Почетна / Регион / Без Томашице нема Сребренице

Без Томашице нема Сребренице

Пише Стефан Каргановић

Место страдања, Томашица држано је у резерви како би медијски,  пропагандно и, напокон, правосудно могло бити експлоатисано у стратешки најпогоднијем тренутку. Тај тренутак је наступио сада

Недостатак професионализма је саставни део дефиниције Хашког трибунала. Однедавно је постала позната нова масовна гробница у близини Приједора, Томашица. Као у случају сребреничких гробница, Томашица се прочула тек у политички најопортунијем тренутку. Још једна упадљива сличност је и то да се о Томашици већ сугеришу готови закључци иако је ексхумација једва започела и свакако пре него што су икакви значајни или поуздани подаци могли бити прикупљени. Али ништа за то. Пошто је Приједор једна од општина што су враћене у тачку која се односи на геноцид, у оптужници против Радована Караџића, неопходно је да се „доказни материјал“ импровизује што пре.

 

Грозничава потрага за „доказима“ Могло би се поставити питање: како је откривена Томашица? Да ли је недавно, шетајући се, неко случајно набасао на до тада непознату масовну гробницу на том локалитету? То је мало вероватно зато што догађаји за које је гробница везана датирају из 1992. године, што је више од две деценије. Много је убедљивији одговор да је место страдања, Томашица, одавно познато, али да је, попут многих сличних локалитета, држано у резерви да буде медијски, пропагандно и, напокон, правосудно експлоатисано у стратешки најпогоднијем тренутку.

Тај тренутак за Трибунал и његове једномишљенике у БиХ је наступио и Томашица се користи да би се запушила једна велика рупа у Караџићевој оптужници и да би се са сумњиво великим закашњењем од две деценије документовала теза да је српска страна од самог почетка рата вршила геноцид.

Бахати Трибунал себи је већ задао низ аматерских аутоголова који додатно доводе у питање озбиљност и професионалност ове установе. Пре свега, претпостављајући да ће помоћу монтираних доказа лако наметнути своје тумачење догађаја у Сребреници, Тужилаштво је направило елементарну грешку: сасвим је запоставило Жепу. Када је прича о Сребреници почела да се осипа, упоредо су кренула многа критичка питања, а међу њима: ако је српска страна имала геноцидну намеру да уништи бошњачко становништво Сребренице средином јула 1995, зашто ту намеру није испољила десетак дана касније, када је заузела Жепу? У предмету Толимир, Трибунал је за ову дилему смислио решење које се граничи са апсурдом: ВРС у Жепи јесте поступила геноцидно зато што је одговорна за смрт три локална муслиманска руководиоца који су били „централне личности без којих је био угрожен даљи опстанак муслиманске заједнице“.

По сличном принципу, Тужилаштво се сконцентрисало на Сребреницу као доказ геноцида у толикој мери да се није сетило да би неко могао да постави логично питање: зашто би геноцидној страни пало на памет да геноцид врши тек на крају сукоба? Покушавајући да исправи тај пропуст, пред крај рада Трибунала, у предмету Караџић, Тужилаштво је у оптужницу  унело још седам општина, укључујући Приједор, где је геноцид наводно почео да се врши још 1992. године. Напрасно „откривање“ и рекламирање Томашице разумљиво је искључиво у контексту те накнадне памети Тужилаштва и грозничаве потраге за доказним материјалом која је – по обичају –  настала тек када је оптужница већ била политички договорена и написана.

Тренутна сазнања у вези са Томашицом, у форензичком смислу, не допуштају извођење ни основаних претпоставки, а камоли чврстих закључака. Распон у броју жртава које су наводно пронађене у Томашици и повезаним гробницама, креће се од око 200 до преко 800, што је довољан разлог за разумну скепсу. Оволика неодређеност дугује се пре свега томе што извођачи ексхумације, Међународни комитет за нестала лица (ICMP) из Тузле и представници Института за нестала лица из Сарајева, још увек немају јасно дефинисан и професионалан методолошки приступ. У настојању да се максимално помогне Тужилаштву, примењује се метод „случајева“ који су између 1996. и 2001. године у свом раду на подручју Сребренице користили форензички тимови Хашког тужилаштва.

 

[restrictedarea]

Производња „случајева“ Да би се, ради постизања политичког ефекта, број жртава привидно повећао, у том периоду су форензичари Хашког тужилаштва по неколико ексхумираних костију или делова тела паковали у вреће, које су затим проглашавали за „случајеве“. У Сребреници је на такав начин произведено 3.568 „случајева“ који су имплицитно представљени као тела, мада је пребројавањем бутних костију утврђено да се ради о око 1.920 особа које су изгубиле живот на разне начине а не само стрељањем.

