Почетна / Друштво / Кампања без политике

Кампања без политике

Пише Никола Врзић

Функционерка СНС-а Зорана Михајловић идентификовала је ДСС и Војислава Коштуницу као једине непожељне партнере у будућој влади СНС-а, што је свима осталима дало знак да почну да се међусобно масакрирају у борби која их једино и занима да после избора од Александра Вучића добију неки део власти

Изгледа да је Европска унија одлучила да се директно умеша у кампању за ванредне парламентарне изборе у Србији, заказане за недељу 16. мартa. Баш на почетку српске предизборне кампање, наиме, нашли су за сходно да објаве „ЕУ анти-корупцијски извештај“, документ од 41 странице у којем је надлежна комесарка за унутрашње послове, Швеђанка Сесилија Малмстром, бриселску унију описала као творевину изједену корупцијом и пробушену сивом економијом, у поштење чијих институција не верују они који те институције најбоље и познају јер су на њих упућени свакодневно, дакле грађани Европске уније. „Корупција озбиљно оштећује и економију и друштво у целини“, почиње комесарка Малмстром свој извештај. „У екстремним случајевима, она подрива поверење грађана у демократске институције и процесе… Декларисане намере (за борбу против корупције) и даље су исувише далеко од конкретних резултата, а искрена политичка воља да се искорени корупција често недостаје.“ Извештај наводи и конкретне, ужасавајуће податке; можда је најречитији податак да „само корупција, процењује се, европску економију кошта 120 милијарди (120.000.000.000) евра годишње, што је само мало мање од годишњег буџета Европске уније“. Притом – и то такође треба имати у виду – ова се цифра односи само на штету од корупције у државама чланицама ЕУ; корупција у институцијама ЕУ овиме није обухваћена, због чега ЕУ омбудсман Емили О’Рајли тражи од Европске комисије – засад, хм, безуспешно – да „и рад ЕУ администрације укључи у наредни ‚Анти-корупцијски извештај‘“.

Оноликој цифри одговара и перцепција корупције међу грађанима ЕУ; више од три четвртине (76 одсто, да будемо прецизни) грађана који морају да живе у ЕУ, уместо што о њој сањају влажне снове као ми, тако, сматрају да су институције у њиховим земљама нашироко корумпиране, у чему Словачка, Португалија, Словенија, Шпанија и Италија предњаче са перцепцијом корупције која иде од 90 до невероватних 97 одсто, што је ваљда консензус међу грађанима какав не би могао да буде постигнут чак ни кад би их неко анкетирао с питањем да ли у овом тренутку пада киша. Што се пак европске уређености друштва тиче, 73 одсто Европљана сматра да су „подмићивање и употреба веза често најлакши начин за остваривање права у одређеним јавним службама“, чак 40 одсто компанија сматра да „корупција представља проблем у пословању“ (а „што је мања компанија, то је чешће да корупција и непотизам буду проблем“) при чему сива економија у, рецимо, Белгији износи 16,4 одсто њеног БДП-а, у Немачкој 13 одсто, Шведској 13,9, у Словенији 23,1, Пољској 23,8, Италији 21,1, Бугарској 31,2 одсто…

Што све заједно значи да нам је Европска унија, у светлу овог свог извештаја, поручила да сви који се у својим предизборним обраћањима Србији залажу за улазак Србије у ЕУ, заправо признају да су још корумпиранији од корумпираних из ЕУ (јер нас убеђују да нас тамо воде да би нам ЕУ помогла да изградимо уређеније друштво) или су пак озбиљни злотвори пошто нас воде у то легло корупције. Или су пак сви они заједно само окупациони намесници Србије који спроводе туђу вољу, а она са рационалним разлозима и нашим интересима нема баш никакве везе…

 

ПОЛИТИКА БЕЗ ПОЛИТИКЕ Али без бриге. Ако буде онако како то жели највећи део наше елите – и политичке и медијске – питањем правог стања ствари у ЕУ а самим тим и питањем има ли тај наш пут у ЕУ, ипак, и неку алтернативу, уопште се и нећемо бавити. Уосталом, колики је публицитет у домаћим медијима добио овај, колико скандалозни толико и застрашујући извештај европске комесарке за унутрашње послове? Да ли је из тога проистекла икаква дискусија и разматрање целисходности српског пута у такву унију? Наравно да не.

