Може ли ЦИА да погреши

Пише Филип Родић

Објављени документи ЦИА откривају да су амерички аналитичари веровали да Србија може сачувати јединство народа, само ризикујући улазак у грађански рат из којег би, чак и ако би победила, изашла међународно дискредитована, банкротирана, изолована и суочена са проблемима на Косову и у Македонији

Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) објавила је почетком месеца колекцију која садржи више од 300 докумената, везаних за администрацију председника Била Клинтона и ратове у бившој Југославији. Међу документима налазе се извештаји са састанака Националног савета за безбедност, обавештајне процене и пробрана документа Беле куће, Стејт департмента и Пентагона. У наредних неколико бројева пренећемо најзанимљивије делове из овог мора историјског материјала који бацају додатно светло на збивања на овим просторима у последњој деценији 20. века. У овом броју бавимо се догађајима од јесени 1990. до августа 1993.

Први документ у овој колекцији, процена националних обавештајних служби о будућности Југославије од 18. октобра 1990. открива нам да су амерички аналитичари тада предвиђали да ће СФРЈ престати да функционише као федерална држава у року од годину дана, а да ће се највероватније потпуно распасти у року од две године. Мишљење су засновали на две основне претпоставке – да ће Србија спречити покушаје Словеније и Хрватске да се отцепе и да ће доћи до оружаног устанка косовских Албанаца. Тотални рат међу југословенским републикама тада је процењен као „мало вероватан“, али је наведено да ће „озбиљни међуетнички сукоби пратити распад земље и наставити се и касније“, те да ће „насиље бити неукротиво и жестоко“.

Сматрало се да САД и њихови европски савезници не могу да учине много да се очува југословенско јединство и да би Југословени такве напоре схватили као супротне залагању за демократију и самоопредељење. „Док ће у осталим деловима Источне Европе привредне и политичке промене бити тесно повезане, о будућности Југославије одлучиваће политички и етнички фактори. Чак ни успешне привредне реформе не могу очувати јединство земље“, наводи се у тој анализи. То се објашњава тиме да се у Словенији и, у мањој мери, у Хрватској рађа нови национализам усмерен ка Западу, који је демократски и предузетнички, док је Србија укорењена у државној привреди, војној традицији и тежњи ка снажној централној власти коју води динамична личност.

Проблем за очување Југославије виде и у чињеници да су Комунистичка партија и ЈНА изгубиле свој престиж, а да се није појавио ниједан свејугословенски политички покрет који би ту празнину допунио. Поред тежње Срба да „очувају своју доминацију у Југославији“ аналитичари као проблем виде и „српску репресију на Косову, која ће довести до оружаног устанка већинског албанског становништва“ који ће подржати Албанци у Македонији и Црној Гори.

Процењује се да прелазак са „спорадичног и спонтаног“ етничког насиља у организовани међурепублички грађански рат „представља опасност“, али да је мало вероватан у наредне две године, дакле, пре октобра 1992. и у овоме се централна одговорност пребацује на Србију, јер до насиља може доћи из два разлога – због српске репресије на Косову и намере да се изазову побуне српског становништва у другим републикама, пре свега у Хрватској и БиХ, где је могуће етничко насиље великих размера. Истовремено, одговорност се скида са Вашингтона, који упркос ранијем утицају на овом простору, мало тога може да учини у односу на опречне захтеве лидера југословенских република и оцењује се да ће „САД бити увучене у међуетнички сукоб и морати да на неки начин одговоре на супротстављене захтеве свих страна“. Са друге стране, мисли се да ће СССР имати само „индиректан утицај“ кроз мултинационалне форуме, док ће Европљани имати извесну полугу, али је неће употребити да би очували Југославију, него ће већина, пре свега Немачка, тихо прихватити распад федерације.

 

[restrictedarea]

Србија пред судбинским питањем У овој анализи посебно се указује на тешку ситуацију у којој се налази Србија за коју је кључно питање судбина Срба који живе ван граница, што је питање од највећег психолошког значаја и због чега ниједна власт у Београду не може преузети одговорност за разбијање јединства за које се овај народ у 20. веку борио у четири крвава рата. „Србија може сачувати јединство српског народа само ризикујући улазак у грађански рат из којег би, чак и ако би победила, изашла међународно дискредитована, банкротирана, изолована и суочена са проблемима на Косову и у Македонији“, навели су амерички аналитичари.

Поред процене да ће насиље започети и најдуже трајати на Косову, озбиљно су погрешили и у томе да је „оправдан страх од интервенције суседних балканских сила, пре свега Бугарске и Грчке, како би успоставиле контролу над Македонијом“. Неоснованим се показало и страховање да би могло доћи до озбиљног терористичког деловања у БиХ, на Косову, у Хрватској и Македонији, али и у Грчкој и Бугарској.

 

Рат у којем нико не може однети победу У меморандуму Обавештајне дирекције ЦИА, припремљеном шест месеци касније, 1. марта 1991, процењује се да би грађански рат, уколико би до њега дошло, довео до пат позиције у којој ниједна страна не би могла да оствари потпуну победу, па би стога било неопходно политичко решење, постигнуто, евентуално, уз међународно посредовање. Овакав рат брзо би постао “европски проблем” који би могао да се прелије и на друге земље, а да ће се САД и Европа наћи под притиском да неким странама пруже политичку и војну помоћ.

У меморандуму од 19. децембра 1991, наводи се да је ситуација у БиХ доведена до усијања због преливања насиља из суседне Хрватске и да „умерени лидери попут Алије Изетбеговића,  који је радио на очувању Југославије“ губе утицај. „Уколико избије озбиљно насиље у БиХ, њега ће бити чак теже контролисати од сукоба у Хрватској“, наводи се у анализи и додаје да су све мање шансе да Босна очува своје садашње границе, па је „најбоље решење“ које Вашингтон види „споразумна подела“ у оквиру које би се српски делови придружили Србији, хрватски – Хрватској, а муслимански – или Хрватској или би, од онога што преостане, била створена исламска држава. „У сваком случају, будућност муслиманске заједнице биће централно питање будућности БиХ“. Идеја да би подела Босне била најбоље решење појављује се и у већини каснијих анализа, практично све до Дејтонског споразума.

Рат у БиХ изазвали би “највероватније” локални Срби, вероватно у Старој Херцеговини, на начин на који су то урадили и у Хрватској и уз подршку ЈНА. Чак и у случају да Србија и Хрватска постигну неко решење, перспектива БиХ је суморна, јер обавештајни извори указују да су Слободан Милошевић и Фрањо Туђман одлучили да Босну поделе. На то посебно указује информација да је Туђман немачким политичарима рекао да се залаже за поделу БиХ, „која је и овако превелика“ и амерички званичници верују, упркос негирању Загреба, да је анексија неких територија циљ хрватских власти. С друге стране, подела БиХ би била корак ка испуњавању Милошевићевог плана о стварању Велике Србије.

„Тешко је замислити срећан крај за БиХ, чак и ако се сукоби у Хрватској окончају брзо. Чак и најоптимистичкији, али најмање вероватан, исход – споразумна подела – носио би велику цену, јер изгледа да је немогуће створити економски одрживу БиХ. Она би пала под кишобран или Србије, или Хрватске или би економску, политичку и, можда, војну помоћ тражила ван Балкана, од Турске, Саудијске Арабије, Ирана или Либије“, наводи се у анализи. У анализи од 1. априла 1992. чак се наводи да постоје докази да Сарајево успоставља „чврсте везе“ са Либијом. Процена да би Сарајево могло тражити било какву помоћ од Либије убрзо се показала као потпуно погрешна, јер је Гадафи током читавог рата на простору бивше Југославије отворено подржавао српску страну.

 

Дилеме око признавања независности нових држава Разматрајући став који САД треба да заузме у односу на признавање независности бивших југословенских република, у процени ЦИА од 15. јануара 1992. наводи се да би уздржавање Вашингтона  имало „мало утицаја на ситуацију у Југославији“, али би створило нове сумње у Западној Европи о америчком ангажману на континенту. Док би непризнавање Вашингтону донело кредибилитет непристрасне стране и, самим тим, већу могућност утицаја на Београд, процењује се да би српско вођство то искористило да САД употреби против Европљана, док, истовремено, не би веровало у америчку неутралност. Такође, то би довело до већег приближавања Словеније и Хрватске европским државама. Неки европски партнери, попут Француске и Немачке,  у непризнавању би видели слабљење америчког ангажмана у Европи. Са друге стране, и признавање би имало мало утицаја на Југославију, пошто би Срби, Хрвати и Словенци то схватили као прихватање нове стварности, али би се тиме Вашингтон ставио у исти строј са Европљанима, што би омогућило већи утицај на њихове даље кораке.

У процени националних обавештајних служби објављеној 1. априла 1992, у тренутку када су међунационалне напетости у Босни прерастале у прави рат, наводи се да у кратком року ништа сем спољне интервенције великих размера, што ниједна европска земља није спремна да предузме, не може окончати сукобе у Југославији. Наводи се да тадашње мировне операције УН у Хрватској и мировни преговори под европским покровитељством не могу решити скоро непомирљиве територијалне претензије и све већи анимозитет међу Србима, Хрватима, муслиманима и Албанцима, као и да је највећа препрека миру насиље у Босни које су покренули Срби и које доказује намеру Београда да створи Велику Србију. Истиче се да овај циљ има велику подршку и да, чак и када би „српски моћник“ Слободан Милошевић био свргнут с власти, Срби наставили на томе да раде. Дугорочно, процењено је тада, насиље се може ублажити само ако међународна заједница употреби сва могућа средства штапа и шаргарепе спрам Србије и довела сукобљене стране за преговарачки сто. У том циљу, предлаже се потпуна изолација Србије, укључујући и искључење из УН, и слање значајних мировних снага УН које би биле спремне да се упусте у оружане сукобе. Са друге стране, наводи се, „очврснуо“ је и хрватски став и, захваљујући међународном признању, Туђман губи интересовање за мировне преговоре. Обавештајна заједница сматра да би за мировно решење било неопходно да дође до промене граница и размене становништва, али да је то тешко изводљиво и да би такав подухват довео до додатног насиља. Поново се упозорава на могућност преливања сукоба на суседне земље – врло вероватни сукоби српских снага и косовских Албанаца довели би до мешања Албаније, независност Македоније навела би Србију, Бугарску и Албанију да обнове своје територијалне претензије у тој републици и дошло би до сукоба са Грчком, а постоји и мала могућност да због мађарске мањине у Војводини избије сукоб између Мађарске и Србије.

Закључено је да се Срби морају обуздати јер би успели у стварању Велике Србије, то би охрабрило ауторитарне снаге у другим деловима Источне Европе и бившем СССР, док би наметнуто мировно решење створило позитиван модел за решавање етничких сукоба на Балкану, али и другде. Даље насиље, за које се окривљују Срби, такође би „угрозило америчке интересе у ширењу демократије, привредних реформи и регионалне сарадње“. Поред овога, УН и европски савезници САД, озбиљније би се укључили у решавање кризе само уз већи ангажман Вашингтона.

РУСИЈА

У меморандуму Националног обавештајног савета од 25. јануара 1993. наводи се да је Москва свесна да ће притисак да промени своју западњачку политику према бившој Југославији расти упркос томе што је јасно ставила до знања да се противи било каквој западној војној акцији против Србије. “Можемо се суочити са Русијом која не само да није спремна да сарађује са УН, него пружа отворенију подршку Србији. То би могло озбиљно угрозити сваки ефекат садашњих економских санкција и охрабрити Москву да омогући српским трговцима оружја приступ резервним деловима или софистициранијем оружју”, упозорава се у овом извештају. Препоручује се пажљив однос према Русији и указује да би очување сарадње са Москвом и осталих пет сталних чланица Савета безбедности омогућило спровођење америчких циљева. “Стратегија у којој бисмо искористили Русију, која има утицај на Србе, и западне партнере који су утицајни у Хрватској и код босанских муслимана, била би успешнија од стратегије у којој само кажњавамо оне који су проглашени за кривце”, препоручили су амерички обавештајни аналитичари. Обавештајни директорат ЦИА у меморандуму припремљеном два дана касније упозорава да се председник Русије Борис Јељцин налази под страшним притиском да окрене леђа Западу уколико се буде инсистирало на војном решавању сукоба. “Сваки покушај Запада да заобиђе Москву ишао би на руку Јељцинових домаћих противника и натерао владу да заузме некооперативан став, блокира све западне иницијативе у УН и повуче своје мировњаке из Хрватске”. Занимљив детаљ је свеприсутна забринутост америчких планера за позицију Јељцина у Русији, јер се у сваком документу који се односи на предузимање неке акције против Срба и Србије упозорава да би такав потез могао угрозити Кремљ.

ВЕЛИКА СРБИЈА

У меморандуму Обавештајне дирекције ЦИА од 27. јануара 1993. оцењује се да би, уколико би се дозволило стварање Велике Србије, то у будућности представљало неуралгичну тачку не само на Балкану него у читавој Европи. “Одлучност Београда да створи етнички чисту Велику Србију, чак и по великој цени, челична је. Помирљив став Милошевића и босанских Срба током недавних преговора у Женеви је, верујемо, само тактички маневар за куповину времена. Београд вероватно неће престати да пружа активну подршку стварању етнички чисте Велике Србије силом, осим ако међународна заједница стриктно не спроводи санкције, наоружа Босну и Хрватску, не изврши ваздушне нападе на српске циљеве у Босни, не наметне зону забрањеног лета над СРЈ и не запрети, а можда и изведе, ваздушне нападе на војне циљеве у самој Србији”, наводи се у овом меморандуму и додаје да је “вероватно да ће, без масовне међународне интервенције, непријатељска Велика Србија бити реметилачки фактор у Европи”. Упозорава се да ће, ако Београд успе да консолидује своју моћ и територију, Србија изазивати сукобе у суседним државама, спровести етничко чишћење Косова, домоћи се ненуклеарног оружја за масовно уништавање и проширити се и на несрпске делове Македоније, Босне и хрватску обалу.

Указује се да је Београд склон “протеривању Албанаца у лошије крајеве Косова који могу бити административно одвојени од делова резервисаних за Србе”. Ово би, упркос томе што ни косовски Срби, ни Албанци нису за сукоб, довело до насилног реаговања Албанаца, што би ишло на руку српским екстремистима попут Војислава Шешеља, који жели још радикалније етничко чишћење Косова. Поново се наводи да би, чак и када би Милошевић био свргнут с власти, милитаристичке и националистичке групе остале доминантни фактор у Београду и наставиле с оваквом политиком.

У анализи посвећеној српским ратним циљевима од 23. марта 1993, наводи се да основни српски циљеви у Босни остају разарање ове државе и укључивање заузетих територија у Велику Србију. У том смислу се тумаче и акције у источној Босни које имају за циљ уништавање муслиманских енклава у овом региону. “Осим у случају стране интервенције, мало је вероватно да ће се Срби зауставити пре него што остваре овај циљ”, наводе аналитичари ЦИА и додају да преговори о Венс-Овеновом плану, који су тада били у јеку, Србе мотивишу да убрзају своје напоре и остваре циљ пре постизања мировног решења. Оцењује се да они не намеравају да заузму читаво Сарајево, јер оно за њих има малу војну важност и немају ни снаге, нити воље за неминовне борбе за сваку зграду, него да желе да овај град униште као симбол мултиетничке државе.

УПОТРЕБА СИЛЕ

Озбиљнији разговори о употреби силе против Срба, у Вашингтону су, према документима, започети 1993. На састанку Комитета за Југославију 4. фебруара 1993, како се наводи у извештају ЦИА, генерал Колин Пауел је рекао да се ваздушним ударима не може остварити циљ и препоручио да, уколико се донесе одлука о војној акцији, напад буде брз и жесток. Његов став тада је био да би за ову акцију на почетку требало око 20.000 војника, а касније и до 60.000.

Дан касније, на састанку Националног савета за безбедност америчка амбасадорка при УН, а каснији државни секретар, Мадлен Олбрајт признала је да би ангажовање америчких снага у бившој Југославији представљало „прелазак Рубикона”, али се заложила за ту идеју рекавши да би свака друга одлука представљала легитимацију етничког чишћења и да би се гурањем проблема под тепих само створили већи проблеми. Са њом се сложио државни секретар Ворен Кристофер рекавши да „САД морају бити агресивније” и да би „за почетак требало користити ваздушне снаге, али да се мора бити спреман и за употребу копнених трупа, уколико то буде неопходно”.

