Mračno  ”sutra”  sigurno dolazi

Piše Vladislav Panov

Svetski trijumfalnu književnu i filmsku duologiju koja naredne godine prelazi i u trilogiju, distopijsku romantičnu akcionu fantaziju, „Igre gladi“ valjalo bi sasvim ozbiljno shvatiti kao upozorenje da nam se neka tako surova, mračna i beznadežna sudbina upravo instalira kroz industriju zabave i sve njene proizvode

I naša je bioskopska publika učesnik tekuće svetske senzacije, filmske i književne, pod nazivom „Igre gladi“. I ovde, kao svuda na planeti dokle dopiru gramzivi pipci globalističke industrije zabave, drugi nastavak prethodne godine započetog osvajanja sveta osvanulog u sušnoj postharipoterovskoj eri, film „Igre gladi“, bio je uglavnom omiljen. Ovde se, doduše, odavno ne broje neke iole značajne pare od bioskopskog ćara, pošto toga uglavnom nemamo (ćara, ni u bioskopima, a ni šire, pa skoro da nema ni bioskopa) ali je važnije da smo u toku sa trendom. Ovaj tinejdžerski limunadizovani, šerbetizovani i naivnim dušama odmereni filmski serijal (završetak trilogije i to u dva filma valja očekivati sledeće godine) doneo je Holivudu skoro osamsto miliona dolara i to samo od bioskopskih ulaznica. Književna trilogija „Igre gladi“ američke spisateljice i scenaristkinje bljutavo-komercijalnih televizijskih serija za mlađe naraštaje, Suzan Kolins, u ponudi je u knjižarama u preko pedeset zemalja sveta i takođe slaže milione na račune izdavača. Uspeh njenog štiva je time postao kompletan. A šta nude te Suzanine „Igre“? Sve ono što su naučeni da vole naši današnji mladi. Konfekcijski heroizam, otrcani romantizam, ljubavne motive na nivou televizijskih sapunica, uzbuđenje, akciju i trijumf nesputanog preduzetničkog individualizma koji se uporno instalira kao vrhunska vrednost naprednog zapadnog sveta kroz industriju zabave i sve njene proizvode.

[restrictedarea]

Iživljavanje savremene teskobe U „Igrama gladi“ publika je izložena bogatom arsenalu originalne surovosti distopijskog sveta budućnosti u kojem u samrtnom ropcu korodira ono što je ostalo od današnje civilizacije. Po Suzaninim izjavama, ovaj strašni svet budućnosti iz njene mašte je toliko popularan i zbog činjenice da su vizije užasne budućnosti uvek primamljive, između ostalog i zato što ljudi, gledajući tobožnje strahote budućnosti, iživljavaju teskobne strahove sa kojima danas žive. Njena je opaska na mestu, ali valjalo bi je dopuniti činjenicom da svet, ponajpre u njenoj zemlji, ispunjava strahom upravo industrija zabave kojoj profitabilno pripada i to u sprezi sa interesnim centrima moći što zarađuju i kontrolišu je uz pomoć inficiranja publike neizlečivim, nezaustavljivim i bolno intenzivnim strahovima, frustracijama i njima posledičnim beznadežnostima života suočenog sa sutrašnjicom bez nade. Budućnost što se raspada naočigled sveta u njenoj viziji sutrašnjice, u kojoj virtuelno provodi dane ogroman broj potrošača celuloidne zabave, nije ništa drugo nego alatka kojom se njima manipuliše zarad „viših interesa“. Publika pristaje na to jer voli da se bezbedno plaši od života u kojem skoro da više ni ne učestvuje, barem ne onako odlučno i kvalitetno kako dolikuje predstavnicima slobodnog i naprednog kutka savremene civilizacije. Oni, odnosno svi mi, ni nemamo izbora. Naše su želje i ukusi odavno formirani. „Igre gladi“ su tek jedno zrno u tom dugom i nezustavljivom procesu degradacije društvenih kodova i vrednosti.

Inače, u ovoj trilogijskoj apokalipsi daleko je uspešniji mamac kojem mase ne uspevaju da odole lik glavne junakinje. Ketnis Everdin, devojka sa ogromnim srcem, buntovna, pravdoljubiva, neustrašiva, nezaustavljiva, poštena i hrabra, ali ujedno i ranjiva, sentimentalna, romantična, nežna, tako daleko od uobičajene, jedva dvodimenzionalne holivudske komercijalne heroine, po mnogim je procenama i izjavama najznačajniji činilac popularnosti i književnog i filmskog serijala. Jedinstveno kompleksan lik za Holivud. A to što je tumači, bez sumnje u ovom momentu jedna od najperspektivnijih mladih glumica Holivuda, oskarovka već, dvadesettrogodišnja američka južnjakinja Dženifer Lorens, presudno je povoljan sastojak uspeha „Igara gladi“. Ona i njena glumačka vizija lika Ketnis jeste bez ijedne mrlje i negativnog komentara publike i kritike. Skoro da je nemoguće pronaći u skorijoj, pa verovatno i daljoj prošlosti, neku glumicu koja je tako sveobuhvatno i upečatljivo unela sebe u lik i u toj meri oduševila svet. Teško da će bilo ko uspeti da razluči gde u ovom spoju počinje Dženifer, a gde se nastavlja Ketnis i koja osoba na kraju preovladava. Otud je njen rat protiv nepravdi, surovosti i sadističko-psihopatske bitke za komad hleba u tinejdžerskoj areni smrti nalik na rimske gladijatorske igre što su postale obavezne godišnje zabave za mase beznadežne budućnosti u kojoj je degradirana civilizacija, shvaćen sasvim ozbiljno, kao da se zaista odigrava. I to je svojevrsna posebnost kojoj uzroke moraju i mogu da objasne jedino psiholozi i sociolozi.

„Igre gladi“ kao upozorenje Potrošačko društvo naše civilizacije i jeste već neka vrsta ohole, surove i nepravedne arene u kojoj nasumični igrači neprestano vode bitku za opstanak, za hleb nasušni. Ta je bitka suptilnija i manje primetna, ali je tu, stalno oko nas. Svi je vodimo. Bezbožni i beznadežni ostaci razorene civilizacije u štivu Kolinsove imaju, dakle, sasvim realne repove u današnjici. Negativni razvoj medijima zaluđenog i besmislenim poslovima satrvenog šrafčića u aktuelnom potrošačkom raju zapadnog društva ne samo po Kolinsovoj već pre po uzročno-posledičnoj računici mora dovesti do nekog takvog ishodišta u ništa, nepravdu i očaj. „Igre gladi“ se zato mogu i moraju razumeti kao upozorenje iako to svakako nije bila namera autora. Baš taj i takav nam svet prilazi iz mraka najbliskije sutrašnjice. I to bez neustrašive Dženifer Lorens i njene Ketnis. Ispada, u stvari, da je jedina fikcija upravo nepobediva i nezaustavljiva borbenost pokreta otpora oličenog u hrabrosti ove devojke ranjivog srca. Protiv naših „igara gladi“, neprestano emitovanih kroz globalizovani sistem rijaliti-šou zabave, ne buni se niko. Naš svet nema svoju buntovnicu i osloboditeljku Ketnis. Nema nikoga protiv, nema pokreta otpora, autoritativnog glasa razuma, kvalitetne alternative. Mi ubrzano srljamo u sasvim realni despotizam demokratije, u svoje prave „igre gladi“ u ruševinama distopije.

[/restrictedarea]