Исто се тако неће у предизборној кампањи расправљати ни о предстојећем захтеву Европске уније да променимо Устав како више не би угрожавао географске оквире независног Косова, нити о ставу странака о том захтеву. Нити ће се расправљати о захтевима Европске уније да престанемо да финансирамо јавна предузећа и домаћу привреду, да приде отпустимо десетине хиљада људи из јавног сектора (полицајце, лекаре, наставнике…) а да притом повећамо државну администрацију која ће се бавити ЕУ интеграцијама, да земљу задужимо десетинама милијарди евра како бисмо је уредили по (онаквим) европским стандардима…

[restrictedarea]

Укратко, присуствујемо почетку политичке кампање у којој политике практично неће ни бити. Али како и да је буде, кад се око овакве политике неразумног и бесловесног пристајања на сваки захтев Брисела (и Берлина, Беча, Будимпеште, Софије, Загреба…) беспоговорно слаже највећи део наше политичке сцене, слажући се и да народ не треба сада беспотребно узбуђивати тим тешким темама од којих ће му, додуше, живот значити а док то сам схвати, биће ионако прекасно. И зато су ови завереници у ћутању против сопственог народа – свесно или несвесно, у међусобном договору или вођени инстинктом паразита, свеједно – политичку кампању која би требало да одреди будућност земље претворили у политикантско надигравање око питања које је само њима самима битно: ко ће са СНС-ом и Александром Вучићем у наредну владу?

Оваква позиција, позиција углавном недодирљивог, Вучићу и омогућава најаву да ће „СНС водити позитивну кампању“ у којој се „нећемо опходити према нашим политичким противницима као што су се они опходили према нама у прошлости или у протеклих 48 сати“. И да води кампању у којој нам једва, ако и толико, даје да наслутимо – истина, кампања је тек почела – какву ће то тачно политику водити његова будућа влада. Засад се све своди на најаву да ће „СНС водити политику планова и програма за напредак Србије, по чему ће се разликовати од својих политичких противника“, на најаву потребе да „реформе буду јаче, снажније и брже“, и тек нешто мање магловито појашњење – а и оно је усмерено на таргетиране циљне групе младих, старих и ојађених – да је „наш циљ економија, што више послова за младе, подстицање предузетничког духа и приватног сектора. Други циљ је заштита пензионера, јер нећемо дозволити да то било ко угрози, што сам рекао и челницима ММФ-а. Трећи циљ је наставак борбе против корупције и криминала.“

Нестрпљиво ишчекујући детаље овог, иначе сасвим племенитог плана да нам буде боље, у Србији је пао снег и дунуо је ветар. И догодила се епизода Фекетић, пропраћена са споменутих 48 сати напада на Вучића који можда не би ни били вредни спомена да прича није добила већи одјек него што га реално заслужује. Да ли је том приликом Вучић спасавао албанског или неког другог дечака, да ли га је спасавао или се, спасавајући га, сликао пред камерама РТС-а (да ли је из смета извукао и још некога, пошто су камере искључене?) да ли је, са друге стране, уопште пристојно извргавати подсмеху једну акцију спасавања која ипак не личи на оно Тадићево забринуто распитивање за здравље и стрес кокошака због поплава у Трговишту, па да заслужи баш толики подсмех, све је то далеко мање битно од главне замерке која Вучићу поводом Фекетића може да се упути. Фекетић је, наиме, показао да за годину и по дана власти Вучић није успео да, из жуте обамрлости у коју су утонуле, подигне институције система (полиција, путари, спасилачке службе…) и устроји их тако да оне, независно од његове воље, времена и расположења, постану способне да раде посао због којега уосталом и постоје. А то је сигнал за забринутост, не за (под)смех.

 

КОМБИНАЦИЈЕ И ОКРШАЈИ Елем, приметно је – а и једнако забрињава – и да Вучић међу приоритете СНС-а у наредном мандату овог пута, за разлику од претходних избора, макар засад није уврстио и борбу за очување територијалног интегритета Србије. Забринутост је утолико већа што су му се на посланичкој листи нашли и СПО, који је ту доспео са листе Чедомира Јовановића 2012. године, и ДХСС који се тада налазио на листи ДС-а, а њихови су нам погледи на наш територијални интегритет и те како и по злу познати… И још је већа – забринутост – зато што Вучић најављује да ће у своју владу позвати и људе „из других странка који имају визију нормалне и пристојне Србије“, а председник ИО СНС-а Радомир Николић најављује разговоре после избора са „Чедом, Тадићем и Дачићем“. Али о томе нешто касније.

