Može li CIA da pogreši

Piše Filip Rodić

Objavljeni dokumenti CIA otkrivaju da su američki analitičari verovali da Srbija može sačuvati jedinstvo naroda, samo rizikujući ulazak u građanski rat iz kojeg bi, čak i ako bi pobedila, izašla međunarodno diskreditovana, bankrotirana, izolovana i suočena sa problemima na Kosovu i u Makedoniji

Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) objavila je početkom meseca kolekciju koja sadrži više od 300 dokumenata, vezanih za administraciju predsednika Bila Klintona i ratove u bivšoj Jugoslaviji. Među dokumentima nalaze se izveštaji sa sastanaka Nacionalnog saveta za bezbednost, obaveštajne procene i probrana dokumenta Bele kuće, Stejt departmenta i Pentagona. U narednih nekoliko brojeva prenećemo najzanimljivije delove iz ovog mora istorijskog materijala koji bacaju dodatno svetlo na zbivanja na ovim prostorima u poslednjoj deceniji 20. veka. U ovom broju bavimo se događajima od jeseni 1990. do avgusta 1993.

Prvi dokument u ovoj kolekciji, procena nacionalnih obaveštajnih službi o budućnosti Jugoslavije od 18. oktobra 1990. otkriva nam da su američki analitičari tada predviđali da će SFRJ prestati da funkcioniše kao federalna država u roku od godinu dana, a da će se najverovatnije potpuno raspasti u roku od dve godine. Mišljenje su zasnovali na dve osnovne pretpostavke – da će Srbija sprečiti pokušaje Slovenije i Hrvatske da se otcepe i da će doći do oružanog ustanka kosovskih Albanaca. Totalni rat među jugoslovenskim republikama tada je procenjen kao „malo verovatan“, ali je navedeno da će „ozbiljni međuetnički sukobi pratiti raspad zemlje i nastaviti se i kasnije“, te da će „nasilje biti neukrotivo i žestoko“.

Smatralo se da SAD i njihovi evropski saveznici ne mogu da učine mnogo da se očuva jugoslovensko jedinstvo i da bi Jugosloveni takve napore shvatili kao suprotne zalaganju za demokratiju i samoopredeljenje. „Dok će u ostalim delovima Istočne Evrope privredne i političke promene biti tesno povezane, o budućnosti Jugoslavije odlučivaće politički i etnički faktori. Čak ni uspešne privredne reforme ne mogu očuvati jedinstvo zemlje“, navodi se u toj analizi. To se objašnjava time da se u Sloveniji i, u manjoj meri, u Hrvatskoj rađa novi nacionalizam usmeren ka Zapadu, koji je demokratski i preduzetnički, dok je Srbija ukorenjena u državnoj privredi, vojnoj tradiciji i težnji ka snažnoj centralnoj vlasti koju vodi dinamična ličnost.

Problem za očuvanje Jugoslavije vide i u činjenici da su Komunistička partija i JNA izgubile svoj prestiž, a da se nije pojavio nijedan svejugoslovenski politički pokret koji bi tu prazninu dopunio. Pored težnje Srba da „očuvaju svoju dominaciju u Jugoslaviji“ analitičari kao problem vide i „srpsku represiju na Kosovu, koja će dovesti do oružanog ustanka većinskog albanskog stanovništva“ koji će podržati Albanci u Makedoniji i Crnoj Gori.

Procenjuje se da prelazak sa „sporadičnog i spontanog“ etničkog nasilja u organizovani međurepublički građanski rat „predstavlja opasnost“, ali da je malo verovatan u naredne dve godine, dakle, pre oktobra 1992. i u ovome se centralna odgovornost prebacuje na Srbiju, jer do nasilja može doći iz dva razloga – zbog srpske represije na Kosovu i namere da se izazovu pobune srpskog stanovništva u drugim republikama, pre svega u Hrvatskoj i BiH, gde je moguće etničko nasilje velikih razmera. Istovremeno, odgovornost se skida sa Vašingtona, koji uprkos ranijem uticaju na ovom prostoru, malo toga može da učini u odnosu na oprečne zahteve lidera jugoslovenskih republika i ocenjuje se da će „SAD biti uvučene u međuetnički sukob i morati da na neki način odgovore na suprotstavljene zahteve svih strana“. Sa druge strane, misli se da će SSSR imati samo „indirektan uticaj“ kroz multinacionalne forume, dok će Evropljani imati izvesnu polugu, ali je neće upotrebiti da bi očuvali Jugoslaviju, nego će većina, pre svega Nemačka, tiho prihvatiti raspad federacije.

 

[restrictedarea]

Srbija pred sudbinskim pitanjem U ovoj analizi posebno se ukazuje na tešku situaciju u kojoj se nalazi Srbija za koju je ključno pitanje sudbina Srba koji žive van granica, što je pitanje od najvećeg psihološkog značaja i zbog čega nijedna vlast u Beogradu ne može preuzeti odgovornost za razbijanje jedinstva za koje se ovaj narod u 20. veku borio u četiri krvava rata. „Srbija može sačuvati jedinstvo srpskog naroda samo rizikujući ulazak u građanski rat iz kojeg bi, čak i ako bi pobedila, izašla međunarodno diskreditovana, bankrotirana, izolovana i suočena sa problemima na Kosovu i u Makedoniji“, naveli su američki analitičari.

Pored procene da će nasilje započeti i najduže trajati na Kosovu, ozbiljno su pogrešili i u tome da je „opravdan strah od intervencije susednih balkanskih sila, pre svega Bugarske i Grčke, kako bi uspostavile kontrolu nad Makedonijom“. Neosnovanim se pokazalo i strahovanje da bi moglo doći do ozbiljnog terorističkog delovanja u BiH, na Kosovu, u Hrvatskoj i Makedoniji, ali i u Grčkoj i Bugarskoj.

 

Rat u kojem niko ne može odneti pobedu U memorandumu Obaveštajne direkcije CIA, pripremljenom šest meseci kasnije, 1. marta 1991, procenjuje se da bi građanski rat, ukoliko bi do njega došlo, doveo do pat pozicije u kojoj nijedna strana ne bi mogla da ostvari potpunu pobedu, pa bi stoga bilo neophodno političko rešenje, postignuto, eventualno, uz međunarodno posredovanje. Ovakav rat brzo bi postao “evropski problem” koji bi mogao da se prelije i na druge zemlje, a da će se SAD i Evropa naći pod pritiskom da nekim stranama pruže političku i vojnu pomoć.

U memorandumu od 19. decembra 1991, navodi se da je situacija u BiH dovedena do usijanja zbog prelivanja nasilja iz susedne Hrvatske i da „umereni lideri poput Alije Izetbegovića,  koji je radio na očuvanju Jugoslavije“ gube uticaj. „Ukoliko izbije ozbiljno nasilje u BiH, njega će biti čak teže kontrolisati od sukoba u Hrvatskoj“, navodi se u analizi i dodaje da su sve manje šanse da Bosna očuva svoje sadašnje granice, pa je „najbolje rešenje“ koje Vašington vidi „sporazumna podela“ u okviru koje bi se srpski delovi pridružili Srbiji, hrvatski – Hrvatskoj, a muslimanski – ili Hrvatskoj ili bi, od onoga što preostane, bila stvorena islamska država. „U svakom slučaju, budućnost muslimanske zajednice biće centralno pitanje budućnosti BiH“. Ideja da bi podela Bosne bila najbolje rešenje pojavljuje se i u većini kasnijih analiza, praktično sve do Dejtonskog sporazuma.

Rat u BiH izazvali bi “najverovatnije” lokalni Srbi, verovatno u Staroj Hercegovini, na način na koji su to uradili i u Hrvatskoj i uz podršku JNA. Čak i u slučaju da Srbija i Hrvatska postignu neko rešenje, perspektiva BiH je sumorna, jer obaveštajni izvori ukazuju da su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman odlučili da Bosnu podele. Na to posebno ukazuje informacija da je Tuđman nemačkim političarima rekao da se zalaže za podelu BiH, „koja je i ovako prevelika“ i američki zvaničnici veruju, uprkos negiranju Zagreba, da je aneksija nekih teritorija cilj hrvatskih vlasti. S druge strane, podela BiH bi bila korak ka ispunjavanju Miloševićevog plana o stvaranju Velike Srbije.

„Teško je zamisliti srećan kraj za BiH, čak i ako se sukobi u Hrvatskoj okončaju brzo. Čak i najoptimističkiji, ali najmanje verovatan, ishod – sporazumna podela – nosio bi veliku cenu, jer izgleda da je nemoguće stvoriti ekonomski održivu BiH. Ona bi pala pod kišobran ili Srbije, ili Hrvatske ili bi ekonomsku, političku i, možda, vojnu pomoć tražila van Balkana, od Turske, Saudijske Arabije, Irana ili Libije“, navodi se u analizi. U analizi od 1. aprila 1992. čak se navodi da postoje dokazi da Sarajevo uspostavlja „čvrste veze“ sa Libijom. Procena da bi Sarajevo moglo tražiti bilo kakvu pomoć od Libije ubrzo se pokazala kao potpuno pogrešna, jer je Gadafi tokom čitavog rata na prostoru bivše Jugoslavije otvoreno podržavao srpsku stranu.

 

Dileme oko priznavanja nezavisnosti novih država Razmatrajući stav koji SAD treba da zauzme u odnosu na priznavanje nezavisnosti bivših jugoslovenskih republika, u proceni CIA od 15. januara 1992. navodi se da bi uzdržavanje Vašingtona  imalo „malo uticaja na situaciju u Jugoslaviji“, ali bi stvorilo nove sumnje u Zapadnoj Evropi o američkom angažmanu na kontinentu. Dok bi nepriznavanje Vašingtonu donelo kredibilitet nepristrasne strane i, samim tim, veću mogućnost uticaja na Beograd, procenjuje se da bi srpsko vođstvo to iskoristilo da SAD upotrebi protiv Evropljana, dok, istovremeno, ne bi verovalo u američku neutralnost. Takođe, to bi dovelo do većeg približavanja Slovenije i Hrvatske evropskim državama. Neki evropski partneri, poput Francuske i Nemačke,  u nepriznavanju bi videli slabljenje američkog angažmana u Evropi. Sa druge strane, i priznavanje bi imalo malo uticaja na Jugoslaviju, pošto bi Srbi, Hrvati i Slovenci to shvatili kao prihvatanje nove stvarnosti, ali bi se time Vašington stavio u isti stroj sa Evropljanima, što bi omogućilo veći uticaj na njihove dalje korake.

U proceni nacionalnih obaveštajnih službi objavljenoj 1. aprila 1992, u trenutku kada su međunacionalne napetosti u Bosni prerastale u pravi rat, navodi se da u kratkom roku ništa sem spoljne intervencije velikih razmera, što nijedna evropska zemlja nije spremna da preduzme, ne može okončati sukobe u Jugoslaviji. Navodi se da tadašnje mirovne operacije UN u Hrvatskoj i mirovni pregovori pod evropskim pokroviteljstvom ne mogu rešiti skoro nepomirljive teritorijalne pretenzije i sve veći animozitet među Srbima, Hrvatima, muslimanima i Albancima, kao i da je najveća prepreka miru nasilje u Bosni koje su pokrenuli Srbi i koje dokazuje nameru Beograda da stvori Veliku Srbiju. Ističe se da ovaj cilj ima veliku podršku i da, čak i kada bi „srpski moćnik“ Slobodan Milošević bio svrgnut s vlasti, Srbi nastavili na tome da rade. Dugoročno, procenjeno je tada, nasilje se može ublažiti samo ako međunarodna zajednica upotrebi sva moguća sredstva štapa i šargarepe spram Srbije i dovela sukobljene strane za pregovarački sto. U tom cilju, predlaže se potpuna izolacija Srbije, uključujući i isključenje iz UN, i slanje značajnih mirovnih snaga UN koje bi bile spremne da se upuste u oružane sukobe. Sa druge strane, navodi se, „očvrsnuo“ je i hrvatski stav i, zahvaljujući međunarodnom priznanju, Tuđman gubi interesovanje za mirovne pregovore. Obaveštajna zajednica smatra da bi za mirovno rešenje bilo neophodno da dođe do promene granica i razmene stanovništva, ali da je to teško izvodljivo i da bi takav poduhvat doveo do dodatnog nasilja. Ponovo se upozorava na mogućnost prelivanja sukoba na susedne zemlje – vrlo verovatni sukobi srpskih snaga i kosovskih Albanaca doveli bi do mešanja Albanije, nezavisnost Makedonije navela bi Srbiju, Bugarsku i Albaniju da obnove svoje teritorijalne pretenzije u toj republici i došlo bi do sukoba sa Grčkom, a postoji i mala mogućnost da zbog mađarske manjine u Vojvodini izbije sukob između Mađarske i Srbije.

Zaključeno je da se Srbi moraju obuzdati jer bi uspeli u stvaranju Velike Srbije, to bi ohrabrilo autoritarne snage u drugim delovima Istočne Evrope i bivšem SSSR, dok bi nametnuto mirovno rešenje stvorilo pozitivan model za rešavanje etničkih sukoba na Balkanu, ali i drugde. Dalje nasilje, za koje se okrivljuju Srbi, takođe bi „ugrozilo američke interese u širenju demokratije, privrednih reformi i regionalne saradnje“. Pored ovoga, UN i evropski saveznici SAD, ozbiljnije bi se uključili u rešavanje krize samo uz veći angažman Vašingtona.

RUSIJA

U memorandumu Nacionalnog obaveštajnog saveta od 25. januara 1993. navodi se da je Moskva svesna da će pritisak da promeni svoju zapadnjačku politiku prema bivšoj Jugoslaviji rasti uprkos tome što je jasno stavila do znanja da se protivi bilo kakvoj zapadnoj vojnoj akciji protiv Srbije. “Možemo se suočiti sa Rusijom koja ne samo da nije spremna da sarađuje sa UN, nego pruža otvoreniju podršku Srbiji. To bi moglo ozbiljno ugroziti svaki efekat sadašnjih ekonomskih sankcija i ohrabriti Moskvu da omogući srpskim trgovcima oružja pristup rezervnim delovima ili sofisticiranijem oružju”, upozorava se u ovom izveštaju. Preporučuje se pažljiv odnos prema Rusiji i ukazuje da bi očuvanje saradnje sa Moskvom i ostalih pet stalnih članica Saveta bezbednosti omogućilo sprovođenje američkih ciljeva. “Strategija u kojoj bismo iskoristili Rusiju, koja ima uticaj na Srbe, i zapadne partnere koji su uticajni u Hrvatskoj i kod bosanskih muslimana, bila bi uspešnija od strategije u kojoj samo kažnjavamo one koji su proglašeni za krivce”, preporučili su američki obaveštajni analitičari. Obaveštajni direktorat CIA u memorandumu pripremljenom dva dana kasnije upozorava da se predsednik Rusije Boris Jeljcin nalazi pod strašnim pritiskom da okrene leđa Zapadu ukoliko se bude insistiralo na vojnom rešavanju sukoba. “Svaki pokušaj Zapada da zaobiđe Moskvu išao bi na ruku Jeljcinovih domaćih protivnika i naterao vladu da zauzme nekooperativan stav, blokira sve zapadne inicijative u UN i povuče svoje mirovnjake iz Hrvatske”. Zanimljiv detalj je sveprisutna zabrinutost američkih planera za poziciju Jeljcina u Rusiji, jer se u svakom dokumentu koji se odnosi na preduzimanje neke akcije protiv Srba i Srbije upozorava da bi takav potez mogao ugroziti Kremlj.

VELIKA SRBIJA

U memorandumu Obaveštajne direkcije CIA od 27. januara 1993. ocenjuje se da bi, ukoliko bi se dozvolilo stvaranje Velike Srbije, to u budućnosti predstavljalo neuralgičnu tačku ne samo na Balkanu nego u čitavoj Evropi. “Odlučnost Beograda da stvori etnički čistu Veliku Srbiju, čak i po velikoj ceni, čelična je. Pomirljiv stav Miloševića i bosanskih Srba tokom nedavnih pregovora u Ženevi je, verujemo, samo taktički manevar za kupovinu vremena. Beograd verovatno neće prestati da pruža aktivnu podršku stvaranju etnički čiste Velike Srbije silom, osim ako međunarodna zajednica striktno ne sprovodi sankcije, naoruža Bosnu i Hrvatsku, ne izvrši vazdušne napade na srpske ciljeve u Bosni, ne nametne zonu zabranjenog leta nad SRJ i ne zapreti, a možda i izvede, vazdušne napade na vojne ciljeve u samoj Srbiji”, navodi se u ovom memorandumu i dodaje da je “verovatno da će, bez masovne međunarodne intervencije, neprijateljska Velika Srbija biti remetilački faktor u Evropi”. Upozorava se da će, ako Beograd uspe da konsoliduje svoju moć i teritoriju, Srbija izazivati sukobe u susednim državama, sprovesti etničko čišćenje Kosova, domoći se nenuklearnog oružja za masovno uništavanje i proširiti se i na nesrpske delove Makedonije, Bosne i hrvatsku obalu.

Ukazuje se da je Beograd sklon “proterivanju Albanaca u lošije krajeve Kosova koji mogu biti administrativno odvojeni od delova rezervisanih za Srbe”. Ovo bi, uprkos tome što ni kosovski Srbi, ni Albanci nisu za sukob, dovelo do nasilnog reagovanja Albanaca, što bi išlo na ruku srpskim ekstremistima poput Vojislava Šešelja, koji želi još radikalnije etničko čišćenje Kosova. Ponovo se navodi da bi, čak i kada bi Milošević bio svrgnut s vlasti, militarističke i nacionalističke grupe ostale dominantni faktor u Beogradu i nastavile s ovakvom politikom.

U analizi posvećenoj srpskim ratnim ciljevima od 23. marta 1993, navodi se da osnovni srpski ciljevi u Bosni ostaju razaranje ove države i uključivanje zauzetih teritorija u Veliku Srbiju. U tom smislu se tumače i akcije u istočnoj Bosni koje imaju za cilj uništavanje muslimanskih enklava u ovom regionu. “Osim u slučaju strane intervencije, malo je verovatno da će se Srbi zaustaviti pre nego što ostvare ovaj cilj”, navode analitičari CIA i dodaju da pregovori o Vens-Ovenovom planu, koji su tada bili u jeku, Srbe motivišu da ubrzaju svoje napore i ostvare cilj pre postizanja mirovnog rešenja. Ocenjuje se da oni ne nameravaju da zauzmu čitavo Sarajevo, jer ono za njih ima malu vojnu važnost i nemaju ni snage, niti volje za neminovne borbe za svaku zgradu, nego da žele da ovaj grad unište kao simbol multietničke države.

UPOTREBA SILE

Ozbiljniji razgovori o upotrebi sile protiv Srba, u Vašingtonu su, prema dokumentima, započeti 1993. Na sastanku Komiteta za Jugoslaviju 4. februara 1993, kako se navodi u izveštaju CIA, general Kolin Pauel je rekao da se vazdušnim udarima ne može ostvariti cilj i preporučio da, ukoliko se donese odluka o vojnoj akciji, napad bude brz i žestok. Njegov stav tada je bio da bi za ovu akciju na početku trebalo oko 20.000 vojnika, a kasnije i do 60.000.

Dan kasnije, na sastanku Nacionalnog saveta za bezbednost američka ambasadorka pri UN, a kasniji državni sekretar, Madlen Olbrajt priznala je da bi angažovanje američkih snaga u bivšoj Jugoslaviji predstavljalo „prelazak Rubikona”, ali se založila za tu ideju rekavši da bi svaka druga odluka predstavljala legitimaciju etničkog čišćenja i da bi se guranjem problema pod tepih samo stvorili veći problemi. Sa njom se složio državni sekretar Voren Kristofer rekavši da „SAD moraju biti agresivnije” i da bi „za početak trebalo koristiti vazdušne snage, ali da se mora biti spreman i za upotrebu kopnenih trupa, ukoliko to bude neophodno”.

U obaveštajnoj proceni posledica vazdušnih udara na snage bosanskih Srba i Srbiju od 23. marta 1993, ističe se da se, samo pretnjama, niti mogu zastrašiti bosanski Srbi, niti se Beograd može naterati da prestane da im pomaže. Upozorava se, međutim, da bi se ovome suprotstavila Rusija i neke druge zemlje, da bi došlo do razbuktavanja nasilja i verovatno bi to uništilo diplomatske napore da se postigne mir, do pokretanja novih hrvatskih ofanziva na srpske teritorije pod kontrolom UN i do pobune kosovskih Albanaca. Da bi bili efikasni, ovi udari moraju biti usmereni i na snage bosanskih Srba i na samu Srbiju, ali bi to moglo dovesti do povećanja pomoći bosanskim Srbima iz Srbije i stvaranja većeg prkosa i protivljenja kompromisu kod srpske strane, snažnije podrške Miloševiću i ultranacionalistima u Srbiji, a, istovremeno, ugrozilo bi poziciju predsednika Rusije Borisa Jeljcina, jer bi ruska javnost osudila njegovu mlakost u odnosu na poteze Zapada.

U memorandumu o eventualnoj upotrebi sile koji je Olbrajtova 14. aprila 1993. uputila savetniku za nacionalnu bezbednost Entoniju Lejku navodi se da bi „trebalo isprobati premisu da bi američka vojna intervencija mogla zastrašiti bosanske Srbe i njihove gazde u Beogradu”. Olbrajtova ističe da je dosadašnji cilj SAD bio da se stvori bolja pozicija za bosanske muslimane, ali da je tok rata doveo u pitanje samo postojanje Bosne i muslimana. Po njenom mišljenju, upotreba vazdušnih udara, bilo jednostrana ili multilateralna, morala bi  da dovede do toga da Srbi potpišu mirovni sporazum,da se dokaže da će SAD sprečiti etničko čišćenje i poništiti njegove rezultate, da se sačuvaju preostale muslimanske enklave, kazni srpsko sprečavanje dostavljanja humanitarne pomoći, odbrane pripadnici UNPROFOR-a, ali i unište srpska vojna sredstva i strateške mete kako u Bosni, tako i u Srbiji.

Nacionalni obaveštajni savet ocenio je, u memorandumu od 5. avgusta 1993, da bi unilateralna američka akcija u Bosni dovela do raspada međunarodne koalicije, jer bi ključni NATO saveznici, uključujući Veliku Britaniju, Francusku i Kanadu, to videli kao dovođenje u opasnost njihovih trupa na terenu i verovatno ih povukli i distancirali se od SAD u okviru Saveta bezbednosti UN, dok bi ostali NATO saveznici to smatrali ozbiljnim kršenjem procedura u Savezu. Sa druge strane, Rusija bi zahtevala osudu takvog čina u UN, verovatno jednostrano ukinula embargo protiv Srbije, a došlo bi i do promene domaće političke ravnoteže u korist Jeljcinovih protivnika koji ga optužuju da je poslušnik Vašingtona. „Ukratko, svaka jednostrana američka akcija bez daljih konsultacija sa NATO i UN bi imala veoma negativne posledice”, zaključio je Savet.

SILOVANJE

Američki obaveštajci razmatrali su i temu navodnih masovnih silovanja u Bosni i u izveštaju CIA od 2. aprila 1993. navodi se da su u BiH identifikovana 34 objekta u kojima je došlo do ovoga, od kojih su svi, sem dva, jednog hrvatskog i jednog muslimanskog, bili pod srpskom kontrolom. Iskazi žrtava ukazuju da je postojala makar prećutna saglasnost zvaničnika, a dokazi navode na zaključak da su vlasti u Beogradu u najmanju ruku bile svesne da se ovo dešava, ali da to nisu javno osudile. Direktni dokazi za umešanost instanci, viših od komandanata, na terenu, međutim, nisu pronađeni. Evropska zajednica procenila je da se radi o oko 20.000 žrtava, što su predstavnici UNHCR-a ocenili kao „subjektivnu i površnu” procenu, dok vlasti u Sarajevu tvrde da se radi o čak 60.000 žrtava. U memorandumu se navode skoro apsurdne optužbe da su žene zadržavane tokom dužeg vremenskog perioda kako bi se sprečili abortusi, kao i da su odvođene na periodične lekarske preglede da bi se ustanovilo da ne koriste kontraceptivna sredstva.

[/restrictedarea]