Применом истог трика, у Томашици се такође постиже вишеструко повећање броја жртава. Извори из тима који у Томашици ради ексхумације тврде супротно од преувеличаних процена намењених јавности, износећи да је реалан број пронађених жртава у Томашици око 150.

У атмосфери тек започете истраге и политички инспирисаног лицитирања бројем страдалих, најављена посета Томашици главног тужиоца Сержа Брамерца и председника Трибунала Теодора Мерона опет покреће низ питања о професионализму Хашког трибунала и примерености понашања његових водећих представника. Тужилац Брамерц донекле би могао да оправда своје нестрпљење да личним присуством драматизује ову масовну гробницу, зато што је она, ипак, део његовог предмета. Али чак и професионални кодекс тужиоца, од кога се не очекује неутралност у процесу, налаже обавезу да се понаша одговорно и достојанствено, што између осталог значи да не сме свој положај да компромитује везивањем за сензационалистичке спекулације које би јавност могле довести у заблуду.

Што се тиче председника Мерона, његова посета локалитету недовршених и необрађених ексхумација отворено нарушава начело непристрасности суда. Мерон теоретски представља неутрално тело у оквиру Трибунала – судско веће – и тешко је замислити како би у овој фази истраге његово наметљиво присуство могло да се оцени као нешто друго осим грубог покушаја да утиче на исход суђења које је у току, где ће овај доказни материјал несумњиво бити коришћен.

Резултати студије коју је група француских научника спровела 2006. године („Међународни кривични трибунал за бившу Југославију и форензички патолог: етичка разматрања“) убедљиво указују на потребу непрестаног критичког преиспитивања ове врсте доказне грађе. Од 25 форензичара Тужилаштва Хашког трибунала који су учествовали у анкети, 20 њих је било из земаља припадница НАТО који се, како аутори студије примећују, „од 1995. отворено ставио на страну босанских муслимана, а по други пут је то учинио са косовским Албанцима 1999. године.“ Аутори кажу да су у том контексту медији, који су предводили кампању против Срба, могли „утицати на рад форензичких стручњака из НАТО земаља, чиме би њихова непристрасност била доведена у питање.“

 

Реч форензичара Поред овог општег закључка, у студији се наводи низ специфичних података који сугеришу висок степен обазривости у односу на најаве сензационалних форензичких открића на терену. На пример, тројица анкетираних форензичара су се жалила да је на њих током рада био вршен притисак у вези са писањем аутопсијских извештаја, док су три патолога изјавила да им је било познато да масовне гробнице где су биле сахрањене српске жртве, намерно нису истраживане. Четворо форензичара је изразило сумњу у вези са непристрасношћу Хашког трибунала.

Француски истраживачи закључују да „ексхумације   предузете са предубеђењем могу да преувеличају смртност која је последица ратног злочина, за разлику од природних узрока или ратних дејстава. На исти начин, селективно истраживање масовних гробница могло би да доведе до релативног снижавања броја Срба који су страдали као жртве ратног злочина. Пошто, по гледишту које преовлађује у западним земљама, њихова етничка група сноси одговорност за избијање сукоба, самим тим она је била недовољно  обухваћена форензичким истраживањима.“

Mutatis mutandis, ова разматрања подједнако су применљива на ексхумације, као у Томашици, које изводе ноторно „неутралне“ организације попут сарајевског Института за нестала лица Амора Машевића у сарадњи са ICMP, „невладином организацијом“ чијег директора поставља амерички Стејт департмент и чију делатност финансирају западне установе формиране за ту сврху.

Пребацивање пропагандног тежишта на приједорски  крај, овако касно у игри и на велика звона, рефлексија је суштинског неуспеха сребреничке операције у доказивању геноцида у БиХ. Ако су сребреничком наративу сада неопходни додатни докази и контекстуализација са другим општинама, онда Сребреница није то што се за њу донедавно тврдило – крунски  доказ геноцидности српске стране, сасвим довољан за извлачење свих потребних политичких и правних закључака и делегитимисање Републике Српске као „геноцидне творевине.“

У том смислу је разумљива и кампања Наташе Кандић усмерена на то да Омарску прикаже као „логор смрти.“ Занимљиво је посматрати како коцкице овог мозаика сатканог из полуистина и лажи полако али сигурно долазе на своје место.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. i ako je cuvana u tajnosti, kako ti u ovom kvazi-naucno-objektivnom stihu nije palo na pamet napisati da su i srbi mogli prekinuti medijsku tisinu. a ljudi pricaju o prijedoru jos od 98.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!