Извештаји са распетог Косова

Пише Зорица Зец

Зборник извештаја које је тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, каснији Патријарх СПЦ, слао Светом Архијерејском Синоду у раздобљу од 1957. до 1990. године, представља важно сведочанство о приликама на Косову и Метохији које су водиле ка данашњем стању

Тридесет трогодишња документована хроника „Извештаји Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, у периоду од 1957. до 1990.“ угледала је светлост дана на 58. међународном београдском сајму књига, и непосредно пред четврту годину упокојења (15. новембра) блажене успомене Патријарха Павла, 44. српског патријарха.

Годишњи извештаји о религиозном стању и животу у Епархији рашко-призренској представљају својеврстан летопис о животу Цркве, духовном стању народа, о друштвеним збивањима на Косову и Метохији. Павле је био изабран за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је Патријарх српски Викентије обраћајући се хиротонисаном Епископу рашко-призренском Павлу:

„Данашњим даном измењен је цео твој живот. Ти си се до сада у манастирској тишини бринуо за спас своје душе и за морално духовно усавршавање. Света Црква позвала те је из твоје тишине и намеће ти нову бригу. Бригу о људским душама. Данашњим даном престајеш бити свој. Данас постајеш роб своје дужности, од данас твоја брига има бити управљена не само на спас душе своје већ и на спас верних.“

 

[restrictedarea]

Лични пример Епископ рашко-призренски Павле се у Саборном храму у Београду обратио Патријарху Викентију, браћи Архијерејима, свештенству, монаштву, верном народу, наглашавајући у својој беседи да народ жели пастира – по угледу на Светог Саву:

„Тек кроз њега српски народ нашао је стварно себе, јер је њиме стварно нашао Христа; њиме је он приведен Христу и њиме до данас стоји пред Христом. Народ ово осећа и зна: он духовно и сад живи од духовног наслеђа Св. Саве; под његовим пастирским руководством он је пребродио све невоље које су га сналазиле, пребродиће и оне које га сналазе и које ће га још снаћи. Он само таквог пастира разуме и жели… Такав нам је потребан архијереј: свет, безгрешан, чист, одвојен од грешника (Јевр. 7.26). Такав: чија служба Богу и Цркви значи благослов за народ; који чврсто држи еванђеље и чврсто се држи еванђеља; који светошћу свог живота светли и просветљује, проповедајући тако Христа и онда када престане да Га проповеда устима. Да, такав нам треба архијереј!“

За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви Светог Ђорђа.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији којој је предао највише духовних дарова и много генерација научио првенствено молитви, дајући им лични пример како да се моле Господу и како да живе јеванђељским начином живота.

У Призренској богословији је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом Призренска богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Призрена у манастир Грачаницу. Данас, обновљена Призренска богословија је чувар вере и духа православнога на Косову и Метохији.

 

Сведок пред  Уједињеним нацијама Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији:

„За два и по месеца од свог доласка на Епархију, па до краја 1957. године, обратио сам, углавном, највећу пажњу на то да се што је могуће боље упознам са Епархијом и стањем у њој. Пошто, сем Призрена, Пећи, Дечана, ниједно друго место није ми било од пре познато, то сам гледао да обиђем што већи број цркава и манастира, да бих макар видео где су и у каквом су стању, као и да бих дошао у додир с народом. Тако сам посетио цркве у Приштини, Пећи, Ораховцу, Ђаковици; манастире Дечане, Грачаницу, Гориоч, Девич, Цркву Св. Врачева у Зочишту и Св. Марка код Призрена. У Дечанима, Грачаници и Девичу сам служио на дан њихових ктитора и проповедао. Народа је било мало, јер то нису дани када се одржавају народни сабори и кад се народ у већем броју сакупља“, бележи Епископ рашко-призренски Павле у Извештају бр. 150, од 8. априла 1958. достављеном Светом Архијерејском Синоду СПЦ.

На 480 страница ове књиге Епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, сведочи о свом времену и можемо да приметимо да се много тога није променило а стање, посебно на Косову и Метохији, постало је неодрживо за Србе.

Кроз вишедеценијско службовање Господу, Српској Православној Цркви и српском народу, Епископ Павле износи општа запажања о религиозном и моралном стању у народу као и о односу са државним властима. Сваки извештај, сем опште оцене стања, нових података, садржи и запажања и вредновања појединих личности (посебно се ово односи на свештенство и монаштво).

О религиозном стању верних бележи Епископ Павле 1958. године. „Из извештаја већине намесника, разговора са свештеницима и личног сазнања, религиозно стање у Епархији је стално у опадању. Све једна по једна генерација старијих одлази, а долазе генерације младих, васпитаних у антирелигиозном духу. Истина, мали је број међу њима стварно антирелигиозних. Већина је равнодушних који гледају да осигурају што бољу егзистенцију и што више материјалних средстава за удобан и раскалашан живот. Не интересује их ни Црква ни партија…“, а у Извештају о општим недостацима и тешкоћама наводи: „Највише се осећа недостатак добрих, мудрих и одушевљених свештеника, готових на жртву за своју веру и свој народ; непознавање вере, слабљење религиозног живота у народу…“

 

Годинама исти почетак Ова оцена о свештенству и монаштву се понавља у већини извештаја са Косова и Метохије достављаних Синоду СПЦ (у бројним извештајима су и догађаји везани за монашки живот, њихови проблеми економске и социјалне природе, напади од стране шиптарског живља, угрожавање њиховог живота, али и неслагања и нетрпељивости међу монашком братијом).

Као владика рашко-призренски, бележи непознавање вере српског живља, оптерећеност магијским односом према Богу и свакаквим сујеверјем, али бележи и да је свештенству недостајало снажније укрепљење у вери и ревносније предавање у веронауци. Горка је истина коју је записао и о самој Цркви: „Није народ оставио Цркву колико Црква народ“.

У овој архивској грађи важној за српску Цркву и историју српског народа, налази се и преглед непрестаног насиља и прогона православног српског живља на Косову и Метохији.

„Већ годинама, овај одељак отпочињем једним истим речима: ‚Из извештаја пароха види се да се исељавање нашег живља наставља и даље.‘ Нажалост, овим речима одељак могу почети и ове године, јер се исељавање наставља и сада, а то се види и из дневне штампе. Нема дана да се не прочита о насиљу Шиптара над одраслим и децом, кад иду у школу или кад се враћају, о силовању, подметнутим пожарима, крађи стоке, сечи шуме, скрнављењу гробова итд.“ (примљено у Архиви Светог Архијерејског Синода, дана 11. маја 1988; Син. бр. 1268)

Седамдесетих година двадесетог века, Епископ рашко-призренски Павле извештава да се земља враћа Србима, али се не обрађује, јер Шиптари све уништавају, земља се продаје у бесцење а расељавање се наставља, напади постају све чешћи, па чак и на самог Владику. Српски живаљ је живео тешко, праћен реченицама које су Шиптари изговарали. „Селите се, ово није Србија…“ и „Ово је наше… Селите се у Србију, иначе ћете бити ликвидирани“.

У току 33 године његовог пастирског рада, најтеже му је пало када је запаљена Пећка Патријаршија (1980/1981):

„Надамо се у Бога да ће се зло савладати, те да ће и до нас стићи толико потребан мир, слобода и сигурност“, Епископ рашко-призренски Павле, 1990.

Дана 15. новембра 2013. навршава се четири године од упокојења 44. поглавара Српске Православне Цркве, Патријарха Павла. У манастиру Раковица Блаженопочивши Патријарх никада није сам – њему се клањају и моле сви православни из читавог света, њему се клањају и други народи, јер је својим јеванђељским животом био препознат у читавом свету.

Изневерена нада?!

Из предговора Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија:

„Ова тридесет трогодишња документована хроника Владике Павла косовских збивања савршено јасно указује на стварне узроке свега онога што се догађало са Косовом и Метохијом до 1990. године, тј. до бомбардовања НАТО-а и до устоличења шиптарских терориста на власт. Последице ове нове окупације, за Србију и српски народ су, дугорочно гледано, несумњиво трагичније од нацифашистичке окупације Другог светског рата, усуђујемо се рећи и од шестовековне султанмуратовске тираније. То се јасно види и по најновијем развоју догађаја у Бриселу: de facto прихватање, под перманентним насиљем, и од стране садашње србијанске власти, управо овог априла 2013. ампутације и вађења из њедара Србије њеног срца – Косова и Метохије.“

„Је ли тиме `нада у Бога да ће се зло савладати` Епископа рашко-призренског, потоњег Светог Патријарха српског Павла, посведочена овим његовим извештајима из пакла новог косовског распећа – изневерена и коначно изгубљена?“

„Непоколебљива вера овог светог Божијег човека нашег времена у победу добра над злом, Бога над сатаном, правде и слободе над неправедном тиранијом, несумњиво да је основа и  његовом косовско-метохијском Хроником посведочене неугасиве наде у Бога, да ће свако зло, па и ово – коначно бити савладано, сагласно Светом Патријарху Павлу блиској еванђељској истини: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“. (Лк. 21.19)

[/restrictedarea]