Rodoljublje srpske avangarde

Daj nam Bože municije / Srpska avangarda na braniku Otadžbine Catena Mundi, Beograd,2013.

Piše Vladimir Dimitrijević

Ova manifestno smela antologija jasno poručuje: avangarda, koja je, na prvi pogled, rušila tradiciju, gradila ju je, na novim temeljima i sa novom snagom, zasnovanom, između ostalog, na istinskom rodoljublju

Evo ih, svi su na okupu: počev od Jovana Skerlića, s čijim racionalizmom „rasno, jasno, prosto“ se čitava srpska avangarda obračunavala, onog Skerlića koji je, početkom 20. veka, tvrdio da Srbija mora postati Zapad ili je neće biti, da bi 1912. godine, za vreme Prvog balkanskog rata, zgađen zapadnom podrškom Turcima, u svom tekstu „Svetli dani“ zapisao da je Evropa „lažnim interesima mira pokrivala svoju sebičnost i grabljivost“, ostajući „slepa i gluva kada su se vršili periodični pokolji Starosrbijanaca, Makedonaca i Jermena“.

Skerlićevo razočaranje u evropsku laž i oduševljenje osvetom Kosova uvod je u knjigu „Daj nam Bože municije“, u kojoj su, pod srpskom stegom, svi značajni naši avangardisti. Tu je Stanislav Krakov, iz čijeg „Života čoveka na Balkanu“ pred nas stižu tri jarke slike strašnog i slavnog ratnog doba. U knjizi, na straži neprolaznih vrednosti rodoljublja, bdi i Stanislav Vinaver, Srbin jevrejske krvi, od koga čitamo odlomke iz njegove moćne, a prećutane, monografije o 1300 kaplara, krilatih đaka gimnazije, koji su stali u stroj sa svojim očevima i dedovima, kao i pesmu iz „Ratnih drugova“ – „Potpukovnik Tiosav Drinčić“, odakle potiče i stih – naslov knjige koju listamo:“Daj nam Bože municije“ ( srpska molitva iz 1915 ). Ponuđen nam je i odlomak iz Vinaverove mladalačke poeme „Nemanja“ – pesničko sozercanje župana koji je opredelio Srbe da idu od zemnog ka nebeskom. U knjizi je i Crnjanski sa „Apoteozom“, koja je prava „pijana čaša Banatu“, dignuta za pokoj duše banatskog momka, Proke Naturalova, koji se namerno zarazio sifilisom da ne ide sa Bečom protiv braće, i koji je, prethodno poljubivši svoju ikonicu, kao dezerter streljan 1. novembra 1916… Evo ih i zenitisti: Ljubomir Micić (dva ključna teksta njegova, „Papiga i monopol Hrvatska kultura“ i „Manifest srbijanstva“ su pred nama; „Manifest“ je, prvi put posle 1940. godine, dostupan širem krugu čitalaca) Stevan Živanović, Ve Poljanski – pljuju u lice „kurvi Evropi“.

Rastko Petrović nam daruje programski tekst „Da naša knjiga bude uistinu naša“, u kojem nudi srpsku verziju „rasizma“: svečovečanskog bratstva zasnovanog na jedinstvu u različitostima. „Rasni čovek – tipičan je član jednog plemena, a time utoliko više i celog čovečanstva…“ kaže on, u doba kad Nemci maštaju o „natčoveku“ germanske rase, koji je iznad svih ostalih. Vladimir Velmar – Janković u „Duhovnoj krizi današnjice“ poziva na pobunu protiv „kolonijalne pseudokulture“. Vladimir Vujić traži novi, kulturni nacionalizam, kadar da se suoči sa izazovima „sumraka Zapada“. Momčilo Nastasijević pred svojim đacima veliča vojskovođe – lučonoše srpske istorije. Dragiša Vasić poziva na nacionalno okupljanje snaga, Davičo 1939. peva „Srbiju“, „bunu među narodima“, Dedinac se u nemačkom logoru seća Srbije svojim „Šleskim bdenijem“, a Rade Drainac piše 1941. „Poemu“ u kojoj veli:„Pobiše nas braća! I neće zaboraviti svet/Krv Srba što u zemlju potanja./ Hiljadu puta brat bio, nek je proklet onaj Sloven/Koji se podlom Rimu klanja“.

 

Na kraju, „specijaliteti“: Krležina pesma „Na robiji“, u kojoj se 1915. javljaju „bijeli orlovi i Dušanove čete“, i Ujevićeva pesma „Srbiji“, napisana 1918, u kojoj Srbiju gledamo „blešteću u duhu i u čistoj volji“ ; Ujević joj kliče „božanstvena sveta zemljo pravoslavna“.

Posle čitanja teksta „Tradicija i doktrina“ Todora Manojlovića, koji se takođe nalazi u novoobjavljenoj čitanci, ali i izvanrednog predgovora Nikole Marinkovića, priređivača ove, manifestno smele i nacionalno budilačke, antologije, opet je jasno: avangarda, koja je, na prvi pogled, rušila tradiciju, gradila ju je, na novim temeljima i sa novom snagom, zasnovanom, između ostalog, na istinskom rodoljublju. Knjiga „Daj nam Bože municije“ je dokaz da nam predstoje nova čitanja istorije domaće književnosti, zasnovane na „srpskom stanovištu“.

Izlog knjige

Milovan Đilas,  Besudna zemlja

Oktoih, Podgorica, Štampar Makarije, Beograd, 2013.

Autobiografsko delo Milovana Đilasa, prvi put objavljeno u Americi 1958, u vreme dok je boravio u zatvoru zbog tekstova u kojima je kritikovao Tita, doživelo je još jedno izdanje na srpskom jeziku. I tako potvrdilo svoje trajanje u vremenu. Roman u kome znameniti književnik i disident, krajnje sugestivno, piše o svom detinjstvu u Crnoj Gori, dečaštvu, mladosti, tragedijama koje su zadesile njegovu porodicu, te austrijskoj okupaciji, ujedinjenju Srbije i Crne Gore i sukobima Crnogoraca i muslimana, verovatno jeste „najpotresnija knjiga koja je došla sa komunističkog istoka od objavljivanja Tihog Dona…“

Ivo Tartalja,  Pesma o pesmi

Srpska književna zadruga, beograd, 2013.

Profesor teorije književnosti bavi se u ovim ogledima autopoetikom velikih pisaca – od antičkih vremena i usmenog pesništva do savremenih i živih srpskih književnika: kako su oni, u svom književnom delu izražavali svoj odnos prema (sopstvenom) književnom stvaranju. Počev od Homera, Aristofana, Šekspira, Pirandela, prof. Tartalja razmatra iskaze srpske epske poezije, Zmaja, Dučića, Cesarića, Miljkovića, Desanke – sve do Brajkovića i Kapora. Najviše prostora posvećeno je Ivi Andriću i to su najsuptilnije stranice tananog i dubinskog tumača Proklete avlije.

Dragan Bisenić, Mister H

Klub PLUS, Beograd, 2011.

U bogatoj literaturi o Hladnom ratu, i o američkoj strategiji koja je presudno oblikovala svet i borbu dve sile, izmakao je, kada je reč o prostorima bivše Jugoslavije, jedan nimalo beznačajan detalj. Čovek koji je presudno uticao na oblikovanje stvarnosti posle Drugog svetskog rata, kreator hladnoratovske Jugoslavije, Kenedijev ambasador u Beogradu, prećutan je u tadašnjoj državi. Knjiga Gospodin H, sa podnaslovom – Džordž Kenan u Beogradu (1961-1963) jeste novo iščitavanje događaja i tragova koje je za sobom ostavio burni prošli vek.
Tragom dokumenata, zagubljenih telegrama i nikada prevedene memoarske građe, autor je ovom knjigom rasvetlio delovanje „prećutanog“ čoveka, diplomate kome je pripala centralna uloga u formiranju američke hladnoratovske politike prema Jugoslaviji.

Radovan Popović, Kako je Bule  pokorio Evropu

Vukotić Media, Beograd, 2013.

„Bulatović pripada porodici pisaca kakvi su Selin i Malaparte. No, Bulatovićeva crnogorska mašta i fantasmagorija imaju pečat originalnosti, nadrealizma…“ „Bulatović je više nego romansijer: on je slikar kao Brojgel i Šagal, pesnik kao Gorki i Panait Istrati“. Prve dve rečenice zapisane su u osvrtu koji je na delu Miodraga Bulatovića osvanuo u prestižnom američkom New York Times Book Review 1965, a druga u pariskom Le Monde, 1963. godine. Životopis Miodraga Bulatovića –kako i stoji u podnaslovu ove knjige, znalački i uzbudljivo, već prema meri ovog jedinstvenog i u mnogo čemu nestvarno uzbudljivog, dakle – „fantastičnog“ života, načinio je vrsni poznavalac srpske književnosti, šire književne scene i njenih protagonista – Radovan Popović“.

Zoran Avramović, Odbrana Crnjanskog

Orfeus, Novi Sad, 2013.

Zašto je politika privlačila Miloša Crnjanskog? Ovo je jedno od pitanja na koja odgovor(e) nastoji da pronađe autor ove svestrane studije, tačnije rečeno, zbirke eseja o sudbini, životnim – etičkim, stvaralačkim i društvenim opredeljenjima našeg velikog pisca. Avramović svoj naum i polazište pojašnjava već u uvodu knjige: „U svakoj književnosti postoje male i velike nepravde učinjene prema piscima i njihovim knjigama. One se uglavnom vezuju za pogrešna tumačenja i ocene javnog ponašanja pisca (najčešće su to politički stavovi o odlukama vlasti, ljudima i događajima) kao i za negativne kritike književnog ostvarenja.Takvih nepravdi bilo je i biće u svakoj kulturi, samo je pitanje da li se i kako one ispravljaju. Jedna takva nepravda zadesila je i Miloša Crnjanskog. „Čitaoci Avramovićeve knjige verovatno će zaključiti da je on kao autor učinio značajan korak ka ispunjenju sebi posredno zadatog cilja – da ispravi nepravdu nanetu Crnjanskom – velikom i strastvenom ne samo umetniku već i polemičaru i kritičkom svedoku svog vremena“.