Почетна / Друштво / Светлост се отела подрумској тами

Светлост се отела подрумској тами

Пише Невенка Стојчевић

Гордана Наумовић, професор руског језика из Београда и победница „Пушкиновог конкурса“ на којем су учествовали професори 144 факултета из целог света, живи у подрумском простору у који је усељена пре 32 године, и где до данас, са најближим комшијама – мачкама и пацовима, тегобно живи под ознаком „БУ“, која пак не значи да је она професор Београдског универзитета, већ да је бесправно усељен станар

Гордана Наумовић, професор руског језика из Београда, јуче је (5. септембар), о трошку Амбасаде Русије у Београду, одлетела за Москву, где ће бити проглашена победником Пушкиновог конкурса на којем су учествовали професори 144 факултета из целог света. У небеске висине Гордана се винула из подрумског простора у који је усељена пре 32 године, и где до данас, са најближим комшијама – мачкама и пацовима, тегобно живи под ознаком „БУ“, која пак не значи да је она професор Београдског универзитета који науком Србију на најлепши начин представља свету, него бесправно усељен станар који свакога часа, силом закона и „хуманости“, може да буде избачен и из подрума новобеоградске вишеспратнице.

Зашто, питали смо проф. Наумовић, присећајући се онако више у себи, како је једном записао новинар и песник Ристо Кубура: „Светло је у нашем народу у најдубљој тами.“

„Не умем да одговорим зашто, осим да је и мој ‘случај’ само део ирационалности које нашу прелепу и напаћену Србију воде у морални суноврат. Ево, изнела сам све ове фасцикле са 137 докумената, да бих вам показала коме сам се све, и по колико пута, током 32 године откако сам усељена у овај подрум обраћала са молбом за помоћ. Међу првима су, свакако, министри просвете који су се смењивали, и од којих никада нисам добила одговор, да би ми летос, први пут после много упућених писама, управо смењени министар Жарко Обрадовић објаснио како ја уопште нисам у надлежности Министарства просвете“, прича Гордана.

ДИНАР ПО УЏБЕНИКУ Њеног проблема једнако су се одрицали и сви протекли и садашњи градоначелници и председници општина, од којих је само тражила да оствари право на откуп макар и овог подрумског простора, када већ после 36 година радног стажа није могла да добије ни последњи стан солидарности додељен у Београду.

„То осећање да сте у животу урадили нешто за своју отаџбину, и да су то препознали и у многим другим државама, а ваш ресорни министар то игнорише као потпуно неважно, ужасно боли. Или смо ми као нација предодређени да, евентуално, нешто постигнемо искључиво у спорту и естради, значи далеко од престижних друштвених делатности као што су образовање и култура“, пита се наша саговорница.

[restrictedarea]

И зато се дрзнула да поново пише министру Обрадовићу, како би сазнала у чијој је то она надлежности ако не Министарства просвете.

„ У 36 година професорског стажа сам од међународне организације професора руског језика 2010. године проглашена за најбољег у Србији. Јер у време када су младим људима намеће опседнутост идеалима потрошачког друштва и у то име убијају образовање и духовност, и када ђаци масовно беже са наставе, моји ученици освајају прва места на светским првенствима, прве награде за ученичке пројекте на руском језику. У ери нехуманости 30 година радим са Домом у Звечанској улици помажући децу на високим школама да их заврше. Не помажем им да науче само руски, него и хемију, економику, кулинарство, учим с њима све и разговарам с њима о свему што их интересује. А имамо о много чему да причамо, јер неки од њих, на пример, не знају када је реч о географским појмовима ‘Мађарска’ и ‘Будимпешта’ – шта је ту држава, а шта град. И сада један министар просвете, који зна да сам добила на десетине страних награда (руске, шпанске, немачке,мађарске, украјинске, кинеске и друге) мени каже – ко си, бре, ти, и шта хоћеш. Њему и свима осталима морам да кажем да сам у овој подрумској рупи написала 10 уџбеника руског језика у којима су чак и фотографије моје дело. ‘Завод за уџбенике’ их само одштампа, а мени однедавно даје пет динара од продатог примерка. Досад сам добијала један динар, за књигу коју радим три и по године, прича професорка, не скривајући огорчење, али и веру у исправност онога што чини“.

ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ „Понос и достојанство скупо коштају човека, али сам у сваком смислу, и у личном и у професионалном животу, изабрала  ‘пут којим се ређе иде’. А онда сам чак три пута оперисана од карцинома и преживела ужас хемотерапије и свих осталих врста лечења, али сам истовремено дочекала да моја ћерка заврши факултет, да колеге из целог света траже моје уџбенике руског језика, да ме Филолошки факултет и Дом у Звечанској номинују за ‘Светосавску награду’ на републичком нивоу, да ме патријарх свекримски позива да ми да благослов због филма који су снимили моји студенти, да постанем лауреат ‘Пушкиновог конкурса’. Значи, остаје ми још једино ‘Ломоносов’’ као врхунски доказ знања руског језика“, поручује Гордана Наумовић.

Професорка у стручном усавршавању и високој професионалности у послу никада није имала проблем. Имала је само муку да то докаже директору Угоститељско-туристичке школе Милијанку Портићу, који је за разлику од ње и многих других посвећеника науке у седам година завршио факултет, магистарски и докторски  рад, у међувремену написао неколико књига и постао доцент на више факултета где предаје девет предмета. Сада га међутим његов бивши студент оптужује за крађу интелектуалне својине, и тврди како је он писао књиге и радове овог плодног аутора.

„Нажалост, од тог човека су зависили моја професионална судбина и статус, јер кад год бих се изван школе некоме обратила, одмах би била упозорена да се мимо господина Портића не може учинити ништа. А он је заиста био толико моћан да је мењао чак и одредбе Правилника о додели станова само да не добијем своје место под сунцем. И била сам једини професор који није добио прописану награду за 30 година педагошког рада у школи, све док га на то после три године суђења није натерао закон, а новац скинут са рачуна школе. После тога, нада мном су у Заводу за ментално здравље три месеца вршили експерименте како бих побила његове тврдње да нисам нормална, а процес око стана се води већ пуних девет година, чини ми се – без могућности да се оконча. Морам да се упитам да ли то Портићеве бесплатне вечере у хотелу ‘Палас’ и кутије запакованих колача потом имају невиђену моћ?“, каже Гордана Наумовић.

Наша саговорница која је доживела да је комшије са презрењем и погледа скривених иза завеса посматрају и именују као „ону доле“, данас је међутим сигурна у своје изборе, у којима је некад бивало и већих невоља (она је и као самохрана мајка ванбрачног детета пре много година шиканирана од „високоморалних“ станара ове зграде), од пребивалишта у подруму у којем има поменути статус „БУ“. Због тога и каже:

„Хвала Богу што ми је дао снаге да издржим све казне свог избора! Некад помислим – да нисам била на тако великим искушењима, можда никада и не бих доживела Његову милост“, поручује проф. Гордана Наумовић.

ГРОБ ВРАНГЕЛА

Аутономна област Крим, уз пуну подршку Руске Федерације, на Јалти је мени и мојим студентима са „Сингидунума“ доделила прву награду за филм о монументалним београдским здањима (зграда Владе у Немањиној, први студентски дом „Лола“, степениште, Историјски музеј и Црква Ружица на Калемегдану, Музеј аутомобила у Мајке Јевросиме, Главна пошта, хотел на Авали, Руска црква на Ташмајдану и стотине других објеката), које су подигли 70.000 емиграната из царске Русије. Чак смо снимили и гроб Врангела у Руској цркви који је за белоармејце био исто што и Лењин за црвеноармејце, о чему студенти ништа нису знали. А онда смо прошле године опет освојили прву награду на међународном такмичењу са филмом „Наполеонови ратови у Русији 200 година од Бородинске битке“, који је изазвао огромно одушевљење исказаном љубављу Србије према Русији, наводи професорка Наумовић.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Поштована госпођо, Гордана,
    молимо Вас да нам се јавите!
    Удружење независних српских издавача
    Уредник:Марин Бошко Фрругор
    060 555 75 67




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *