Родољубље српске авангарде

Дај нам Боже муниције / Српска авангарда на бранику Отаџбине Catena Mundi, Београд,2013.

Пише Владимир Димитријевић

Oва манифестно смелa антологијa јасно поручује: авангарда, која је, на први поглед, рушила традицију, градила ју је, на новим темељима и са новом снагом, заснованом, између осталог, на истинском родољубљу

Ево их, сви су на окупу: почев од Јована Скерлића, с чијим рационализмом „расно, јасно, просто“ се читава српска авангарда обрачунавала, оног Скерлића који је, почетком 20. века, тврдио да Србија мора постати Запад или је неће бити, да би 1912. године, за време Првог балканског рата, згађен западном подршком Турцима, у свом тексту „Светли дани“ записао да је Европа „лажним интересима мира покривала своју себичност и грабљивост“, остајући „слепа и глува када су се вршили периодични покољи Старосрбијанаца, Македонаца и Јермена“.

Скерлићево разочарање у европску лаж и одушевљење осветом Косова увод је у књигу „Дај нам Боже муниције“, у којој су, под српском стегом, сви значајни наши авангардисти. Ту је Станислав Краков, из чијег „Живота човека на Балкану“ пред нас стижу три јарке слике страшног и славног ратног доба. У књизи, на стражи непролазних вредности родољубља, бди и Станислав Винавер, Србин јеврејске крви, од кога читамо одломке из његове моћне, а прећутане, монографије о 1300 каплара, крилатих ђака гимназије, који су стали у строј са својим очевима и дедовима, као и песму из „Ратних другова“ – „Потпуковник Тиосав Дринчић“, одакле потиче и стих – наслов књиге коју листамо:“Дај нам Боже муниције“ ( српска молитва из 1915 ). Понуђен нам је и одломак из Винаверове младалачке поеме „Немања“ – песничко созерцање жупана који је определио Србе да иду од земног ка небеском. У књизи је и Црњански са „Апотеозом“, која је права „пијана чаша Банату“, дигнута за покој душе банатског момка, Проке Натуралова, који се намерно заразио сифилисом да не иде са Бечом против браће, и који је, претходно пољубивши своју иконицу, као дезертер стрељан 1. новембра 1916… Ево их и зенитисти: Љубомир Мицић (два кључна текста његова, „Папига и монопол Хрватска култура“ и „Манифест србијанства“ су пред нама; „Манифест“ је, први пут после 1940. године, доступан ширем кругу читалаца) Стеван Живановић, Ве Пољански – пљују у лице „курви Европи“.

Растко Петровић нам дарује програмски текст „Да наша књига буде уистину наша“, у којем нуди српску верзију „расизма“: свечовечанског братства заснованог на јединству у различитостима. „Расни човек – типичан је члан једног племена, а тиме утолико више и целог човечанства…“ каже он, у доба кад Немци маштају о „натчовеку“ германске расе, који је изнад свих осталих. Владимир Велмар – Јанковић у „Духовној кризи данашњице“ позива на побуну против „колонијалне псеудокултуре“. Владимир Вујић тражи нови, културни национализам, кадар да се суочи са изазовима „сумрака Запада“. Момчило Настасијевић пред својим ђацима велича војсковође – лучоноше српске историје. Драгиша Васић позива на национално окупљање снага, Давичо 1939. пева „Србију“, „буну међу народима“, Дединац се у немачком логору сећа Србије својим „Шлеским бденијем“, а Раде Драинац пише 1941. „Поему“ у којој вели:„Побише нас браћа! И неће заборавити свет/Крв Срба што у земљу потања./ Хиљаду пута брат био, нек је проклет онај Словен/Који се подлом Риму клања“.

 

На крају, „специјалитети“: Крлежина песма „На робији“, у којој се 1915. јављају „бијели орлови и Душанове чете“, и Ујевићева песма „Србији“, написана 1918, у којој Србију гледамо „блештећу у духу и у чистој вољи“ ; Ујевић јој кличе „божанствена света земљо православна“.

После читања текста „Традиција и доктрина“ Тодора Манојловића, који се такође налази у новообјављеној читанци, али и изванредног предговора Николе Маринковића, приређивача ове, манифестно смеле и национално будилачке, антологије, опет је јасно: авангарда, која је, на први поглед, рушила традицију, градила ју је, на новим темељима и са новом снагом, заснованом, између осталог, на истинском родољубљу. Књига „Дај нам Боже муниције“ је доказ да нам предстоје нова читања историје домаће књижевности, засноване на „српском становишту“.

