Miroljubiv gejmer ili krvoločni ratnik

Piše Vladislav Panov

Ultraagresivni rat se vodi u sajber svetu, ali je njegovo materijalizovanje u stvarnom ponekad samo korak daleko

Od kada su postale veliki biznis, a postale su to jer su se nametnule kao nezamenljivi deo svakodnevnog života miliona ljudi (o čemu smo već pisali u „Pečatu“- broj 284), nasilne video igre izazivaju oprečna mišljenja, najvatrenije polemike, osude, ali i pohvale, u oba slučaja jednako strasne. I stručne i laičke. Naučnici koji se bave uticajem igara na ljudsku psihu nisu ustanju da nađu ni najmanji zajednički sadržalac u svojim zaključcima kada je reč o naizgled najjednostavnijem pitanju – kakav je uticaj video igara na psihu igrača. Mišljenje najšireg sloja ljudi ide iz krajnosti u krajnost, od ushićenja do odijuma. Jedni su za zabranu, drugi čak i za obavezno igranje igara jer one po njima razvijaju um i motoriku.

Neki ljudi su principijelno pristalice svakojakih sloboda i protiv su bilo kakvih zabrana u rešavanju društvenih problema. Za njih ako igre i imaju štetni kapacitet ne bi ih trebalo zabranjivati („zabranama se ništa ne postiže“), već se zdravo društvo na drugi, socijalno-politički inventivan i sveopšte primenljiv način mora brinuti o poštovanju zakona, morala i psihičkom stanju svojih stanovnika. Protivnici nasilnih igara (ogroman broj, inače, igara je nasilan, samo se intenzitet nasilja i agresije koju podstiče razlikuju) tvrde da bi takve igre trebalo sankcionisati, kompanije koje ih proizvode i distribuiraju oštro kazniti i primorati da ih više ne proizvode. Jedni su fanatični igrači, drugi fanatični protivnici ne samo igranja već i postojanja ovakve vrste zabave. Jedni ih redovno upražnjavaju i dozvoljavaju to i svojoj deci, drugi smatraju da se deca po svaku cenu moraju odbraniti od pogubnog uticaja video igara.

RAZARANJE MODERNE CIVILIZACIJE Istina, međutim, u ovom slučaju nije „negde na sredini“. Ona je uvijena u više slojeva i ne može se posmatrati izvađena iz konteksta. Najpre društvenog, a onda i socijalnog, političkog, religioznog. Stanje modernih zapadnih društava, u kojima se i vodi ova salonska kvaziliberalna polemika je alarmantno. Duboka oštećenja svih stubova koji bi trebalo da budu oslonac zdrave sredine su do te mere prisutna da se može govoriti o totalnom razaranju moderne civilizacije. U nedostatku pozitivnih moralnih uzora, kvalitetnog obrazovanja, uz prisustvo nakaradnih i izopačenih „vrednosti“ koje forsiraju mediji, degradiranje kvalitetnog obrazovanja, kompromitovanje intelektualne elite i kriminalizovanje političke elite, što sve stvara atmosferu beznađa, rezignacije i besmisla, potpune neverice u bolje sutra i ostvarenje pozitivnih ideala u sopstvenom životu, milje su u kojem se nametanje „zabave“ u kojoj je ubijanje jedina svrha zabave, makar ono bilo i „naivno“ pošto je virtuelno, mora da proizvede negativne efekte makar na jedan deo „gejmera“. Negativne efekte, samim tim jer je reč o još neizgrađenim ličnostima koje su u gore navedenom društvenom kontekstu naprosto primorane na pogrešne izbore, zaključke i vrednosne uzore. I kada neki od potpuno zaluđenih mladih igrača u svakodnevnom životu uzme oružje u ruke i pobije pola škole (slučaj sa čuvenim masakrom u američkoj školi u Kolumbajnu, o čemu je oskarovski dokumentarac snimio Majkl Mur), principijelni stav je da je moralna i estetska ocena umetničkog dela, u koja je, zanimljivo, Vrhovni američki sud uvrstio i video igre zaštitivši ih tako svojim čuvenim Prvim amandmanom Ustava, individualna stvar, a ne nadležnost dekreta vlasti, pa čak i ako bi zabrane dekretima zahtevala većina. Drugim rečima, zabrane čak ako bi se većina složila i zahtevala ih, ne mogu biti instrument vlasti u proceni da li su neka umetnička dela pogodna za ljude ili nisu.

