Почетна / Документи / Одломци из Дневника – Васко Попа живљи него икад

Одломци из Дневника – Васко Попа живљи него икад

У постхумно трајање Попиног дела умешали су се чиниоци текуће политике, чије је усмерење супротно херојском стоицизму творца „Усправне земље“ напојене соковима родног тла

Пише Милован Данојлић

Васко Попа (1922-1991) пролази, у времену нашег понижења и општег бешчашћа, кроз два чистилишта. Једно је оно које следује сваком ствараоцу у првих тридесетак година након смрти. Толико је, отприлике, потребно да би се добило  прегледно растојање према животу и делу, да би се опус поставио у перспективу подложну апсолутним мерилима, дело очистило од околности у којима је настајало, сагледало изван утицаја  навијачких страсти и стратешких замисли свога творца. Изведена на овај испит, творевина започиње свој други живот, или, чешће, труне као шупља семенка. У бољем случају, пушта жилице на тлу над којим његови некадашњи поштоваоци и оговарачи немају надзора.

Попа овај испит полаже под необичним околностима. Дух времена је одбојан према поезији, а према његовој посебно противположен; свој неповољан суд наше време изражава ћутањем. Песник земаљског кидања и метафизичке тескобе није по вољи послушницима који гутају зло и неправду и обарају главу пред силом. У постхумно трајање Попиног дела умешали су се чиниоци текуће политике, чије је усмерење супротно херојском стоицизму творца „Усправне земље“ напојене соковима родног  тла. Лирски солилоквијум Попин ношен је борбеним родољубљем, а оно је, почев од деведесетих, пало у немилост. И то је то друго, упоредно, приземно чистилиште, та ледена празнина у мишљењу и осећању, глува за поруке и смисао једног тако актуелног песничког завештања. Родољубље је ударило у бедем родомржње; песник је, одједном, постао политички неподобан. Већ у раздобљу дивљег растурања државе Попа је на Западу, посебно у Немачкој, обележен као један од духовних носилаца српског зла, што је, очигледно, прихваћено од дела домаће, великим светом и Европом опијене елите. По мерилима нових учитеља и просветитеља, мрзитеља  историјског памћења малих народа (а, ипак, ожалошћених, и дан-данас, због убиства аустроугарског престолонаследника) патриотизам је морални и интелектуални грех, емотивно застрањење, утолико теже  што га заступа модерни лиричар и убеђени левичар, poeta doctus, зналац неколиких страних језика, одгајен на изворима европске  културе (а не у приватној школи разузданих европских банкара). Патриотска поезија је, у бившем режиму, имала бољу срећу: родољубљу је придаван партијски предзнак и југословенски карактер. И Његош је подвргнут тој, козметичкој операцији. На отварању Ловћенског маузолеја званични говорник је истакао да песника  треба вратити „аутентичности и изворности“, ослободити га „баласта православне и грађанске митоманије“. Замисао да се православни владика отргне од православља остала је пуста жеља.

[restrictedarea]

Васко Попа није имао проблема са друговима али је, премда светски песник, наишао на неразумевање  код мондијалиста. Главнина његовог дела пала је под ембарго. Ходочашћа по толиким средњовековним задужбинама, од Хиландара, Сопоћана, Жиче и Каленића, до Сентандреје, чинодејствовања по местима великих изгибија (Косово поље, Ћеле-кула, Сутјеска) поклоњења Светом Сави, Црном Ђорђу и Хромом Вуку, одударају од укуса првосвештеника опседнутих Бриселом и Штефаном Филеом. Поред историјских предака, песник  је призивао и оне неисторијске, митске, као и њиховог људског сабрата, из чије је заоставштине изажео поетску срж националне духовности у зборницима „Од злата јабука“ и  „Поноћно сунце“.

Предосетивши, још крајем шездесетих, наилазећа искушења свог племена, песник је стао на браник отечества. У време дивљања антисрпске кампање ми смо имали припремљен одговор, на висини Вијонове осветничке баладе упућене клеветницима Француске, али се нико не сети да се тим утуком послужи. „Вучје копиле“ из Гребенца срочило је басму против сатанизације Срба, лек који је и данас дејствен :

 

Лајете

 

Да се покријем ушима

Подвијем реп међу ноге

И чистим се одавде

Лајете

 

Да паднем на колена пред вас

Ударим главом о земљу

И четвороношке отпузим

У место рођења

 

Лајете лајете

 

Да песницом себи запушим уста

Прегризем  језик

И заденем га за појас

 

*

Лајете

 

Да ми је памет сишла у стражњицу

И преко ноћи израсла

У злослутни реп

 

Лајете

 

Да су ми се мисли претвориле

У сиву длаку

И пробиле све поре на кожи

 

Лајете лајете

 

Да ми речи заударају

На људско месо спаљено на ломачи

И на бело семе мог репатог бога

 

Лајете лајете лајете

 

Да ми из грла излази

Познати крвожедни урлик

Који ја називам песмом

 

Лајте ви само

 

Ова враџбина, изречена против братскосуседског и великосветског лавежа, у заносу видовњака, пада нам као мелем на душу.

Попа слави оно што је у нашој традицији животворно и узвишено: слободољубље и спремност на жртвовање. Порицање прошлости, на шта нас подстичу нови пријатељи, равно је одустајању од живота, од његовог бољег смисла. Енергија отпора, сажета у Попиним чаробњачким формулама, достиже врхунац у монологу „Црни Ђорђе“. Вождов позив на устанак има за нас трајну важност:

 

Глава ме већ с коца гледа

Ионако ме нема и нема вас

Појмите ли

 

По души их по жижи слаткој

По рогатом месецу на челу

По шарци у оку

Не би ли нас било

 

За цветним кључем постојања

На дно мора пасје крви

Без освртања безбудућни за мном

Можете ли

 

На нож земаљско им и небеско

Смрт нас је одавно сита

На нож курјаци моји мезимци непребола

 

Главе вам се већ с коца кезе

Ионако нас нема и нема мене

Хоћете ли

 

Ово је преформулисан позив на борбу немогућу и непрестану. Безбудућни се једино у борби против зла могу родити као људи. Главе им се већ кезе с коца: хајдуци своје носе у торби, војници мајора Гавриловића су их унапред заложили за славу, Карађорђева је завршила у Истамбулу, Владика Раде је своју, тако лепу, назирао у Скадру или у Травнику, а Јока Шормаз је говорила : „Моја глава је ту да све наплати“.

 

*

Три су питања која нам Вожд поставља: схватамо ли, можемо ли и хоћемо ли. Кључно је прво питање. Ко појми, скупиће снагу, а снага ће пробудити вољу.

Ето зашто је Васко Попа, поред Цетињског пустињака, данас наш најактуелнији и најживљи песник. И ето како је наш најмодернији поета, уз широку сагласност, испао из моде.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *