Почетна / Документи / Одломци из Дневника – УПОТРЕБА РЕЧИ, 1

Одломци из Дневника – УПОТРЕБА РЕЧИ, 1

Пише Милован Данојлић

Међу појмовима који су се нашли на црној листи политички исправног мишљења дошле су и речи издаја, односно издајник. С обзиром на општу пометњу у вредновању људских поступака и опредељења, то је логично

АКЦИЈА. – Речи се, као и људи, прилагођавају потребама тла и времена, проширују и обогаћују поље  употребе, губећи основна  и стичући нова значења. Добар пример за то даје семантичка пустоловина именице акција. Знам је још из детињства, из година кад је рушила телефонске бандере и железничке пруге и, ако је веровати домаћој филмској индустрији, дизала у ваздух камионе пуне окупаторских војника. Потом је, у раздобљу обнове и изградње ратом опустошене земље, означавала  прековремени, пожртвовани рад на рашчишћавању рушевина и улепшавању човекове средине. Особеност  ове врсте добровољног рада била је његов обавезни карактер: грађани су се одазивали  гунђајући, али се мало ко усуђивао да изостане.

Уследиле су омладинске радне акције у којима су изграђене пруге  Шамац – Сарајево, Брчко – Бановићи, Никшић – Титоград, Кучево – Бродице, као и „аутопут“  Братство-јединство. Носио је то, неодговарајуће име  зато што онда за боље путеве нисмо знали, а завршен је у деценији кад између јужнословенских народа није било ни обичних, уљуђених односа, а камоли братских веза. Градећи пруге и саобраћајнице, млади су пролазили кроз школу самоизграђивања свесних, толерантних грађана, што ће нарочито доћи до изражаја у крвавим међунационалним обрачунима  с почетка деведесетих…

Са повампирењем  капитализма акција се преметнула у обвезницу која никога ни на шта не обавезује, на деоницу ни у чему, и на безвредан  вредносни папир. Незаборавну спрдачину са установом акционарства извео је онај министар уочи скупштинских избора, обећавши сваком грађанину по хиљаду евра, колико је процењена вредност неких приватизованих државних предузећа. Народу, чијим је целоживотним трудом то богатство стечено, понуда се учинила разумна и правична, па је потрчао у поштанске уреде, да отвори рачуне за мȁну с неба. На те рачуне, ако их Пошта у међувремену није  укинула, до данас није уплаћена ниједна бушна пара, а министар је признао  да се, вођен племенитим политичким циљем, нашалио са нашим лаковерним бирачима.

У последње време, ова преображајима  склона реч  активирана је, по самопослугама и продавницама широке потрошње, у значењу великог снижења цена, распродаје, или продаје с попустом. Кад реши да се отараси робе која слабо иде, или јој истиче рок, да се ослободи нечега на чему је довољно зарадио, трговац креће у акцију пражњења претрпаног складишта. Реч је, претпостављам, допловила с оне стране Океана. Код Енглеза, кампањска продаја, обично после Божића, протиче у знаку SALES, Французи  објављују PROMOTIONS односно SOLDES. Можда је к нама дошла укрштајем две сродне речи, action и auction sale? Како год било, пала је на тло на коме се акцијашење добро прима.

[restrictedarea]

Посебно дирљив случај коришћења ове речи  запазио сам, јесенас, на Каленића пијаци. Један продавач, сељак или пиљар (ко ће их разликовати ?)  коме је на тезги остало нешто повенулог  поврћа и квргавог воћа,  скупио је  свој еспап у две гомилице, а испред њих ставио картон са натписом АКЦИЈА! Застао сам у недоумици да ли да се насмејем или да   пустим коју потајну сузу.

И у Цицероново време, actio је, према Речнику Феликса Гафиоа, имала многе што јаче, што слабије значењске преливе. За ово, са Каленића пијаце, Латини нису знали. Оно је жалосно и самоподсмешљиво како само неки наши неспоразуми са речима и стварима из великог света знају бити.

 

ДУШКО. – Основна школа Душко Радовић, позориште Душко Радовић, Душко у новинама, Душко на телевизији… Ми, који смо Радовића лично познавали, избегавали смо тај степен фамилијаризације. Душан нам је звучало лепше и господскије од јефтиног деминутива. А волели смо га бар колико и ови, који му  посмртно тепају. Него, добро је све док пракса не добије шире размере. Замислите, како би то изгледало да крену на Ивицу Андрића, Мишу Црњанског, Јолета Дучића, Миланчета Ракића,  Банета Радичевића и Стевицу Сремца… А нарочито би лепо пристајало Перици Петровићу-Његошу и Вулету Стефановићу Караџићу.

ЕВРОПА.  –  Први светски рат је покопао три царевине старог режима; други је окончао колонијално господарење. (У начелу, разуме се: ниједан историјски процес није коначан и бесповратан.) Данашња Европа је,  тврди Жан-Пјер Шевенман  у управо објављеној студији „1914-2014“, испала из историје, то јест, из саме себе. Она је континент разграђених нација, покорен од Америке и покоран Америци. Уместо да носи историју, Европа је подноси. Сви су њени народи, у различитој мери и под разним погодбама, под протекторатом Јенкија, којима бриселска бирократија даје здушну подршку.

Европа је исклизнула из токова повести што због старости, што из лености, што због избегавања одговорности  према својој прошлости, а нас је за собом повукла успут, убеђујући нас да је у бесмислу и лагодном животарењу пријатније него у трагању за смислом и лепотом. И то, некима, дође као утеха: пропадамо у добром друштву.

 

ИЗДАЈНИЦИ. – Међу појмовима који су се нашли на црној листи  политички исправног мишљења дошле су  и  речи издаја, односно издајник. С обзиром на општу пометњу у вредновању људских поступака и опредељења, то је логично. У средини, у којој је свако изневерио некога или нешто – своју младост, пријатеље, вођу у кога се до јуче клео, оне које је волео и који су га волели, кућу и кућиште, завичај и отаџбину – сва су стајалишта пољуљана, ниједан чин  нема тежину достојну поштовања, па ни осуде. Ко има право да суди, у име чега? Издајство је изразито рационалан, практичан избор: и за плаћенике ће се увек наћи неко оправдање. Генералу, затеченом при уручивању  службених списа страном дипломати, није суђено; остало је нејасно да ли је његов поступак уопште кажњив. Можда је то неки нови вид патриотизма: одржавање пријатељских односа са великим  силама је у нашем националном интересу,  ми од њих немамо шта да кријемо! Невладине организације, издржаване од влада које су нас недавно бомбардовале, дефилују на малим екранима као супервизори јавног  делања и  мишљења, делећи укоре легално изабраним домаћим властима.

Флавије Јосип (37-100 н. е.) писац монументалне „Историје јеврејског народа“, који је у јеку борбе пришао Римљанима,  тврди да  је то учинио вођен најчистијим родољубљем. То зависи из којег се угла, и са каквим предубеђењима, ствар посматра. Да је, са својим земљацима, завршио у опсађеној  тврђави, историографија би остала без једног значајног дела, а  сународници би га уписали у списак безимених  јунака Масаде. Савремени француски историчар Пјер Видал-Наке  је свој обиман предговор Јосиповој „Историји“ насловио „Добра употреба издаје“. Јосип је издајник из љубави! Хм… За шта све љубав није кадра…

Недоумицу би могла рашчистити једна мудрост пореклом из Етиопије. По њој, Исусова смрт јесте била неизбежна, али Јуда, због тога, није мање издајник. За ову врсту људског држања могу се наћи свакојаке олакшавајуће околности, али не и неко  лепше име.

 

SECOND-HAND. – Нашем осиромашеном, потребитом човеку није  довољно што је у материјалном шкрипцу, него му намећу и духовна понижења. Трговине коришћеним, похабаним стварима се, у духу опште англификације животне средине,  зову second-hand дућани. Како ли се осећа невољник који ни ћирилицу није савладао како треба, пред продавницом која се дичи овим словима? Као да му се жели рећи  да му овај свет не припада ни по куповној моћи, ни лингвистички. Или неко мисли да је сложеница second-hand oтменија, мање увредљива од израза као што су половна роба, из друге руке, старинарница, трговина ношеним стварима?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *