Devetstopetnaesta – tragedija jednog naroda

Piše Raško V. Jovanović

Napor dva pozorišta, kruševačkog i niškog – scensko sećanje na stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu – zaslužuje priznanje ne samo što je došao u pravi čas nego i zato što je reč o uspešno realizovanom pokušaju prezentacije Nušićevog književnog ostvarenja

Poslednjim vozom što je 1915. godine sa železničke stanice u Skoplju pošao za Kosovsku Mitrovicu prevezao se i Branislav Nušić, među masom putnika od kojih se niko i nije pitao kuda taj i ostali vozovi idu, jer im je jedino bilo važno da odu nekud što dalje ne bi li se spasli pred silnom zločinačkom austrijsko-nemačkom armadom, koja je uz podršku i pomoć bugarskih snaga, gazeći sve pred sobom, ubijala civile, žene i decu naročito, rušila i pljačkala zavodeći dotad neviđen teror. Strah je bio ogroman, panika je zahvatila svakog pojedinca u toj masi naroda, pa je Nušić, koji se odmah saživeo sa stradanjem i patnjama izbeglica, počeo da vodi dnevničke zabeleške o svemu što je video i čuo u toj opštoj potrazi sa spasom od neprijateljskog terora. U takvim okolnostima nastalo je njegovo obimno prozno delo „Devetstopetnaesta“, kojem je dao podnaslov „Tragedija jednog naroda“, da bi u Pogovoru svome delu napisao i ovo: „Mada je ova knjiga dosta opsežna ja nisam ni pomišljao njome obuhvatiti celokupnu tragediju devetstopetnaeste godine. (…) Moja knjiga završava u Peći, jer se tu završava i tragedija naroda. Odatle dalje nastaju tragedije pojedinaca, od kojih svaka za se zaslužuje po jednu ovoliku knjigu.“

[restrictedarea]

Bila je veoma smela ideja da se u vreme kada se navršuje sedamdesetpetogodišnjica Nušićeve smrti i kada se približava obeležavanje stogodišnjice od izbijanja Prvog svetskog rata, dramatizuje tako kompleksno delo kao što je „Devetstopetnaesta“ u kojem je sa tolstojevskim polazištem opisao stradanje srpskoga naroda i sazdao potresnu i široku sliku u čudesnom spoju dokumentarističke proze i fiktivnih scena u kojima se, pored ostalih, pojavljuje i sen Vukašina Mrnjavčevića što kao verni čuvar Dušanove krune prisustvuje u Prištini zakopavanju krune Karađorđevića. U delu, dakle, ima više tematskih linija, od kojih je jedna posvećena snalaženju običnih ljudi u neorganizovanom bežanju i povlačenju. „Naročito je Nušićevo osmatranje življe i vernije kada se nalazi u blizini sveta iz srednjeg staleža. Dobija se utisak da se njegovo mišljenje podudara s mišljenjem tog sveta, da se i njegovi komentari događaja, uzroka ratnog sloma tih dana i kritika postupaka uprave za vreme povlačenja povijaju što on od ljudi iz toga staleža čuje na putu“, tačno je zapazio Velibor Gligorić. Upravo tu tematsku liniju odabrao je za okosnicu svoje dramatizacije Spasoje Ž. Milovanović i tako čitavu predstavu na izvestan način ograničio, što je samo potencirao reditelj smeštajući većinu zbivanja u dva vagona izbegličkog voza. Neupućeni gledalac može steći utisak da se devetsto petnaeste bežalo uglavnom vozovima, a mnogo više se išlo peške i zaprežnim vozilima, o tegobnom prelazu preko albanskih gudura, koji je Nušić opisivao sa mnogo uzbudljivih pojedinosti, da i ne govorimo. Tako je beg srednjeg staleža, pretežno dobro situiranih gospođa i gospođica, od kojih pojedine čak imaju i specijanu pratnju i zaštitu od strane za to posebno određenih oficira i vojnika, u središtu dramatizacije. Dabome, takav postupak lišio nas je mnogih zanimljivih pasaža Nušićevog epskog viđenja tragične godine srpskoga naroda. Naravno, ne mislimo da je sve komponente Nušićeve „Devetstopetnaeste“ bilo mogućno dramaturški obuhvatiti i obraditi u jednoj predstavi. Ipak moramo reći da smo očekivali znatno širi i složeniji zahvat u delo. Kao da je i sâm dramatizator osetio potrebu da proširi scenski prikaz te je uveo naznake o ratnoj situaciji u vidu čitanja raznih vojnih zapovesti, pored ostalih i naredbe vojvode Radomira Putnika, vrhovnog srpskog komandanta, što je donekle remetilo tok izvođenja. Dobro je što je kao dejstvujuće lice dramatizator uveo i Nušića, koji je, uzgred budi rečeno, mogao da se pojavi još na samom početku. Posmatrajući i uživljavajući se u stradanje izbegličke mase, Nušić duhovito komentariše nevesele situacije, ali i kritikuje nadležne da obezbede red.

Kako smo već ukazali, reditelj Milan Nešković večinu scena izvodi u vozu, u dva stilizovana, što će reći mala vagona negdašnje treće klase ‒ scenografija Vesne Popović, koja je koristila i krov vagona za čitanje naredbi ‒ dakle, sužen prostor, što naravno, nije pogodovalo scenskoj igri sedmnaestoro glumaca. Iz glumačkoga ansambla izdvojili bismo Dejana Cicmilovića, koji je podjednako ubedljivo tumačio tri uloge – Glumca, Makenzena i Živojina Mišića. Dejana Tončića kao Slikara-poručnika, koji je imao impozantni dosledno vojnički stav. Aleksandar Mihailović prikazao je Branislava Nušića u skladu sa njegovom životnom pojavom, ali i saobrazno sa literaturom koju je stvarao. Istakli su se Bojan Veljović kao Mali Bojko i Vojvoda Stepa Stepanović, Dragan Marinković u trostrukoj ulozi (Vojnik, Načelnik Kolubarskog okruga i General Pavle Jurišić Šturm) Marija Gašić Gajić kao Milica, Sanja Krstović u ulozi Tetke i Maja Vukojević Cvetković kao Mica Senegalka. Muzički inserti Divne Ljubojević bili su prikladni, kostimografija Dragice Laušević bila je suviše raskošna za skučen prostor vagona i za izbegličke prilike uopšte. Bez obzira na sve, napor dva pozorišta, kruševačkog i niškog, zaslužuje pohvalu i priznanje ne samo što je došao u pravi čas nego i zato što je reč o jednom uspešno realizovanom pokušaju scenske prezentacije Nušićevog vrednog književnog ostvarenja.

[/restrictedarea]