Деветстопетнаеста – трагедија једног народа

Пише Рашко В. Јовановић

Напор два позоришта, крушевачког и нишког – сценско сећање на страдање српског народа у Првом светском рату – заслужује признање не само што је дошао у прави час него и зато што је реч о успешно реализованом покушају презентације Нушићевог књижевног остварења

Последњим возом што је 1915. године са железничке станице у Скопљу пошао за Косовску Митровицу превезао се и Бранислав Нушић, међу масом путника од којих се нико и није питао куда тај и остали возови иду, јер им је једино било важно да оду некуд што даље не би ли се спасли пред силном злочиначком аустријско-немачком армадом, која је уз подршку и помоћ бугарских снага, газећи све пред собом, убијала цивиле, жене и децу нарочито, рушила и пљачкала заводећи дотад невиђен терор. Страх је био огроман, паника је захватила сваког појединца у тој маси народа, па је Нушић, који се одмах саживео са страдањем и патњама избеглица, почео да води дневничке забелешке о свему што је видео и чуо у тој општој потрази са спасом од непријатељског терора. У таквим околностима настало је његово обимно прозно дело „Деветстопетнаеста“, којем је дао поднаслов „Трагедија једног народа“, да би у Поговору своме делу написао и ово: „Мада је ова књига доста опсежна ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветстопетнаесте године. (…) Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.“

[restrictedarea]

Била је веома смела идеја да се у време када се навршује седамдесетпетогодишњица Нушићеве смрти и када се приближава обележавање стогодишњице од избијања Првог светског рата, драматизује тако комплексно дело као што је „Деветстопетнаеста“ у којем је са толстојевским полазиштем описао страдање српскога народа и саздао потресну и широку слику у чудесном споју документаристичке прозе и фиктивних сцена у којима се, поред осталих, појављује и сен Вукашина Мрњавчевића што као верни чувар Душанове круне присуствује у Приштини закопавању круне Карађорђевића. У делу, дакле, има више тематских линија, од којих је једна посвећена сналажењу обичних људи у неорганизованом бежању и повлачењу. „Нарочито је Нушићево осматрање живље и верније када се налази у близини света из средњег сталежа. Добија се утисак да се његово мишљење подудара с мишљењем тог света, да се и његови коментари догађаја, узрока ратног слома тих дана и критика поступака управе за време повлачења повијају што он од људи из тога сталежа чује на путу“, тачно је запазио Велибор Глигорић. Управо ту тематску линију одабрао је за окосницу своје драматизације Спасоје Ж. Миловановић и тако читаву представу на известан начин ограничио, што је само потенцирао редитељ смештајући већину збивања у два вагона избегличког воза. Неупућени гледалац може стећи утисак да се деветсто петнаесте бежало углавном возовима, а много више се ишло пешке и запрежним возилима, о тегобном прелазу преко албанских гудура, који је Нушић описивао са много узбудљивих појединости, да и не говоримо. Тако је бег средњег сталежа, претежно добро ситуираних госпођа и госпођица, од којих поједине чак имају и специјану пратњу и заштиту од стране за то посебно одређених официра и војника, у средишту драматизације. Дабоме, такав поступак лишио нас је многих занимљивих пасажа Нушићевог епског виђења трагичне године српскога народа. Наравно, не мислимо да је све компоненте Нушићеве „Деветстопетнаесте“ било могућно драматуршки обухватити и обрадити у једној представи. Ипак морамо рећи да смо очекивали знатно шири и сложенији захват у дело. Као да је и сâм драматизатор осетио потребу да прошири сценски приказ те је увео назнаке о ратној ситуацији у виду читања разних војних заповести, поред осталих и наредбе војводе Радомира Путника, врховног српског команданта, што је донекле реметило ток извођења. Добро је што је као дејствујуће лице драматизатор увео и Нушића, који је, узгред буди речено, могао да се појави још на самом почетку. Посматрајући и уживљавајући се у страдање избегличке масе, Нушић духовито коментарише невеселе ситуације, али и критикује надлежне да обезбеде ред.

Како смо већ указали, редитељ Милан Нешковић вечину сцена изводи у возу, у два стилизована, што ће рећи мала вагона негдашње треће класе ‒ сценографија Весне Поповић, која је користила и кров вагона за читање наредби ‒ дакле, сужен простор, што наравно, није погодовало сценској игри седмнаесторо глумаца. Из глумачкога ансамбла издвојили бисмо Дејана Цицмиловића, који је подједнако убедљиво тумачио три улоге – Глумца, Макензена и Живојина Мишића. Дејана Тончића као Сликара-поручника, који је имао импозантни доследно војнички став. Александар Михаиловић приказао је Бранислава Нушића у складу са његовом животном појавом, али и саобразно са литературом коју је стварао. Истакли су се Бојан Вељовић као Мали Бојко и Војвода Степа Степановић, Драган Маринковић у трострукој улози (Војник, Начелник Колубарског округа и Генерал Павле Јуришић Штурм) Марија Гашић Гајић као Милица, Сања Крстовић у улози Тетке и Маја Вукојевић Цветковић као Мица Сенегалка. Музички инсерти Дивне Љубојевић били су прикладни, костимографија Драгице Лаушевић била је сувише раскошна за скучен простор вагона и за избегличке прилике уопште. Без обзира на све, напор два позоришта, крушевачког и нишког, заслужује похвалу и признање не само што је дошао у прави час него и зато што је реч о једном успешно реализованом покушају сценске презентације Нушићевог вредног књижевног остварења.

[/restrictedarea]