(Geo)politika ruskog gasa

Piše Dragomir Anđelković

Panevropski gasovod, čija izgradnja preko Srbije uskoro počinje, bitno će doprineti evolutivnoj promeni snaga na Balkanu i Evropi, a na štetu hegemonističkih evroatlantskih centara moći

Nesumnjivo je da će panevropski gasovod „Južni tok“ imati ogroman ekonomski i strateško-energetski značaj, kako za Srbiju tako i za druge države koje su na neki način uključene u taj projekat. Spomenimo samo prihode od transportnih tarifa, otvaranje novih radnih mesta u vezi sa izgradnjom, radom i održavanjem gasovoda, povoljniju cenu gasa za privredu i građane, te energetsku bezbednost koja proizlazi iz dugoročno osiguranog pouzdanog snabdevanja energentom 21. veka. Kada se radi o izvoznicima gasa – tj. Rusiji i državama Srednje Azije koje takođe napajaju ruski sistem gasovoda – oni dobijaju još bolju poziciju na evropskom tržištu. Rečeno, u osnovi, niko ni ne osporava, iako ima neargumentovanih propagandnih pokušaja dovođenja pod znak pitanja namere da se projekat realizuje, nalik onom nedavnom, američkog ambasadora u Srbiji (on se „čudio“ što izgradnja „Južnog toka“ nije otpočela u Rusiji, „zaboravljajući“ da se prvo počinje tamo gde postoji opstrukcija). Međutim, zanemaruje se ili pak namerno marginalizuje nešto drugo: ogromni(geo)političi značaj „Južnog toka“.

Neposredni značaj Da je kojim slučajem „Južni tok“ bio izgrađen tokom 90-ih godina prošlog veka, na Srbiju ne bi pala nijedna bomba 1999. Preko nas bi prolazilo nešto što je od vitalnog značaja i za bitne članice EU, kao što je Italija, i za moćnu Rusiju. To se niko ne bi usudio da ugrožava, pošto bi se time najdirektnije povredili interesi drugih relevantnih država, i to delimično iz NATO tabora. Jedna je stvar raditi nešto što je načelno protiv stavova Moskve i Rima – na primer izvršiti agresiju na Srbiju – a drugo je udariti na nešto do čega je neposredno stalo tamošnjim prvorazrednim središtima ekonomske i političke moći. Time se stvara ozbiljno neprijateljstvo, a čak i Vašington dobro razmisli s kim otvara takve frontove, te izbegava da ih istovremeno bude previše. Na to ukazuje i činjenica da tokom besomučnog razaranja Srbije, bez obzira na odbrambeni značaj koji je za nas imao „Telekom“, imovina te firme – u to vreme u srpsko-italijansko-grčkom vlasništvu – nije bila meta. A „Južni tok“ je mnogo više od „Telekoma“. Njegovo vojno ugrožavanje bilo bi toliko rizično da je, gotovo sigurno, isključeno. Bez preterivanja može da se kaže da bi Rusija vojno-političku ofanzivu u zoni „Južnog toka“ mogla da shvati kao agresiju na sebe, sa svim posledicama koje iz toga proističu.

[restrictedarea]

Zar je posle sagledavanja „Južnog toka“ i našeg mesta na njegovoj trasi, u takvom svetlu, potrebno još objašnjavati njegov neposredni geopolitički značaj za Beograd? Kada on bude izgrađen, Srbija će biti mnogo bezbednija zemlja. I bez članstva u vojnim savezima iza nas će, i to čelikom a ne rečima, pre svega zbog sebe, stajati velika evroazijska sila kakva je Rusija. Kao i javnost, sa uticajem koji to ima na politiku, onih zapadnih zemalja čiji će građani i privreda biti svesni da gas koji koriste, nemalim delom, stiže preko Srbije. Prekidanjem tog toka, kada se na njega izvrši preorijentacija te na njemu zasnuje dalji razvoj, od stotinak miliona ljudi na prostoru EU bio bi shvaćen kao ugrožavanje njihovih ličnih interesa. Štaviše, tako će biti doživljavano i svako vidljivo raspirivanje požara u vezi sa Srbijom, tj. sve ono što bi moglo da ugrozi funkcionisanje magistralnog gasovoda.

To je važno jer neke moćne zemlje i dalje bi da komadaju Srbiju. Nekome deluje da bi bilo baš zgodno da Vojvodina postane samostalna ili tek konfederalnim vezama povezana sa ostatkom Srbije. Drugi iz slične perspektive gledaju na Rašku oblast (Sandžak). Rusija, kao i niz nama prijateljskih država, snažno se protive takvim tendencijama. No, tek kada bude realizovan „Južni tok“, teritorijalni integritet Srbije za Moskvu će biti skoro od istog značaja kao integritet Rusije. A u pružanju podrške očuvanju integriteta Srbije ta velika slovensko-pravoslavna zemlja imaće i mnogo veću podršku zapadnih zemalja koje će se ozbiljno napajati gasom preko nas.

Točak istorije ne može da se okrene unazad, pa da se sve to celovito odrazi na Kosovo i Metohiju, ali svakako je pouzdana brana od daljeg rasparčavanja Srbije. A kada smo već kod KiM, da smo, dok izgradnja „Južnog toka“ ne uzme maha, sačekali sa sklapanjem aranžmana radi skidanja inicijalne blokade na putu evrointegracija, naša pregovaračka pozicija bila bi mnogo bolja. Možda je i zato od strane raznih zapadnih lobista kočen „Južni tok“, a iz Brisela i Vašingtona vršen snažan pritisak na Beograd da što pre pravi tzv. „kompromis“ u vezi sa Kosovom. Nadam se da nećemo napraviti iste greške i sa odustajanjem od vojne neutralnosti i stupanjem u NATO, što je, po kosovskom receptu, takođe deo agende nekritički prozapadnih krugova u Srbiji.

 

Od lokalnog ka globalnom Sve u svemu, do sada smo videli koliko se izgradnjom „Južnog toka“ povećava vojna i politička bezbednost Srbije, odnosno do koje mere raste njena pregovaračka pozicija i kako je vrlo bliska korist na tom polju, srećom ne baš potpuno, prokockana u vezi sa KiM. Ipak, preostale srpske pozicije na prostoru naše južne pokrajine moći će mnogo ozbiljnije da se brane. Uz to, porašće i regionalni značaj Srbije. Ona će biti posredni izvor gasa za države našeg okruženja koje nisu na magistralnoj trasi gasovoda (Hrvatska, Crna Gora, Makedonija, BiH).

To primarno ima ekonomsko-energetski efekat ali sa tim je spregnuta i politička moć onoga preko koga prelazi nešto što je drugima veoma potrebno. U tim koordinatama treba gledati i na Republiku Srpsku, preko koje će, takođe, delimično dalje ići krak „Južnog toka“. Time se jača i otporna snaga RS na razne pritiske, između ostalog i one sračunate na centralizaciju BiH, a razvija se i potencijal Srbije da pruži podršku Banjoj Luci. Već i sada, posle ozbiljnog ulaska ruskog kapitala u energetiku RS, njen položaj je mnogo bolji i tu se u nekoj meri kriju razlozi njene nepopustljivosti na pritiske tokom proteklih nekoliko godina. A osnovi za odbranu državnosti RS dodatno će porasti kada izgradnja „Južnog toka“ uzme maha.

Ovo su tek neki neposredni aspekti geopolitičkog značaja „Južnog toka“ za Srbiju. Da sagledamo i širi geopolitički smisao „Južnog toka“. O tome nam indirektno govore istraživanja Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, renomiranog analitičkog centra Ruske Federacije. Iz njih se ne vidi samo šta će biti potencijalno realno u budućnosti, već provejava i stav o onome što Moskva želi. Inače, to je važno reći, na čelu Saveta nalazi se Sergej Karaganov, dekan ruskog državnog Fakulteta za međunarodnu ekonomiju i politiku. On je ujedno i predstavnik Rusije – sa statusom „stalnog gosta“ (recimo, posmatrača) – u moćnoj Trilateralnoj komisiji. A da se podsetimo, u pitanju je važno stecište evroatlantske elite, odnosno, uslovno rečeno, nevladina organizacija koju je osnovao Dejvid Rokfeler, a koja je izvorno ustanovljena da razvija bliske odnose između Amerike, Evrope i Japana, da bi danas proširila zonu svog delovanja.