А Вук Драшковић и Олгица Батић су своје ухлебљење по свој прилици обезбедили. Остали, њима слични по жељи да се отарасе Косова и Метохије а да заузврат себи обезбеде неки комад власти, за ту прилику тек треба да се изборе. И у томе се сад састоји сва предизборна битка за њихове позиције, од које сада треба да стрепи читава Србија. Не нападајући – или тек овлаш, ритуално – Александра Вучића јер им од његове милости ипак зависи будућност, сведочимо распламсавању битке за Вучићевог партнера између Ивице Дачића, Чедомира Јовановића, Бориса Тадића…

И ту пршти на све стране, и постаје потпуно јасно да онај снег није пао само да би Вучић демонстрирао своју снагу код Фекетића, нити да би покрио брег, већ заиста да би – пословично – свака зверка показала свој траг. То је наша кампања у снегу. И одмах да разјаснимо: свима им верујемо за све што кажу једни о другима. Ипак се они међусобно познају понајбоље.

Ивица Дачић, тако, наизглед из чиста мира – а чак и не циљају на исто бирачко тело – напада Тадића, Јовановића, Ненада Чанка и Драгана Ђиласа да само желе у коалицију са СНС-ом: „Чини ми се да је суштина постојања неких странака да избаце нашу коалицију из власти… Тадић и остали су као богови демократије, Амон Ра, Зевс и слични. Спустите се мало на земљу. Не постоји вакцина за ваш повратак на власт, ви сте прошлост.“ Јовановићев ЛДП му на то узвраћа да „преварантској политици наследника Слободана Милошевића није више место на власти у временима европских интеграција“, признајући ипак истовремено да је Дачић, што се њихове жеље за влашћу тиче, потпуно у праву: „Време је да од нас зависи много више но што је зависило у протеклим годинама… Без ЛДП се више не може и не треба водити политика Србије.“ Слично ће и Борис Тадић најпре исправно дијагностиковати СПС – „СПС нема идеологију и та странка и не постоји без учешћа у власти.“ – а онда му признати да ни сам није ништа другачији: „За Вучића, који је најпопуларнији, није корисно да има сву власт. То је опасно. И за грађане и за њега, јер СНС нема људски потенцијал да води Србију кроз преговоре са ЕУ у наредне четири године.“ Да би потом, на констатацију да није одбацио могућност сарадње са СНС-ом (наравно, „ако напредњаци буду спремни да прихвате суштинске реформе“) одговорио потврдно: „То је тачно, као што је једнако тачно и са ЛДП и ДС и свим другим странкама.“ И још је додао, попут ЛДП-а, да је СПС „велики проблем Србије“.

И сигурно да јесте, зато што је „наша коалиција у функцији одбране радничких интереса. Ми смо за реформе, али не оне које подразумевају да ће бити на штету интереса радника“, рече на почетку своје кампање председник СПС-а Ивица Дачић, а нама, слушајући то, још одзвања у ушима прошлонедељно признање његовог доглавника Бранка Ружића да су кампање „шарена лажа“. Да је Ружић у праву, нарочито када је реч о његовом партијском лидеру, могла би да посведочи и информација, објављена у „Вечерњим новостима“ ове среде, да је полиција завршила предистражни поступак о малверзацијама у „Галеници“ које су компанију оштетиле за „најмање 100 милиона евра“ (!), а да је за ову пљачку осумњичен (и) директор СПС-а, на функцији председника Управног одбора „Галенике“, Дејан Бацковић. Тако да би можда раднике „Галенике“ понајпре требало упитати шта мисле о Дачићевој одбрани радничких интереса.