[restrictedarea]

OŠTRENJE AGRESIVNOSTI Nebrojene studije širom sveta su izvedene ne bi li se došlo do jasnog i dokazivog zaključka. I nijedna od tih studija nije uspela da ostane neumoljiva u svojim nalazima. Niko još nije dokazao ni štetnost, ni korisnost, a ni nijanse između, kada su video igre i njihov uticaj na igrače u pitanju. U jednoj od najvećih novijih istraživačkih akcija iz ove oblasti, sprovedenoj od strane Medijske koalicije u Skandinavskim zemljama, Kanadi, Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Australiji, došlo se do toga da je veza između video igara i svakodnevnog privatnog nasilnog ponašnja igrača koji ih igraju „nejasna, sporadična i prolaznog karaktera“, ako je uopšte i ima! Znači, nasilne video igre su bezbedne? Ne! Nije poznato ni to. Američka armija odavno koristi redovno igranje najbrutalnijih i najuverljivijih ratnih igara ne bi li pospešila ratobornost u svojim trupama. Svoje treninge u oštrenju agresivnosti su uspešno i redovno prolazili čak i pripadnici specijalnih jedinica. Njihovo je mentalno privikavanje na stvarno ubijanje redovnim virtuelnim ratovanjem značajno pomoglo novim ratnicima da to uspešno najpre u svojoj svesti zaista i postanu. Teško da postoji bolji dokaz da ipak postoji nekakva veza između transformacije psihičke konstrukcije miroljubivog gejmera u krvoločnog ratnika u stvarnom životu ako se u psihofizički dril u ovom pravcu uvedu i nasilne video igre. Problem je u tome što je samostalni uticaj igara u ovom smeru za sada nedokaziv. U pitanju je sticaj više elemenata među kojima je odlučujući mentalni sklop svakog pojedinca. Polemika o radikalnim merama protiv nasilnih video igara se spotiče oko demokratskih principa koji se protive državnim zabranama i dileme da li je zbog manjeg broja psihički labilnih ipak neophodna intervencija vlasti koja bi zabranama pokrila i igrače koji su se pokazali kao imuni na eventualni negativni uticaj virtuelnog nasilja. Što u krajnjoj liniji može da donese ne samo principijelnu štetu razvijenoj pricipijelnoj demokratiji već, što je najvažnije, milijarde dolara manje u kasama globalističkih internacionalnih kompanija koje se bave proizvodnjom ovakve zabave. U kontekstu od svih aktera zapadne vlasti brižne zakonodavne i političke podrške dobrobiti ovakvih kompanija je američko ustavno svrstavanje video igara u umetnička dela i dodeljivanje blanko karte za njihov umetnički integritet, i samim tim nedodirljivost u vezi sa pitanjem ne samo postojanja već i sadržaja.

UBICE – ZAVISNI GEJMERI Kada se uz sve ove uzvišene principe s vremena na vreme pojavljuju masovna školska i kućna ubistva izvršena od strane tinejdžera za koje se ispostavi da su bili zavisni gejmeri i da su moguće je dobar deo inspiracije, pa i motivacije da se u svakodnevnom životu razračunaju sa svetom primenom nasilja dobili od igara koje su igrali, uz negiranje da je tako nešto moguće od strane dežurnih „principijelnih liberala“, moguće je čuti i alarmantne nalaze pojedinih sociologa u suprotnom smeru. Naučnim se radom u ozbiljnim studijama došlo, recimo, do spoznaje da su deca koja su duže vreme (pri čemu se stvarna dužina tog vremena razlikuje od primera do primera) igrala nasilne igre pokazivala sasvim jasno i primetno agresivno ponašnje, kao i psihološke znake agresivne transformacije ličnosti. U istraživanju na Univerzitetu u Indijani otkriveno je uz pomoć skeniranja mozga pedesetoro dece, da odmah pošto su igrala nasilne igre da je prisutna aktivnost u delu mozga koji stimuliše agresivne emocije, a njeno odsustvo u delu koji je zadužen za inhibiciju, koncentraciju i samokontrolu. Šta to znači u svakodnevnom životu? Po nekima sve. Pristalice tvrdnje da nasilne igre mogu da imaju ogroman negativni uticaj na psihu mladih igrača navode slučaj osamnaestogodišnjeg Devina Mura koji je u Alabami pre nekoliko godina uhapšen zbog brze vožnje ukradenog automobila, a onda je u policijskoj stanici otevši oružje jednog policajca napravio pokolj i ukradenim policijskim kolima pobegao sa mesta zločina. Sve što je ovaj mladić tog dana učinio, koji inače nije do tada imao problema sa zakonom, bilo je kao kopija scenarija čuvene i kada je reč o brutalnom i besmislenom nasilju zloglasne igre „Grand teft auto“, u kojoj je cilj igre krađa kola i ubijanje svih koji vam stanu na put. Da li je reč o koincidenciji ili je igra izvršila presudni uticaj na Mura, odnosno da li bi takav zločin počinio i da nikada nije igrao pomenutu igru? Niko nema potpuni odgovor na ovu dilemu.

ZAŠTIĆEN BIZNIS

Oni koji se protive mišljenju da tu zapravo i nema nikakve dileme, i da su ovakve igre direktni podstrekač nasilja kod osoba koje ih igraju je argument da su ovakvi ispadi gejmera u stvarnom životu sasvim sporadični i još uvek veoma retka pojava. Pobornici video igara idu i dalje, i tvrde da su one veoma korisne, jer razvijaju mišljenje, motoriku, brzinu, rešavanje problema pod pritiskom, pa čak da i pojedine od njih pomažu saniranju stresa iz stvarnog života. I američki su sudovi stali na stranu ovih potonjih. Kada su kompanije koje su proizvele igre koje su igrale ubice u Kolumbajnu tužene što su takve igre pustile u promet, sud je sve tužbe odbacio sa obrazloženjem da one nisu mogle da predvide da će njihove igre proizveti takav efekat i da im Prvi amandman ustava pruža potpunu zaštitu od ugrožavanja prava da distribuiraju igre bez obzira na njihov sadržaj!

Jasno, veliki biznis mora da ostane potpuno zaštićen. U pitanju su desetine, pa na globalnom novou i stotine milijardi koje industrija video igara svake godine okrene. Izvesni, makar i demagoški, pomak u navodnoj zaštiti adolescenata od nasurovijih igara je i uvedeno etiketiranje sertifikatima nasilnih igara. Neke od njih su dobile etiketu da nisu dostupne maloletnim osobama. Tako je razbijanje glava prolaznika i policajaca bejzbol palicama u „Krađi kola“ ili ubijanje kukama za meso i ostalim inventivnim alatkama u „Plaćenom ubici“, odnosno krvoločno ratovanje u serijalima ratnih igara, formalno dostupno samo starijim gejmerima. Ali, avaj, kada su igre već kupljene i kada dospeju u kuću, kontrole uglavnom više nema. Posebno je nema, niti je moguća kada se ratuje u onlajn varijantama istih igara. Zapravo, ta vrsta igranja je daleko zastupljenija, a poslednjih godina proizvođači igara proizvode igre koje se mogu igrati samo u takozvanoj multiplejer varijanti, u realnom vremenu, u interakciji sa drugim igračima preko Interneta. Otuda, dobar deo mladosti našeg sveta permanentno, svakodnevno, u svojim glavama vodi najbrutalnije i beskrajne ratove ili se uživljava u život krvoločnih kriminalaca. Taj ultranasilni rat se vodi u sajber svetu, ali je njegovo materijalizovanje u stvarnom ponekad samo korak daleko. Primera je sve više…

[/restrictedarea]