 

Svet u doglednoj budućnosti Ruski eksperti su uvereni da će se u narednih deceniju-dve nastaviti trendovi iz prethodnog perioda. Istok će nastaviti da sustiže Zapad, ali on neće stagnirati, niti će u dogledno vreme pasti u senku novih sila. Bez obzira na sve teškoće (od finansijskih balona do negativnih demografskih trendova) SAD i evropske zemlje će uspeti da konsoliduju svoje ekonomije. Ipak, novi ekonomski bum na Zapadu nije moguć. Razvijene zemlje nastaviće da blago napreduju na osnovu akumuliranog bogatstva, znanja i generalno visokog civilizacijskog nivoa na kome se nalaze, ali će polako gubiti sadašnje ekonomske prednosti. To će početi da se odražava i na odnos snaga na vojnopolitičkom planu.

Kako god bilo, u svakoj varijanti, Rusi su uvereni u povoljne perspektive svojih odnosa sa EU tj. po Ameriku nepovoljne strukturalne promene unutar evroatlantskog bloka. Smatraju da će se sigurno Moskva i Brisel približiti, dok će se Brisel udaljiti od Vašingtona. Kolike će te promene biti ostaje da se vidi, ali se ipak ne gaje iluzije da će biti tolike da Ruska Federacija postane bliža EU nego SAD. Evroatlantsko partnerstvo, uključujući i njegov NATO element, opstaće. Ipak, Rusija će se, očito, truditi da ono bude što manje funkcionalno. A tome, pre svega, pogoduje interesno, umnogome energetsko, približavanje Rusije i zemalja „Stare Evrope“.

„Nova Evropa“ tj. postkomunističke zemlje koje su danas u NATO-u i EU – a pre svega njihov tradicionalno antiruski koridor (baltičke države i Poljska, pa donekle i Rumunija, dok Mađarska sve manje tu spada) – i dalje će ostati mnogo privrženije evroatlantskom savezništvu nego veći deo „Stare Evrope“. Isto važi i za briselsku nadnacionalnu birokratiju. Mada, dometi toga biće ograničeni novim odnosom snaga na našem kontinentu, a njemu znatno doprinose i dva magistralna gasovoda tj. „Severni tok“ i „Južni tok“. Njihovom izgradnjom, i modelom vlasništva biće otklonjena opasnost da bilo koja od zemalja „Nove Evrope“ predstavlja barijeru na putu rusko-evropske energetske saradnje.

EU će tako u narednim decenijama bivati sve zavisnija od uvoznog gasa. Njegova potrošnja će rasti dok će domaća proizvodnja padati, te će se u dogledno vreme doći do toga da se preko 80 odsto potreba gasa zadovoljava iz uvoza, i to u znatnoj meri iz Rusije. Uostalom, već sada je tako u našem regionu. Gas, i u nešto manjoj meri nafta, na Balkan uglavnom već dolaze iz Rusije. O energetskoj zavisnosti ovdašnjih država od Rusije govori činjenica da Bugarska, Grčka, Srbija, Makedonija i BiH 80-100 odsto gasnih potreba podmiruju ruskim gasom, dok je u slučaju drugih balkanskih država njegov udeo od 25 do 55 odsto. Naravno, ne treba ni reći, Vašington i Brisel su zbog toga nezadovoljni, kao i zbog činjenice da se balkanski model već u nekoj meri nazire i za Srednju Evropu, a energetska upućenost ne može a da se ne odrazi posle nekog vremena i na povećanje političke uloge onoga ko gas i naftu isporučuje. No, evroatlantska središta malo toga mogu da učine da spreče takav razvoj događaja.

„Severni tok“ je već realnost a „Južni tok“ neminovno će to uskoro postati. Opet, projekat „Nabuko“, u koji su neki zapadni krugovi polagali ogromne nade, definitivno je propao. Kada se radi o „Transjadranskom gasovodu“, kojim bi se preko Turske i Grčke, azerbejdžanski gas transportovao do Italije, nije nerealno da on bude izgrađen. Ipak, tako bi u Evropu stizale zanemarljive količine gasa spram onih koje će Rusija uskoro moći da isporuči. Ruski gas može da dobije ozbiljnu konkurenciju jedino ako se izgradi gasovod koji bi od Katara i Saudijske Arabije – područja gde se nalaze respektabilne količine gasa pod kontrolom američkih saveznika – preko Sirije i Turske vodio u Evropu. Tu se, verovatno, i nalazi ključ za objašnjenje sadašnje evroatlantske politike posredne agresije na Siriju (čiji sunitski pojas bi, kako se očekuje, obezbedio relativno bezbedno okruženje gasovodu). Međutim, između ostalog i zbog njenog snažnog otpora (podržanog od strane Rusije) pomenuti gasovod je na dugom štapu. A ako jednog dana i postane moguća njegova izgradnja, Rusi će se već u novim, mnogo većim razmerama, energetski i (geo)politički stabilizovati na evropskim tržištima. Pojava novog velikog gasovoda tada bi predstavljala izazov, ali ne više i fatalnu pretnju.

Tako smo stigli do tačke kada je jasno kome je cilj da spreči izgradnju „Južnog toka“, ili ako to nije moguće da je bar zakoči do trenutka kada bi on u startu mogao da dobije realnu konkurenciju. Radi se o Anglosaksoncima i sa njima povezanom briselskom birokratijom, koji ako i ne računaju na dugoročni uspeh, zakuvavanjem stvari oko „Južnog toka“ nastoje da otežu sa prevazilaženjem evropsko-ruskih energetskih sukoba. Dok ne odmakne izgradnja tog gasovoda, biće mnogo više tenzija između Rusa i pojedinih Evropljana, nego posle toga. Novi odnos snaga koji donosi i realizacija projekta „Južni tok“ obesmisliće gasno kontriranje Rusiji, koje u ovoj fazi dolazi sa raznih strana.

Naizgled paradoksalno, „Južni tok“ je za sada smetnja i nekim nemačkim krugovima. Uz deo tamošnje elite koji naglašeno robuje „evroatlantskoj ideologiji“, tu spadaju i izvesni nemački zagovornici realpolitike. Stvar je u tome što Nemci, povezani direktno sa Rusijom „Severnim tokom“, na osnovu velike količine gasa koji kupuju tokom cele godine (a ne primarno za potrebe grejanja, što je slučaj sa nama i drugim deindustrijalizovanim državama) dobijaju odlične cene (i tu leži odgovor na ponekada maliciozno pitanje što je kod nas gas skuplji nego u zemljama koje ga kupuju u velikoj količini 365, a ne 100 dana). Na osnovu toga javile su se ideje o preprodaji ruskog gasa, i to u velikim količinama, trećim zemljama. Tako bi Berlin ne samo dodatno zarađivao već i sprečio jačanje ruskog političkog uticaja, odnosno na osnovu ruskog gasa i monopola na specijalne političke veze sa Moskvom, jačao svoj uticaj i njime popunjavao prazan prostor koji će nastajati usled američkog slabljenja. Otuda, u Srbiji ali i u Bugarskoj „Južni tok“ sabotiraju ne samo američki već i nemački lobisti. Oko gasa se igrala višeslojna igra sa mnogo relevantnih učesnika, jer je i njen rezultat bitan za odnos moći na našem kontinentu. Ipak, sada oko toga više nema dileme, „Južni tok“ će biti izgrađen!

 

Kraj u sledećem broju

[/restrictedarea]