Тадић пак своју битку не бије само са Дачићем, већ и са својим бившим партијским друговима и председницима Драганом Ђиласом и Зораном Живковићем, који ће за потребе 16. марта удружити своје снаге и замашни кредибилитет. И у овом окршају, грађанском рату у ДС-у и његовим остацима, све им верујемо. Верујемо, тако, Тадићу када каже да се „жути лопови“, „људи који су партији донели епитет аферашке и корупционашке странке“, сада враћају у политички блок Демократске странке. Верујемо му и када каже да је „у време Живковића постојао политички процес давања депозита банци Мирослава Мишковића, од стране државних предузећа и градова, који је омогућио да Мишковић за велике паре прода банци ‘Интеза’ своју банку“. Верујемо и бившој министарки правде Снежани Маловић, која је за Тадићем напустила Ђиласа, када каже да ДС „тренутно воде људи који нису, нити подржавају борбу против организованог криминала и корупције. Напротив, осујећивали су је својим контактима и пословном сарадњом са лицима против којих смо се борили, што и даље чине. Због њих, сви смо сврстани у исту категорију ‘жутих лопова’.“ Али верујемо и Весни Пешић која сад подржава Драгана Ђиласа, када каже да су „сви они због којих су људи говорили да су жути лопови, прешли код Бориса Тадића и ослободили ДС од тог друштва“. А верујемо и Зорану Живковићу да је Тадић „издајица који је у ствари марионета Александра Вучића“, и да му је „понуђено, ако пређе цензус, да буде важан додатак Вучићевој власти“ те да је „у игри био и новац!“. Коначно, верујемо и ономе што је Живковић, кога је за сарадњу са Ђиласовим ДС-ом „определила спремност да се боре за то да Србија постане држава с владавином права, да се створи позитиван економски амбијент, да борба против криминала и корупције не буде део естрадне приче“, дакле верујемо и ономе што је у октобру 2012. рекао сарајевским „Данима“. Да се Ђилас „показао безобзирнијим чак и од Бориса Тадића“; да су „председник ДС и његов заменик – као једно тело са две главе – заједнички и готово до темеља уништили и ДС и српско друштво“; да је Ђилас „човек неупоредиво бахатији од Бориса Тадића који не поштује ниједно демократским путем донето решење, човек склон свакој врсти манипулација у којима је, показало се, много вештији од Тадића. Заправо, Ђилас је све оно што је лош Тадић желео да буде, а није успео да оствари. Ако је, рецимо, Тадићев циљ био да Ивицу Дачића опере од ратних деведесетих, Ђилас ће исто покушати да учини са Александром Вучићем. (…) На многим местима су испреплетени послови и интереси. (…) У време Милошевића, корупција је била катастрофална; данас је дупло гора. Највећа грађевина ДС-а није мост на Ади, него систем корупције. (…) Хајде да се неко позабави тиме како је маг адвертајзинга, мостоградитељ Драган Ђилас, успео да баш у периоду док је ДС била на власти своје приходе уосмостручи…“

ТАДИЋЕВ ЗАДАТАК Ух. У сваком случају, Тадићу је успело да око себе сад окупи екипу с којом ће изаћи на изборе у жељи да распара Србију: Ненад Чанак, Душан Петровић, можда и Сулејман Угљанин и можда чак и Млађан Динкић коме је то вероватно и најизгледнија сламка спаса за ничим заслужени опстанак на српској политичкој сцени… Чедомиру Јовановићу тако остаје да се сам (успео је додуше да обезбеди подршку јединог идентификованог члана СДУ-а, Жарка Кораћа) некако избори за прелазак цензуса, а ни њему, баш као ни свима осталима из овог неолиберално/еврољубно/другосрбијанскосамомрзитељског фронта у преласку цензуса неће помоћи најављени самостални наступ на изборима великог а досад спутаног реформисте Саше Радуловића, који ће им свима – а не СПС-у или СНС-у – откинути бар покоји промил гласова.

С тим што Тадић сад има и пречи и хитнији задатак; ако, наиме, жели – а и те како жели – да учествује у изборима и подели власти и Србије, најпре мора да формира и да званично региструје своју политичку странку. Првобитни план, да уз помоћ пријатеља из Републичке изборне комисије изигра Закон о избору народних посланика, и на гласачком листићу се појави као коалиција (његове) групе грађана и неколицине регистрованих политичких партија, није му прошла – зато што закон изричито наводи да на изборима могу да учествују само регистроване политичке партије, или њихове коалиције, или пак групе грађана. Управо се овакво решење какво је и предвиђено законом, а насупрот Тадићевим очекивањима и надањима, на крају, овог понедељка, и нашло у РИК-овом Упутству за спровођење избора, због чега је Тадић брже-боље и отпочео прикупљање потписа за регистровање своје политичке странке. Иако је само дан раније, у недељу, најавио да ће то учинити тек након мартовских избора…

За разлику од Тадића, Ђиласов остатак ДС-а својски ради на сопственој обмани српских бирача, покушавајући да се лажно представи као једина опозиција Александру Вучићу и СНС-у. Чак је и Божидар Ђелић хитро сео у авион и вратио се у Србију да би „подржао своје колеге и ДС, који је данас, а то је сада већ сасвим јасно, једина алтернатива режиму једног човека“, а и Ђилас изјављује да ће на изборима „само глас за листу коју ће водити ДС бити глас против режима на челу са Српском напредном странком“. Не само што су они већ показали шта умеју – а Зоран Живковић је то понајбоље и описао, а ми му само поверовали – него им се ни политички програм ни побожно веровање у Брисел ама баш ни у чему суштински не разликују од тог режима на челу са Српском напредном странком, тако да ове тврдње представљају само маркетиншки трик којим би да придобију лаковерне противнике Александра Вучића и постизборног савеза под његовим скутом.

У крајњој линији, и потпредседница СНС-а Зорана Михајловић у међувремену је потврдила прошлонедељни закључак „Печата“ да је заправо Демократска странка Србије, због своје политике противљења евроинтеграцијама које нам растурише Србију, једина опозиција у Србији. Гостујући у понедељак на „Јутарњем програму“ ТВ Пинк, на питање о евентуалним постизборним коалицијама – оне су заправо и битне, а не ове предизборне којима се забављамо и које само служе да би се што више странака и њихових заслужних лидера намирило доласком у парламент и на нашу грбачу, тј. буџет – казала је дакле Зорана Михајловић да то сада није тема и да је потребно најпре да се заврши кампања, али и да у тој коалицији после избора „не би волела да види ДСС“ због тога што партија Војислава Коштунице „није заинтересована за приближавање Србије Европској унији“. И то нам откриће говори макар четири ствари. Под један, да сви други очигледно јесу, или могу да буду партнери СНС-а, па и Ненад Чанак, Борис Тадић или Чедомир Јовановић ако пребаци цензус, јер исту политику ионако деле. Два, да у српској политици данас заиста нема нимало морала или обзира, јер је управо захваљујући подршци ДСС-а Томислав Николић пре две године победио Бориса Тадића, па је захваљујући томе СНС ушао у владу Србије, па је тек захваљујући томе и Зорана Михајловић доспела до позиције и значаја који данас има. Али добро. Под три: Михајловићева је Србији ставила до знања да ДСС своја начела и програм зарад уласка у власт неће променити. И четврта ствар: овако јасно измештање ДСС-а из каљуге у којој се ваљају сви остали морало би да осоколи ову странку у настојању да мартовске изборе претвори у својеврсни референдум о наставку, или пак спасоносном прекиду пута којим Србија данас иде. И да на том референдуму добије више гласова него што сада и сме да пожели. Не због ДСС-а, већ због Србије. Иначе ћемо у тишини отићи у… оно бриселско легло корупције и безнађа које нам је разоткрила комесарка Сесилија Малмстром.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Au bre sta napisaste o evropi . Razbivene su mi iluzije i sada cu imati samo nocne more. Salu na stranu, da nije pecata mi bi ziveli u totalnom medijskom mraku. Hvala vam.




    0



    0
  2. Преображени протестанти удружени,скупљени на БУЊИШТУ пропале националне политике уз свесрдну помоћ ЕУ НАТО ИМПЕРИЈЕ.




    0



    0
  3. Korupcija,zavladala svetom,kao takva se neoze suzbiti jher se pokazalo da svi volepare,dakle ljhudska savest je je pala na ispitu.Sta reci o ovom izvestaju,koliko je korupcija, zastupljena u organima EU .Nasi politicari o tome cutge a u Srbiji se samo formalno bore protiv korupcije a svi pune svoje dzepove.Srecan put u EU Vucicu i Dacicu,vodite srpski narod na klanicu.




    0



    0
  4. Само могу да се надам и да молим Бога да што већи број Срба којима је још увек мила Србија изађе на изборе и гласа за слободну Србију. Ови избори 16. марта су референдум: За неутралност Србије, или за ропство у ланцима Европе! Не слушајте ове домаће ЕУ плаћенике који обмањују сопствени народ, свађају гласачко тело и тиме уводе нереде са којима од 2000. године незапамћено уништавају земљу са огромним потенцијалом.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *