Почетна / Култура / Мрачно  “сутра“  сигурно долази

Мрачно  “сутра“  сигурно долази

Пише Владислав Панов

Светски тријумфалну књижевну и филмску дуологију која наредне године прелази и у трилогију, дистопијску романтичну акциону фантазију, „Игре глади“ ваљало би сасвим озбиљно схватити као упозорење да нам се нека тако сурова, мрачна и безнадежна судбина управо инсталира кроз индустрију забаве и све њене производе

И наша је биоскопска публика учесник текуће светске сензације, филмске и књижевне, под називом „Игре глади“. И овде, као свуда на планети докле допиру грамзиви пипци глобалистичке индустрије забаве, други наставак претходне године започетог освајања света осванулог у сушној постхарипотеровској ери, филм „Игре глади“, био је углавном омиљен. Овде се, додуше, одавно не броје неке иоле значајне паре од биоскопског ћара, пошто тога углавном немамо (ћара, ни у биоскопима, а ни шире, па скоро да нема ни биоскопа) али је важније да смо у току са трендом. Овај тинејџерски лимунадизовани, шербетизовани и наивним душама одмерени филмски серијал (завршетак трилогије и то у два филма ваља очекивати следеће године) донео је Холивуду скоро осамсто милиона долара и то само од биоскопских улазница. Књижевна трилогија „Игре глади“ америчке списатељице и сценаристкиње бљутаво-комерцијалних телевизијских серија за млађе нараштаје, Сузан Колинс, у понуди је у књижарама у преко педесет земаља света и такође слаже милионе на рачуне издавача. Успех њеног штива је тиме постао комплетан. А шта нуде те Сузанине „Игре“? Све оно што су научени да воле наши данашњи млади. Конфекцијски хероизам, отрцани романтизам, љубавне мотиве на нивоу телевизијских сапуница, узбуђење, акцију и тријумф неспутаног предузетничког индивидуализма који се упорно инсталира као врхунска вредност напредног западног света кроз индустрију забаве и све њене производе.

[restrictedarea]

Иживљавање савремене тескобе У „Играма глади“ публика је изложена богатом арсеналу оригиналне суровости дистопијског света будућности у којем у самртном ропцу кородира оно што је остало од данашње цивилизације. По Сузаниним изјавама, овај страшни свет будућности из њене маште је толико популаран и због чињенице да су визије ужасне будућности увек примамљиве, између осталог и зато што људи, гледајући тобожње страхоте будућности, иживљавају тескобне страхове са којима данас живе. Њена је опаска на месту, али ваљало би је допунити чињеницом да свет, понајпре у њеној земљи, испуњава страхом управо индустрија забаве којој профитабилно припада и то у спрези са интересним центрима моћи што зарађују и контролишу је уз помоћ инфицирања публике неизлечивим, незаустављивим и болно интензивним страховима, фрустрацијама и њима последичним безнадежностима живота суоченог са сутрашњицом без наде. Будућност што се распада наочиглед света у њеној визији сутрашњице, у којој виртуелно проводи дане огроман број потрошача целулоидне забаве, није ништа друго него алатка којом се њима манипулише зарад „виших интереса“. Публика пристаје на то јер воли да се безбедно плаши од живота у којем скоро да више ни не учествује, барем не онако одлучно и квалитетно како доликује представницима слободног и напредног кутка савремене цивилизације. Они, односно сви ми, ни немамо избора. Наше су жеље и укуси одавно формирани. „Игре глади“ су тек једно зрно у том дугом и незустављивом процесу деградације друштвених кодова и вредности.

Иначе, у овој трилогијској апокалипси далеко је успешнији мамац којем масе не успевају да одоле лик главне јунакиње. Кетнис Евердин, девојка са огромним срцем, бунтовна, правдољубива, неустрашива, незаустављива, поштена и храбра, али уједно и рањива, сентиментална, романтична, нежна, тако далеко од уобичајене, једва дводимензионалне холивудске комерцијалне хероине, по многим је проценама и изјавама најзначајнији чинилац популарности и књижевног и филмског серијала. Јединствено комплексан лик за Холивуд. А то што је тумачи, без сумње у овом моменту једна од најперспективнијих младих глумица Холивуда, оскаровка већ, двадесеттрогодишња америчка јужњакиња Џенифер Лоренс, пресудно је повољан састојак успеха „Игара глади“. Она и њена глумачка визија лика Кетнис јесте без иједне мрље и негативног коментара публике и критике. Скоро да је немогуће пронаћи у скоријој, па вероватно и даљој прошлости, неку глумицу која је тако свеобухватно и упечатљиво унела себе у лик и у тој мери одушевила свет. Тешко да ће било ко успети да разлучи где у овом споју почиње Џенифер, а где се наставља Кетнис и која особа на крају преовладава. Отуд је њен рат против неправди, суровости и садистичко-психопатске битке за комад хлеба у тинејџерској арени смрти налик на римске гладијаторске игре што су постале обавезне годишње забаве за масе безнадежне будућности у којој је деградирана цивилизација, схваћен сасвим озбиљно, као да се заиста одиграва. И то је својеврсна посебност којој узроке морају и могу да објасне једино психолози и социолози.

„Игре глади“ као упозорење Потрошачко друштво наше цивилизације и јесте већ нека врста охоле, сурове и неправедне арене у којој насумични играчи непрестано воде битку за опстанак, за хлеб насушни. Та је битка суптилнија и мање приметна, али је ту, стално око нас. Сви је водимо. Безбожни и безнадежни остаци разорене цивилизације у штиву Колинсове имају, дакле, сасвим реалне репове у данашњици. Негативни развој медијима залуђеног и бесмисленим пословима сатрвеног шрафчића у актуелном потрошачком рају западног друштва не само по Колинсовој већ пре по узрочно-последичној рачуници мора довести до неког таквог исходишта у ништа, неправду и очај. „Игре глади“ се зато могу и морају разумети као упозорење иако то свакако није била намера аутора. Баш тај и такав нам свет прилази из мрака најблискије сутрашњице. И то без неустрашиве Џенифер Лоренс и њене Кетнис. Испада, у ствари, да је једина фикција управо непобедива и незаустављива борбеност покрета отпора оличеног у храбрости ове девојке рањивог срца. Против наших „игара глади“, непрестано емитованих кроз глобализовани систем ријалити-шоу забаве, не буни се нико. Наш свет нема своју бунтовницу и ослободитељку Кетнис. Нема никога против, нема покрета отпора, ауторитативног гласа разума, квалитетне алтернативе. Ми убрзано срљамо у сасвим реални деспотизам демократије, у своје праве „игре глади“ у рушевинама дистопије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *