Почетна / Култура / Мирољубив гејмер или крволочни ратник

Мирољубив гејмер или крволочни ратник

Пише Владислав Панов

Ултраагресивни рат се води у сајбер свету, али је његово материјализовање у стварном понекад само корак далеко

Од када су постале велики бизнис, а постале су то јер су се наметнуле као незаменљиви део свакодневног живота милиона људи (о чему смо већ писали у „Печату“- број 284), насилне видео игре изазивају опречна мишљења, најватреније полемике, осуде, али и похвале, у оба случаја једнако страсне. И стручне и лаичке. Научници који се баве утицајем игара на људску психу нису устању да нађу ни најмањи заједнички садржалац у својим закључцима када је реч о наизглед најједноставнијем питању – какав је утицај видео игара на психу играча. Мишљење најширег слоја људи иде из крајности у крајност, од усхићења до одијума. Једни су за забрану, други чак и за обавезно играње игара јер оне по њима развијају ум и моторику.

Неки људи су принципијелно присталице свакојаких слобода и против су било каквих забрана у решавању друштвених проблема. За њих ако игре и имају штетни капацитет не би их требало забрањивати („забранама се ништа не постиже“), већ се здраво друштво на други, социјално-политички инвентиван и свеопште применљив начин мора бринути о поштовању закона, морала и психичком стању својих становника. Противници насилних игара (огроман број, иначе, игара је насилан, само се интензитет насиља и агресије коју подстиче разликују) тврде да би такве игре требало санкционисати, компаније које их производе и дистрибуирају оштро казнити и приморати да их више не производе. Једни су фанатични играчи, други фанатични противници не само играња већ и постојања овакве врсте забаве. Једни их редовно упражњавају и дозвољавају то и својој деци, други сматрају да се деца по сваку цену морају одбранити од погубног утицаја видео игара.

РАЗАРАЊЕ МОДЕРНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Истина, међутим, у овом случају није „негде на средини“. Она је увијена у више слојева и не може се посматрати извађена из контекста. Најпре друштвеног, а онда и социјалног, политичког, религиозног. Стање модерних западних друштава, у којима се и води ова салонска квазилиберална полемика је алармантно. Дубока оштећења свих стубова који би требало да буду ослонац здраве средине су до те мере присутна да се може говорити о тоталном разарању модерне цивилизације. У недостатку позитивних моралних узора, квалитетног образовања, уз присуство накарадних и изопачених „вредности“ које форсирају медији, деградирање квалитетног образовања, компромитовање интелектуалне елите и криминализовање политичке елите, што све ствара атмосферу безнађа, резигнације и бесмисла, потпуне неверице у боље сутра и остварење позитивних идеала у сопственом животу, миље су у којем се наметање „забаве“ у којој је убијање једина сврха забаве, макар оно било и „наивно“ пошто је виртуелно, мора да произведе негативне ефекте макар на један део „гејмера“. Негативне ефекте, самим тим јер је реч о још неизграђеним личностима које су у горе наведеном друштвеном контексту напросто приморане на погрешне изборе, закључке и вредносне узоре. И када неки од потпуно залуђених младих играча у свакодневном животу узме оружје у руке и побије пола школе (случај са чувеним масакром у америчкој школи у Колумбајну, о чему је оскаровски документарац снимио Мајкл Мур), принципијелни став је да је морална и естетска оцена уметничког дела, у која је, занимљиво, Врховни амерички суд уврстио и видео игре заштитивши их тако својим чувеним Првим амандманом Устава, индивидуална ствар, а не надлежност декрета власти, па чак и ако би забране декретима захтевала већина. Другим речима, забране чак ако би се већина сложила и захтевала их, не могу бити инструмент власти у процени да ли су нека уметничка дела погодна за људе или нису.

[restrictedarea]

ОШТРЕЊЕ АГРЕСИВНОСТИ Небројене студије широм света су изведене не би ли се дошло до јасног и доказивог закључка. И ниједна од тих студија није успела да остане неумољива у својим налазима. Нико још није доказао ни штетност, ни корисност, а ни нијансе између, када су видео игре и њихов утицај на играче у питању. У једној од највећих новијих истраживачких акција из ове области, спроведеној од стране Медијске коалиције у Скандинавским земљама, Канади, Сједињеним Државама, Великој Британији и Аустралији, дошло се до тога да је веза између видео игара и свакодневног приватног насилног понашња играча који их играју „нејасна, спорадична и пролазног карактера“, ако је уопште и има! Значи, насилне видео игре су безбедне? Не! Није познато ни то. Америчка армија одавно користи редовно играње најбруталнијих и најуверљивијих ратних игара не би ли поспешила ратоборност у својим трупама. Своје тренинге у оштрењу агресивности су успешно и редовно пролазили чак и припадници специјалних јединица. Њихово је ментално привикавање на стварно убијање редовним виртуелним ратовањем значајно помогло новим ратницима да то успешно најпре у својој свести заиста и постану. Тешко да постоји бољи доказ да ипак постоји некаква веза између трансформације психичке конструкције мирољубивог гејмера у крволочног ратника у стварном животу ако се у психофизички дрил у овом правцу уведу и насилне видео игре. Проблем је у томе што је самостални утицај игара у овом смеру за сада недоказив. У питању је стицај више елемената међу којима је одлучујући ментални склоп сваког појединца. Полемика о радикалним мерама против насилних видео игара се спотиче око демократских принципа који се противе државним забранама и дилеме да ли је због мањег броја психички лабилних ипак неопходна интервенција власти која би забранама покрила и играче који су се показали као имуни на евентуални негативни утицај виртуелног насиља. Што у крајњој линији може да донесе не само принципијелну штету развијеној приципијелној демократији већ, што је најважније, милијарде долара мање у касама глобалистичких интернационалних компанија које се баве производњом овакве забаве. У контексту од свих актера западне власти брижне законодавне и политичке подршке добробити оваквих компанија је америчко уставно сврставање видео игара у уметничка дела и додељивање бланко карте за њихов уметнички интегритет, и самим тим недодирљивост у вези са питањем не само постојања већ и садржаја.

УБИЦЕ – ЗАВИСНИ ГЕЈМЕРИ Када се уз све ове узвишене принципе с времена на време појављују масовна школска и кућна убиства извршена од стране тинејџера за које се испостави да су били зависни гејмери и да су могуће је добар део инспирације, па и мотивације да се у свакодневном животу разрачунају са светом применом насиља добили од игара које су играли, уз негирање да је тако нешто могуће од стране дежурних „принципијелних либерала“, могуће је чути и алармантне налазе појединих социолога у супротном смеру. Научним се радом у озбиљним студијама дошло, рецимо, до спознаје да су деца која су дуже време (при чему се стварна дужина тог времена разликује од примера до примера) играла насилне игре показивала сасвим јасно и приметно агресивно понашње, као и психолошке знаке агресивне трансформације личности. У истраживању на Универзитету у Индијани откривено је уз помоћ скенирања мозга педесеторо деце, да одмах пошто су играла насилне игре да је присутна активност у делу мозга који стимулише агресивне емоције, а њено одсуство у делу који је задужен за инхибицију, концентрацију и самоконтролу. Шта то значи у свакодневном животу? По некима све. Присталице тврдње да насилне игре могу да имају огроман негативни утицај на психу младих играча наводе случај осамнаестогодишњег Девина Мура који је у Алабами пре неколико година ухапшен због брзе вожње украденог аутомобила, а онда је у полицијској станици отевши оружје једног полицајца направио покољ и украденим полицијским колима побегао са места злочина. Све што је овај младић тог дана учинио, који иначе није до тада имао проблема са законом, било је као копија сценарија чувене и када је реч о бруталном и бесмисленом насиљу злогласне игре „Гранд тефт ауто“, у којој је циљ игре крађа кола и убијање свих који вам стану на пут. Да ли је реч о коинциденцији или је игра извршила пресудни утицај на Мура, односно да ли би такав злочин починио и да никада није играо поменуту игру? Нико нема потпуни одговор на ову дилему.

ЗАШТИЋЕН БИЗНИС

Они који се противе мишљењу да ту заправо и нема никакве дилеме, и да су овакве игре директни подстрекач насиља код особа које их играју је аргумент да су овакви испади гејмера у стварном животу сасвим спорадични и још увек веома ретка појава. Поборници видео игара иду и даље, и тврде да су оне веома корисне, јер развијају мишљење, моторику, брзину, решавање проблема под притиском, па чак да и поједине од њих помажу санирању стреса из стварног живота. И амерички су судови стали на страну ових потоњих. Када су компаније које су произвеле игре које су играле убице у Колумбајну тужене што су такве игре пустиле у промет, суд је све тужбе одбацио са образложењем да оне нису могле да предвиде да ће њихове игре произвети такав ефекат и да им Први амандман устава пружа потпуну заштиту од угрожавања права да дистрибуирају игре без обзира на њихов садржај!

Јасно, велики бизнис мора да остане потпуно заштићен. У питању су десетине, па на глобалном новоу и стотине милијарди које индустрија видео игара сваке године окрене. Извесни, макар и демагошки, помак у наводној заштити адолесцената од насуровијих игара је и уведено етикетирање сертификатима насилних игара. Неке од њих су добиле етикету да нису доступне малолетним особама. Тако је разбијање глава пролазника и полицајаца бејзбол палицама у „Крађи кола“ или убијање кукама за месо и осталим инвентивним алаткама у „Плаћеном убици“, односно крволочно ратовање у серијалима ратних игара, формално доступно само старијим гејмерима. Али, авај, када су игре већ купљене и када доспеју у кућу, контроле углавном више нема. Посебно је нема, нити је могућа када се ратује у онлајн варијантама истих игара. Заправо, та врста играња је далеко заступљенија, а последњих година произвођачи игара производе игре које се могу играти само у такозваној мултиплејер варијанти, у реалном времену, у интеракцији са другим играчима преко Интернета. Отуда, добар део младости нашег света перманентно, свакодневно, у својим главама води најбруталније и бескрајне ратове или се уживљава у живот крволочних криминалаца. Тај ултранасилни рат се води у сајбер свету, али је његово материјализовање у стварном понекад само корак далеко. Примера је све више…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Na delu je satanizam. Iskreno receno mi hriscani ,,vladamo,, svetom vec dva milenijuma i gde smo dosli???? Ako se sami ne sklonimo obrisace nas kao gumicom. Sva velike imperije kroz istoriju, pocivale su na ropstvu i nisu bile hriscanske…..




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!