Почетна / Репортаже / Храм који хода

Храм који хода

Прича о Пивском манастиру непрестано опомиње да нам ваља са светошћу живети и онда када нам се учини да је светост за нас заувек изгубљена!

Пише Иван Негришорац

Чудо Пивског манастира садржано је већ у томе што је у тешком, најтежем времену српскога страдања, наш народ овде, у планинским гудурама и у кањону реке Пиве, смогао снаге да изгради манастир који, по свему, подсећа на владарске, немањићке лавре

Наћи се овде, у Пивском манастиру, пред лицем Мајке Божје посебна је обавеза, част и задовољство. Храм посвећен Успењу пречисте владичице наше Богородице и приснодјеве Марије, ево, близу четири и по века опомиње наш свет на све оно што пред собом, пред људима и пред Богом ваља да чинимо!

Сам Пивски манастир јесте Божје чудо које морамо поштовати. Оно се као чудо исказало већ чином настанка овог светилишта: грађен у недоба када се изгубио сваки траг моћне српске средњовековне државности, храм Успења пречисте владичице наше Богородице и приснодјеве Марије подизан је 1573-1586. године, за живота митрополита, потоњег патријарха српског Саватија Соколовића, али су фреске живописане после његове смрти, и то у два периода: у наосу 1604-1605. и у припрати током 1626. године. Оно што смо добили вишеструко превазилази објективне околности тога доба, а плод је великог умећа и људске предузимљивости, али и плод Божјега чуда.

УПРКОС АПОКАЛИПТИЧНOМ ДОБУ Чудо Пивског манастира садржано је већ у томе што у тешком, најтежем времену српскога страдања, наш народ је овде, у планинским гудурама и у кањону реке Пиве, смогао снаге да изгради манастир који, по свему, подсећа на владарске, немањићке лавре. И својом величином, а поготово унутрашњим лепотама живописа, као и изгледом иконостаса, икона, полијелеја или интарзираних двери, ово свето место сведочи нам да је могуће остављати дела краљевска и у време када краљева, формално, немамо! Зато нас прича о Пивском манастиру непрестано опомиње да нам ваља са светошћу живети и онда када нам се учини да је светост за нас заувек изгубљена! Ова нас прича подучава како онај тихи, неугасли жижак усред душе, оно најнежније средиште наше свести јесте извор и утока свеколиких духовних, градитељских и стваралачких сила које, као појединци и као народ, поседујемо. У миру и тишини душевне сабраности и духовног озарења почиње и завршава све што истински вреди.

Овде, у Пиви отуда чујемо и сасвим поучну реч о историјској судбини нашег народа и наше вере. Манастир Пива је подигнут у времену обновљене Пећке патријаршије која је, током свога трајања 1557-1766. године, моћно деловала на плану очувања хришћанског, православног духа српског народа. Патријаршија је такву мисију обављала у времену у којем су апокалиптичке околности наметале превасходно слику коначне пропасти читавог нашег поробљеног народа где су сеобе, преверавања и одустајање од сопственог идентитета постале веома честе појаве. Ипак, Пивски подвиг показао је не само то шта све предузимљиви митрополит/патријарх Саватије може да учини, него је и показао како Саватијев стриц, велики везир Мехмед-паша Соколовић, упркос томе што се верски отпадио и посветио учешћу у изградњи окупаторске, турске империје, није заборавио своје порекло и своју припадност српском народу.

Зато се уз јужне црквене двери, као ктитори манастира, појављују управо ова два Соколовића, религијски и културолошки већ прилично удаљена, али ипак довољно блиска да заједно учине подухват који ће се памтити. И на тај начин они свом народу омогућују важне чинове, а своју породицу Соколовић утврђују у памћењу како српске, тако и турске историје. Остало је у аналима овог манастира записано да су у њега често залазили и муслимани, те да су с посебним пијететом одавали пошту управо Мехмед-паши. Зато, ако следимо Христа, немојмо олако одбацивати отпаднике свога народа! Ми сами, утврђени у својој вери, довољан смо оличени прекор њима, због њиховог отпадништва, па им допустимо да изразе поштовање својих корена, да окају грехе своје и да учине добра дела, ако им душа њихова то налаже.

[restrictedarea]

ПРЕТЊА У НЕВРЕМЕ Пивски манастир је више пута страдао, али се највећа опасност појавила онда када се чинило да нам спољашњи непријатељ више не прети. Запретио је, тада, много опаснији непријатељ, онај унутрашњи, који се угнездио ту, међу нама, и непрестано нам налагао, чак нас и присиљавао да заборавимо светост која је наш народ кроз историјске ломове и очувала. Запретила је опасност да манастир буде потопљен, али се, захваљујући Божјој милости и људској бризи, десило ново чудо: Пивски манастир је проходао, променио своје станиште и сачувао своју светост за оне који су били спремни на подвиг да би ту светост спасли. Зато је Пива храм који хода и који својим кретањем показује како су Божја чуда не само могућа, него и како смо тих чуда достојни само уколико у њих верујемо и уколико смо спремни да се, до крајњих граница наших стваралачких снага, за њих достојно заложимо.

Има још таквих светиња које, ту негде око нас, ходају и позивају нас на духовни подвиг! Таква једна светиња је Његошева капела на Ловћену: у једном страшном периоду духовног насиља остала су неуспешна сва настојања да се капела одбрани и да се спречи њено рушење! Мештровићев споменик могао је бити на било којем месту на свету, једино није смео бити на Ловћену! Јер само на том месту он је подразумевао рушење Његошевог тестамента и његове заветне речи, те смештање праха његовог праха на место у којем се велики песник, владар и владика не може осећати као свој на своме. Смештајући прах Његошев у потпуно стран, неодуховљен простор, незнавени починиоци тог страшног греха и њихови потомци постају спремни да у односу на претке данашњих Црногораца и у односу на традиционалну Црну Гору почине сваки други могући грех. Грех лажи, насиља, кривотворења, мистификација, чак и симболичког оцеубиства и потпуне истраге предака! Све то се не рефлектује само у погледу односа према Његошу самом него има најдубљих, најсуштинскијих последица у начину на који сами Црногорци разумевају сопствено биће. То биће је, после овог првобитног, антињегошевског греха, сада отворено за све облике самоозлеђивања, а води потпуном духовном самоубиству.

Чинећио грех Његошу, ми чинимо грех самоме себи! Себи пре свега! Губимо сопствени духовни темељ, а тај се губитак код озбиљних народа, са озбиљним историјским памћењем, не може преживети. Да је то тако, да је дошло до озбиљног духовног поремећаја на његошевском тлу, најбоље осећа свако ко у себи носи онај жижак светости, способан да танано осети место на којем одише духовна снага и да га одвоји од места на којем те духовне снаге нема. На Мештровићевом споменику осећа се рад уметничке душе, али ту духовности нема, оне духовности која се у Његошевој капели обилато осећала.

ДА ПРИЛИКУ НЕ „ПРОКОЦКАМО“ Кажу да је на Ивановим коритима још увек сачувана грађа Његошеве капеле. Ето, прилике да се, после рушења које су спровели аустроугарски окупатори 1916. и југословенски комунисти 1972, капела по трећи пут подигне и да се најзад престане са насиљем над црногорским и, уопште, српским историјским памћењем. Кад би се то учинило могло би се, сасвим демократски, омогућити путницима и намерницима да бирају: да посете Мештровићев маузолеј или Његошеву капелу, а можда и једно и друго! Потом би, демократски, у једном дужем периоду од неколико година (зашто да не?), требало организовати пажљиво посматрање (мониторинг) овог плебисцита, уз дакако учешће објективних посматрачких мисија. Црна Гора би, на тај начин, имала два места Његошевог и његошевског култа. Истовремено би се, сасвим у духу мултикултуралистичке парадигме у којој живимо, по броју гласова, тј. обављених посета лако могло закључити који споменик заслужује сам врх Ловћена.

Не би требало унапред страховати због могућег исхода овог избора: треба препустити да се мирно, плебисцитарно искаже воља оних који Његоша поштују и спремно му долазе на поклоњење и на духовне разговоре! Али уколико се та могућност избора не обезбеди, уколико се срушена Његошева капела не сагради поново, макар на каквом другом месту у односу на оно заветно, онда је то очигледан доказ да читава ова, наизглед уметничка конструкција Мештровићевог комплекса почива на голом, страшном и неподношљивом насиљу. То насиље је можда било схватљиво у комунистичком поретку, у времену када се отворено говорило о диктатури пролетаријата, мада би тачније било рећи: о диктатури коју спроводи политичка и партијска бирократија у име пролетаријата. Данас, када живимо у друштву које се, декларативно бар, опредељује за поштовање права човека и за поштовање права на различитост избора, било би апсолутно несхватљиво спречавати поновну градњу Његошеве капеле.

То питање би данас требало тумачити искључиво као питање поштовања или порицања демократских права. Зато би оне који о томе одлучују требало замолити да демократска права поштују и да се о њих не оглушују: прво, да поштују право великог песника, владике и владара Петра II Петровића Његоша да одлучи о томе како ће изгледати његово гробно место; друго, да поштују вољу митрополита црногорско-приморског Амфилохија, наследника Његошевог трона, који је јавно исказао одлучност да Његошев завет очува и спроведе у дело; треће, да поштују жељу толиких поклоника Његошевог дела који су спремни да дођу на поклоњење у Његошеву капелу; четврто, да поштују искрени став припадника и поштовалаца традиционалне Црне Горе и њеног слободарског духа који у Његошевој капели препознају један од важних симбола историјског постојања и свеукупног јединства Црногораца и свих осталих Срба; пето, да поштују културолошку визију која развој модерне и постмодерне Црне Горе сагледава искључиво уз пуно поштовање традиционалне Црне Горе и њене владичанско-владарске породице Петровића.

Оглушити се о ове, демократски изражене молбе и захтеве не би имало никаквог смисла, а и насиље је све теже спроводити. Покрет отпора насиљу и захтев за поштовање Његошевих и његошевских права је толико већ јак да реплике капеле настају на многим местима широм српског духовног простора. Само у Будимљанско-никшићкој епархији има осам таквих реплика. Уколико се, пак, буде инсистирало на таквом одбијању Његошевих и његошевских захтева, то ће сасвим оголити механизме насиља на којима савремено друштво не би требало да почива. Ипак, кад би се то насиље и одржало у оваквом облику, то не би било ништа ново. На насиљу је Његошева капела срушена, на насиљу ће се, вероватно, до краја овај акт деструкције и бранити! Али после такве неразумне одбране, моћи ћемо јасно и гласно да кажемо да се над Његошем, као и над Црногорцима и над целим српским народом, спроводи својеврсно силовање које нико и нигде не санкционише.

Много је бола и патње у времену у којем живимо, па кад би Богородица некако сишла међу нас, могла би помислити да се нашла у самом Аду. Онако како се у неканонском спису „Ход Богородице по мукама“ Дјева Марија сажалила на грешнике који су у доњем царству изложени казнама и страдању, управо тако би се, ваљда, она сажалила и над нама који преживљавамо многе неподношљиве муке. Тиме, ваљда, окајавамо грехе наших предака и нас самих. А тим окајавањем стварамо темеље због којих ће, бар наши потомци, моћи да се узнесу до неке лепше будућности које ми, изгледа, нисмо достојни. Нека нам чиста љубав Мајке Богородице улије снагу да на овом путу препуном искушења достојанствено издржимо!

Део беседе изречене

у Пивском манастиру

о Великој Госпојини,

28. августа 2013. 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!