Излог књиге

Милован Ђилас,  Бесудна земља

Октоих, Подгорица, Штампар Макарије, Београд, 2013.

Аутобиографско дело Милована Ђиласа, први пут објављено у Америци 1958, у време док је боравио у затвору због текстова у којима је критиковао Тита, доживело је још једно издање на српском језику. И тако потврдило своје трајање у времену. Роман у коме знаменити књижевник и дисидент, крајње сугестивно, пише о свом детињству у Црној Гори, дечаштву, младости, трагедијама које су задесиле његову породицу, те аустријској окупацији, уједињењу Србије и Црне Горе и сукобима Црногораца и муслимана, вероватно јесте „најпотреснија књига која је дошла са комунистичког истока од објављивања Тихог Дона…“

Иво Тартаља,  Песма о песми

Српска књижевна задруга, београд, 2013.

Професор теорије књижевности бави се у овим огледима аутопоетиком великих писаца – од античких времена и усменог песништва до савремених и живих српских књижевника: како су они, у свом књижевном делу изражавали свој однос према (сопственом) књижевном стварању. Почев од Хомера, Аристофана, Шекспира, Пирандела, проф. Тартаља разматра исказе српске епске поезије, Змаја, Дучића, Цесарића, Миљковића, Десанке – све до Брајковића и Капора. Највише простора посвећено је Иви Андрићу и то су најсуптилније странице тананог и дубинског тумача Проклете авлије.

Драган Бисенић, Mister Х

Клуб ПЛУС, Београд, 2011.

У богатој литератури о Хладном рату, и о америчкој стратегији која је пресудно обликовала свет и борбу две силе, измакао је, када је реч о просторима бивше Југославије, један нимало безначајан детаљ. Човек који је пресудно утицао на обликовање стварности после Другог светског рата, креатор хладноратовске Југославије, Кенедијев амбасадор у Београду, прећутан је у тадашњој држави. Књига Господин Х, са поднасловом – Џорџ Кенан у Београду (1961-1963) јесте ново ишчитавање догађаја и трагова које је за собом оставио бурни прошли век.
Трагом докумената, загубљених телеграма и никада преведене мемоарске грађе, аутор је овом књигом расветлио деловање „прећутаног“ човека, дипломате коме је припала централна улога у формирању америчке хладноратовске политике према Југославији.

Радован Поповић, Како је Буле  покорио Европу

Вукотић Медиа, Београд, 2013.

„Булатовић припада породици писаца какви су Селин и Малапарте. Но, Булатовићева црногорска машта и фантасмагорија имају печат оригиналности, надреализма…“ „Булатовић је више него романсијер: он је сликар као Бројгел и Шагал, песник као Горки и Панаит Истрати“. Прве две реченице записане су у осврту који је на делу Миодрага Булатовића освануо у престижном америчком New York Times Book Review 1965, а друга у париском Le Monde, 1963. године. Животопис Миодрага Булатовића –како и стоји у поднаслову ове књиге, зналачки и узбудљиво, већ према мери овог јединственог и у много чему нестварно узбудљивог, дакле – „фантастичног“ живота, начинио је врсни познавалац српске књижевности, шире књижевне сцене и њених протагониста – Радован Поповић“.

Зоран Аврамовић, Одбрана Црњанског

Орфеус, Нови Сад, 2013.

Зашто је политика привлачила Милоша Црњанског? Ово је једно од питања на која одговор(е) настоји да пронађе аутор ове свестране студије, тачније речено, збирке есеја о судбини, животним – етичким, стваралачким и друштвеним опредељењима нашег великог писца. Аврамовић свој наум и полазиште појашњава већ у уводу књиге: „У свакој књижевности постоје мале и велике неправде учињене према писцима и њиховим књигама. Оне се углавном везују за погрешна тумачења и оцене јавног понашања писца (најчешће су то политички ставови о одлукама власти, људима и догађајима) као и за негативне критике књижевног остварења.Таквих неправди било је и биће у свакој култури, само је питање да ли се и како оне исправљају. Једна таква неправда задесила је и Милоша Црњанског. „Читаоци Аврамовићеве књиге вероватно ће закључити да је он као аутор учинио значајан корак ка испуњењу себи посредно задатог циља – да исправи неправду нанету Црњанском – великом и страственом не само уметнику већ и полемичару и критичком сведоку свог времена“.