У обавештајној процени последица ваздушних удара на снаге босанских Срба и Србију од 23. марта 1993, истиче се да се, само претњама, нити могу застрашити босански Срби, нити се Београд може натерати да престане да им помаже. Упозорава се, међутим, да би се овоме супротставила Русија и неке друге земље, да би дошло до разбуктавања насиља и вероватно би то уништило дипломатске напоре да се постигне мир, до покретања нових хрватских офанзива на српске територије под контролом УН и до побуне косовских Албанаца. Да би били ефикасни, ови удари морају бити усмерени и на снаге босанских Срба и на саму Србију, али би то могло довести до повећања помоћи босанским Србима из Србије и стварања већег пркоса и противљења компромису код српске стране, снажније подршке Милошевићу и ултранационалистима у Србији, а, истовремено, угрозило би позицију председника Русије Бориса Јељцина, јер би руска јавност осудила његову млакост у односу на потезе Запада.

У меморандуму о евентуалној употреби силе који је Олбрајтова 14. априла 1993. упутила саветнику за националну безбедност Ентонију Лејку наводи се да би „требало испробати премису да би америчка војна интервенција могла застрашити босанске Србе и њихове газде у Београду”. Олбрајтова истиче да је досадашњи циљ САД био да се створи боља позиција за босанске муслимане, али да је ток рата довео у питање само постојање Босне и муслимана. По њеном мишљењу, употреба ваздушних удара, било једнострана или мултилатерална, морала би  да доведе до тога да Срби потпишу мировни споразум,да се докаже да ће САД спречити етничко чишћење и поништити његове резултате, да се сачувају преостале муслиманске енклаве, казни српско спречавање достављања хуманитарне помоћи, одбране припадници УНПРОФОР-а, али и униште српска војна средства и стратешке мете како у Босни, тако и у Србији.

Национални обавештајни савет оценио је, у меморандуму од 5. августа 1993, да би унилатерална америчка акција у Босни довела до распада међународне коалиције, јер би кључни НАТО савезници, укључујући Велику Британију, Француску и Канаду, то видели као довођење у опасност њихових трупа на терену и вероватно их повукли и дистанцирали се од САД у оквиру Савета безбедности УН, док би остали НАТО савезници то сматрали озбиљним кршењем процедура у Савезу. Са друге стране, Русија би захтевала осуду таквог чина у УН, вероватно једнострано укинула ембарго против Србије, а дошло би и до промене домаће политичке равнотеже у корист Јељцинових противника који га оптужују да је послушник Вашингтона. „Укратко, свака једнострана америчка акција без даљих консултација са НАТО и УН би имала веома негативне последице”, закључио је Савет.

СИЛОВАЊЕ

Амерички обавештајци разматрали су и тему наводних масовних силовања у Босни и у извештају ЦИА од 2. априла 1993. наводи се да су у БиХ идентификована 34 објекта у којима је дошло до овога, од којих су сви, сем два, једног хрватског и једног муслиманског, били под српском контролом. Искази жртава указују да је постојала макар прећутна сагласност званичника, а докази наводе на закључак да су власти у Београду у најмању руку биле свесне да се ово дешава, али да то нису јавно осудиле. Директни докази за умешаност инстанци, виших од команданата, на терену, међутим, нису пронађени. Европска заједница проценила је да се ради о око 20.000 жртава, што су представници УНХЦР-а оценили као „субјективну и површну” процену, док власти у Сарајеву тврде да се ради о чак 60.000 жртава. У меморандуму се наводе скоро апсурдне оптужбе да су жене задржаване током дужег временског периода како би се спречили абортуси, као и да су одвођене на периодичне лекарске прегледе да би се установило да не користе контрацептивна средства.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Negde pocetkom osamdesetih (ili krajem sedamdesetih) na sastanku jednog ogranka SK u Nisu bila je jedna poverljiva informacija da amerikanci (CIA) sprema albance na Kosovu i Metohiji za pobunu, a mozda i rat.
    Kasniji dogadjaji su potvrdili da li je informacija bila tacna ili ne.
    Ono sto CIA radi to se nikad ne objavljuje, prema tome otvaranje dosijea CIA to je prica za malu decu.

  2. Avatar

    I cia i citavi zapad su sizofrenicni u odnosu na Srbe i Srbiju. Da li se ne stide (jooj, koje naivno pitanje) svoje sile sa kojom biju po Srbiji – u svakom smislu.
    Oni su zapravo bedni zlikovci sa ciom na celu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *