Почетна / Колумне / (Гео)политика руског гаса

(Гео)политика руског гаса

Пише Драгомир Анђелковић

Паневропски гасовод, чија изградња преко Србије ускоро почиње, битно ће допринети еволутивној промени снага на Балкану и Европи, а на штету хегемонистичких евроатлантских центара моћи

Несумњиво је да ће паневропски гасовод „Јужни ток“ имати огроман економски и стратешко-енергетски значај, како за Србију тако и за друге државе које су на неки начин укључене у тај пројекат. Споменимо само приходе од транспортних тарифа, отварање нових радних места у вези са изградњом, радом и одржавањем гасовода, повољнију цену гаса за привреду и грађане, те енергетску безбедност која произлази из дугорочно осигураног поузданог снабдевања енергентом 21. века. Када се ради о извозницима гаса – тј. Русији и државама Средње Азије које такође напајају руски систем гасовода – они добијају још бољу позицију на европском тржишту. Речено, у основи, нико ни не оспорава, иако има неаргументованих пропагандних покушаја довођења под знак питања намере да се пројекат реализује, налик оном недавном, америчког амбасадора у Србији (он се „чудио“ што изградња „Јужног тока“ није отпочела у Русији, „заборављајући“ да се прво почиње тамо где постоји опструкција). Међутим, занемарује се или пак намерно маргинализује нешто друго: огромни(гео)политичи значај „Јужног тока“.

Непосредни значај Да је којим случајем „Јужни ток“ био изграђен током 90-их година прошлог века, на Србију не би пала ниједна бомба 1999. Преко нас би пролазило нешто што је од виталног значаја и за битне чланице ЕУ, као што је Италија, и за моћну Русију. То се нико не би усудио да угрожава, пошто би се тиме најдиректније повредили интереси других релевантних држава, и то делимично из НАТО табора. Једна је ствар радити нешто што је начелно против ставова Москве и Рима – на пример извршити агресију на Србију – а друго је ударити на нешто до чега је непосредно стало тамошњим прворазредним средиштима економске и политичке моћи. Тиме се ствара озбиљно непријатељство, а чак и Вашингтон добро размисли с ким отвара такве фронтове, те избегава да их истовремено буде превише. На то указује и чињеница да током бесомучног разарања Србије, без обзира на одбрамбени значај који је за нас имао „Телеком“, имовина те фирме – у то време у српско-италијанско-грчком власништву – није била мета. А „Јужни ток“ је много више од „Телекома“. Његово војно угрожавање било би толико ризично да је, готово сигурно, искључено. Без претеривања може да се каже да би Русија војно-политичку офанзиву у зони „Јужног тока“ могла да схвати као агресију на себе, са свим последицама које из тога проистичу.

[restrictedarea]

Зар је после сагледавања „Јужног тока“ и нашег места на његовој траси, у таквом светлу, потребно још објашњавати његов непосредни геополитички значај за Београд? Када он буде изграђен, Србија ће бити много безбеднија земља. И без чланства у војним савезима иза нас ће, и то челиком а не речима, пре свега због себе, стајати велика евроазијска сила каква је Русија. Као и јавност, са утицајем који то има на политику, оних западних земаља чији ће грађани и привреда бити свесни да гас који користе, немалим делом, стиже преко Србије. Прекидањем тог тока, када се на њега изврши преоријентација те на њему заснује даљи развој, од стотинак милиона људи на простору ЕУ био би схваћен као угрожавање њихових личних интереса. Штавише, тако ће бити доживљавано и свако видљиво распиривање пожара у вези са Србијом, тј. све оно што би могло да угрози функционисање магистралног гасовода.

То је важно јер неке моћне земље и даље би да комадају Србију. Некоме делује да би било баш згодно да Војводина постане самостална или тек конфедералним везама повезана са остатком Србије. Други из сличне перспективе гледају на Рашку област (Санџак). Русија, као и низ нама пријатељских држава, снажно се противе таквим тенденцијама. Но, тек када буде реализован „Јужни ток“, територијални интегритет Србије за Москву ће бити скоро од истог значаја као интегритет Русије. А у пружању подршке очувању интегритета Србије та велика словенско-православна земља имаће и много већу подршку западних земаља које ће се озбиљно напајати гасом преко нас.

Точак историје не може да се окрене уназад, па да се све то целовито одрази на Косово и Метохију, али свакако је поуздана брана од даљег распарчавања Србије. А када смо већ код КиМ, да смо, док изградња „Јужног тока“ не узме маха, сачекали са склапањем аранжмана ради скидања иницијалне блокаде на путу евроинтеграција, наша преговарачка позиција била би много боља. Можда је и зато од стране разних западних лобиста кочен „Јужни ток“, а из Брисела и Вашингтона вршен снажан притисак на Београд да што пре прави тзв. „компромис“ у вези са Косовом. Надам се да нећемо направити исте грешке и са одустајањем од војне неутралности и ступањем у НАТО, што је, по косовском рецепту, такође део агенде некритички прозападних кругова у Србији.

 

Од локалног ка глобалном Све у свему, до сада смо видели колико се изградњом „Јужног тока“ повећава војна и политичка безбедност Србије, односно до које мере расте њена преговарачка позиција и како је врло блиска корист на том пољу, срећом не баш потпуно, прокоцкана у вези са КиМ. Ипак, преостале српске позиције на простору наше јужне покрајине моћи ће много озбиљније да се бране. Уз то, порашће и регионални значај Србије. Она ће бити посредни извор гаса за државе нашег окружења које нису на магистралној траси гасовода (Хрватска, Црна Гора, Македонија, БиХ).

То примарно има економско-енергетски ефекат али са тим је спрегнута и политичка моћ онога преко кога прелази нешто што је другима веома потребно. У тим координатама треба гледати и на Републику Српску, преко које ће, такође, делимично даље ићи крак „Јужног тока“. Тиме се јача и отпорна снага РС на разне притиске, између осталог и оне срачунате на централизацију БиХ, а развија се и потенцијал Србије да пружи подршку Бањој Луци. Већ и сада, после озбиљног уласка руског капитала у енергетику РС, њен положај је много бољи и ту се у некој мери крију разлози њене непопустљивости на притиске током протеклих неколико година. А основи за одбрану државности РС додатно ће порасти када изградња „Јужног тока“ узме маха.

Ово су тек неки непосредни аспекти геополитичког значаја „Јужног тока“ за Србију. Да сагледамо и шири геополитички смисао „Јужног тока“. О томе нам индиректно говоре истраживања Савета за спољну и одбрамбену политику, реномираног аналитичког центра Руске Федерације. Из њих се не види само шта ће бити потенцијално реално у будућности, већ провејава и став о ономе што Москва жели. Иначе, то је важно рећи, на челу Савета налази се Сергеј Караганов, декан руског државног Факултета за међународну економију и политику. Он је уједно и представник Русије – са статусом „сталног госта“ (рецимо, посматрача) – у моћној Трилатералној комисији. А да се подсетимо, у питању је важно стециште евроатлантске елите, односно, условно речено, невладина организација коју је основао Дејвид Рокфелер, а која је изворно установљена да развија блиске односе између Америке, Европе и Јапана, да би данас проширила зону свог деловања.

 

Свет у догледној будућности Руски експерти су уверени да ће се у наредних деценију-две наставити трендови из претходног периода. Исток ће наставити да сустиже Запад, али он неће стагнирати, нити ће у догледно време пасти у сенку нових сила. Без обзира на све тешкоће (од финансијских балона до негативних демографских трендова) САД и европске земље ће успети да консолидују своје економије. Ипак, нови економски бум на Западу није могућ. Развијене земље наставиће да благо напредују на основу акумулираног богатства, знања и генерално високог цивилизацијског нивоа на коме се налазе, али ће полако губити садашње економске предности. То ће почети да се одражава и на однос снага на војнополитичком плану.

Како год било, у свакој варијанти, Руси су уверени у повољне перспективе својих односа са ЕУ тј. по Америку неповољне структуралне промене унутар евроатлантског блока. Сматрају да ће се сигурно Москва и Брисел приближити, док ће се Брисел удаљити од Вашингтона. Колике ће те промене бити остаје да се види, али се ипак не гаје илузије да ће бити толике да Руска Федерација постане ближа ЕУ него САД. Евроатлантско партнерство, укључујући и његов НАТО елемент, опстаће. Ипак, Русија ће се, очито, трудити да оно буде што мање функционално. А томе, пре свега, погодује интересно, умногоме енергетско, приближавање Русије и земаља „Старе Европе“.

„Нова Европа“ тј. посткомунистичке земље које су данас у НАТО-у и ЕУ – а пре свега њихов традиционално антируски коридор (балтичке државе и Пољска, па донекле и Румунија, док Мађарска све мање ту спада) – и даље ће остати много приврженије евроатлантском савезништву него већи део „Старе Европе“. Исто важи и за бриселску наднационалну бирократију. Мада, домети тога биће ограничени новим односом снага на нашем континенту, а њему знатно доприносе и два магистрална гасовода тј. „Северни ток“ и „Јужни ток“. Њиховом изградњом, и моделом власништва биће отклоњена опасност да било која од земаља „Нове Европе“ представља баријеру на путу руско-европске енергетске сарадње.

ЕУ ће тако у наредним деценијама бивати све зависнија од увозног гаса. Његова потрошња ће расти док ће домаћа производња падати, те ће се у догледно време доћи до тога да се преко 80 одсто потреба гаса задовољава из увоза, и то у знатној мери из Русије. Уосталом, већ сада је тако у нашем региону. Гас, и у нешто мањој мери нафта, на Балкан углавном већ долазе из Русије. О енергетској зависности овдашњих држава од Русије говори чињеница да Бугарска, Грчка, Србија, Македонија и БиХ 80-100 одсто гасних потреба подмирују руским гасом, док је у случају других балканских држава његов удео од 25 до 55 одсто. Наравно, не треба ни рећи, Вашингтон и Брисел су због тога незадовољни, као и због чињенице да се балкански модел већ у некој мери назире и за Средњу Европу, а енергетска упућеност не може а да се не одрази после неког времена и на повећање политичке улоге онога ко гас и нафту испоручује. Но, евроатлантска средишта мало тога могу да учине да спрече такав развој догађаја.

„Северни ток“ је већ реалност а „Јужни ток“ неминовно ће то ускоро постати. Опет, пројекат „Набуко“, у који су неки западни кругови полагали огромне наде, дефинитивно је пропао. Када се ради о „Трансјадранском гасоводу“, којим би се преко Турске и Грчке, азербејџански гас транспортовао до Италије, није нереално да он буде изграђен. Ипак, тако би у Европу стизале занемарљиве количине гаса спрам оних које ће Русија ускоро моћи да испоручи. Руски гас може да добије озбиљну конкуренцију једино ако се изгради гасовод који би од Катара и Саудијске Арабије – подручја где се налазе респектабилне количине гаса под контролом америчких савезника – преко Сирије и Турске водио у Европу. Ту се, вероватно, и налази кључ за објашњење садашње евроатлантске политике посредне агресије на Сирију (чији сунитски појас би, како се очекује, обезбедио релативно безбедно окружење гасоводу). Међутим, између осталог и због њеног снажног отпора (подржаног од стране Русије) поменути гасовод је на дугом штапу. А ако једног дана и постане могућа његова изградња, Руси ће се већ у новим, много већим размерама, енергетски и (гео)политички стабилизовати на европским тржиштима. Појава новог великог гасовода тада би представљала изазов, али не више и фаталну претњу.

Тако смо стигли до тачке када је јасно коме је циљ да спречи изградњу „Јужног тока“, или ако то није могуће да је бар закочи до тренутка када би он у старту могао да добије реалну конкуренцију. Ради се о Англосаксонцима и са њима повезаном бриселском бирократијом, који ако и не рачунају на дугорочни успех, закувавањем ствари око „Јужног тока“ настоје да отежу са превазилажењем европско-руских енергетских сукоба. Док не одмакне изградња тог гасовода, биће много више тензија између Руса и појединих Европљана, него после тога. Нови однос снага који доноси и реализација пројекта „Јужни ток“ обесмислиће гасно контрирање Русији, које у овој фази долази са разних страна.

Наизглед парадоксално, „Јужни ток“ је за сада сметња и неким немачким круговима. Уз део тамошње елите који наглашено робује „евроатлантској идеологији“, ту спадају и извесни немачки заговорници реалполитике. Ствар је у томе што Немци, повезани директно са Русијом „Северним током“, на основу велике количине гаса који купују током целе године (а не примарно за потребе грејања, што је случај са нама и другим деиндустријализованим државама) добијају одличне цене (и ту лежи одговор на понекада малициозно питање што је код нас гас скупљи него у земљама које га купују у великој количини 365, а не 100 дана). На основу тога јавиле су се идеје о препродаји руског гаса, и то у великим количинама, трећим земљама. Тако би Берлин не само додатно зарађивао већ и спречио јачање руског политичког утицаја, односно на основу руског гаса и монопола на специјалне политичке везе са Москвом, јачао свој утицај и њиме попуњавао празан простор који ће настајати услед америчког слабљења. Отуда, у Србији али и у Бугарској „Јужни ток“ саботирају не само амерички већ и немачки лобисти. Око гаса се играла вишеслојна игра са много релевантних учесника, јер је и њен резултат битан за однос моћи на нашем континенту. Ипак, сада око тога више нема дилеме, „Јужни ток“ ће бити изграђен!

 

Крај у следећем броју

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *