, za sebe već ne mogu da garantujem.

Nameće se zaključak da Srbi na Kosovu i Metohiji imaju višak afirmisanih reditelja, budući da je u Ministarstvu kulture odlučeno da za vas više nema mesta u Narodnom pozorištu Priština čiji ste rad obnovili 2005. godine?

Nije tu problem Ministarstvo kulture, problem je hajdučkog primitivizma. Nijedna smena vlasti, od Osmanlija do danas, nije izvršena a da pobednici nisu umislili da su oslobodioci. A, bato moj, kad oslobađaš, peta kolona mora u dušegupke. Sad je malo sofisticiranije, sad samo ostaneš na ulici. Dobro, ovde te ostave u blatu, pošto je asfalt retka pojava u srpskim delovima Kosova.

„Pečat“ je svojevremeno zabeležio da Srbi na Kosovu imaju svoju biblijsku Nojevu barku, spremnu da plovi do nekog novog života i da su u nju između ostalog, smestili i svoju scensku umetnost – Narodno pozorište u Prištini.

Pa, da, bilo je tu svega i svačega. I, nikad to nije bila akcija kao deo šireg plana, sve smo to sami smišljali, svako gostovanje je bilo i gostovanje i primedba društvu. Našem društvu koje je odustalo od empatije, osećaja solidarnosti, svega onoga što se ubrizgivalo u temelje svake civilizacije, osećaja zajedništva sa stradalnicima, sa patnicima. To nikad nije uzalud. Bar ćemo mi koji smo to radili imati sa čime pred unuke kad dođu na red.

Izostalo je objašnjenje zašto su vas povukli sa mesta direktora ove jedine žive srpske institucije na Kosmetu?

Kada se država polomi živa da finansira plate „Benetonu“, „Fijatu“ i svim mogućim multinacionalnim korporacijama, sve urlajući kako kultura mora na tržište, šta da očekujete? Elizabetanski preporod? I, kao finalni udarac, puste četvrtpismene da nas uvlače u svoje palanačke rasprave da li umetnost treba da bude nacionalna ili anacionalna, kao da umetnost nije pitanje duboke individualne slobode. I to rade oni koji drhte pred šefovima koji unajveće rastaču ovu jadnu naciju do u atom. Ta tehnika „držte lopova“ je maestralna. Kao džeparoši po gradskom saobraćaju.

Nakon vaše smene i dolaska novog direktora pola godine nije bilo nikakvih aktivnosti Narodnog pozorišta.

Ne pratim rad prištinskog pozorišta. Čak i kada se sretnem sa kolegama koji su tamo zaposleni, ne pričamo o događanjima u pozorištu. Jer ih nema. Možda je to neka strategija, dugoročna kulturna politika koja nadilazi moja shvatanja, Bog će ga znati.

Trenutno radite na igranom filmu „Nesporazum“, prvom koji su samostalno počeli da rade kosovskometohijski Srbi. Recite nam nešto o tom filmu.

Teško ga je definisati u jednoj rečenici, ali, da probam. Imate dvoje nevino zaljubljenih. Nežnost, razumevanje i sklad. U idilu se upetlja neko treći, tražeći svoje parče ljubavi. Sve to miriše na melodramu, i najdalje gde treba da se ode u takvoj strukturi priče je mali, nevažan zločin iz strasti. Ali, kada su zaljubljeni Srbin i Albanka, a Srbina želi portparolka KFOR-a francuskog porekla, izvesno je da ova priča neće moći da ostane samo u tom trouglu. Nebrojeni primeri umetnosti istražuju priče o zabranjenim ljubavima u ratnim okolnostima,a mi smo probali da obrnemo priču, da njihova ljubav uzrokuje rat. A kad jednom započne, rat nije ništa drugo no karneval mržnje.

Dokle ste stigli sa radom na tom filmu i u kakvim je uslovima rađen?

Snimanje je gotovo završeno, sada se montira u četiri epizode a skraćena, sublimirana verzija biće celovečernji igrani film. Očekuje nas ogroman posao oko postprodukcije slike i tona, ali se nadamo da ćemo uspeti da do juna sve to završimo. Posebno zato što na samim lokacijama po Kosovu, gde smo snimali, nismo baš bili opremljeni odgovarajućom tehnikom. Ali, ne brinem, ja naivno mislim da su ideja, radnja i priča važnije od svake tehnike.

Da li ste imali nekakvu pomoć i saradnju u snimanju ovog filma?

Producent našeg filma je „Glas juga“, ali nezvanično, ja ovaj posao nazivam stoprodukcijom, jer je u radu na ovom filmu učestvovalo stotinak ljudi i svako je finansirao sopstveno učešće a enormnu zaradu koju očekujemo, podeliću sebi, na ravne časti.

Jedan od vaših projekata je i bend „Ko smeta?“

Taj bend smo osnovali glumac Bojan Stojčetović kao kompozitor i ja kao tekstopisac. Okosnicu tog benda čine članovi ansambla prištinskog pozorišta a to što sviramo najlakše se određuje terminom agro pank. Upravo smo u studiju i uskoro očekujemo da bude gotova treća pesma, „Baba“, nakon „Krave“ i „Komšije“. Svi očekujemo puno od tog projekta, ali ja ću biti zadovoljan ako uspem da naučim da sviram koji instrument, makar i tarabuke. Do tada ću se držati oprobanog modela, električne gitare, isključene iz struje.

Započeli ste puno toga što Srbe na KiM i njihovo savremeno stvaralaštvo predstavlja na način drugačiji od stereotipnog…

Nijedan od tih poslova nisam radio da bih menjao sliku o Srbima. Radio sam posao koji volim. To je one odozgore izgleda najviše nanerviralo. Šta ima ti tu da mi živiš Kosovo. O njemu se priča, i dosta. I da ga voliš, u redu, ali da ga živiš!? I, drugo, daješ loš primer. Posao poštenog Kosovca je da izmučen, bezidejan i obeščašćen odigra temeljno izrežiranu ulogu do svog tragičnog kraja kako bi ga fina publika eventualno nagradila aplauzom. Uloga statiste je da nema tekst, da je u masi i da ne smeta boljim glumcima koji nose radnju komada. I, sad se pitam, kakav sam ja to reditelj kada sam zaboravio na ovo jednostavno pravilo. Nije ni čudo što su me isterali iz pozorišta.

Gde je srpska kultura na KiM danas i kakav je odnos Beograda i kulturne elite prema tome?

Autocenzura je posledica straha od cenzora. Šta da radi čovek koji se boji straha? Jedini izlaz je da ne odgovori na ovo pitanje.

Gde je Nenad Todorović danas? Kakvi su njegovi lični i poslovni planovi?

Gde je on, to pitajte njega, jer ja zaista ne znam. Privatno: poslednjih osam godina sam se kućio na Kosovu, dok sam gledao prijatelje kako se kuće u Beogradu. Sada ti moji prijatelji iz Beograda dolaze da rade na Kosovu, a ja sa Kosova putujem na posao u Beograd. Život je čudo.

 Ima li tu mesta za Kosovo i Metohiju?

Ima li igde mesta za Kosovo i Metohiju?