Почетна / Друштво / Геополитички реализам

Геополитички реализам

Пише Драгомир Анђелковић

Од када је, после најављене америчке агресије на Сирију, кулминирала спољнополитичка страна тамошњег сукоба, на неким нашим порталима и форумима појавиле су се бурне осуде руске политике. Колико су такве оцене утемељене?

Москва се критикује, а неретко и грубо прозива, да Сирију штити на речима, док и овај пут, наводно, изостају дела која би била у складу са њима. Као да се од Русије очекује да због Сирије уђе у рат са САД-ом, а избегавање повлачења потеза који би били срачунати на оружану одбрану поменуте блискоисточне државе у тим оквирима се оцењује као издаја „руске идеје“ и „међународне правде“.

 

КЛАЦКАЛИЦА МОЋИ Руска Федерација је велика евроазијска сила, али не и глобална суперсила. Она већ има капацитете да на асиметричан (али не и свестран) начин то буде, али тако нешто би било више него неодговорно према себи и другима. А Москва је научила поуке од Руског царства и Совјетског Савеза, куда пренапрезање снага води!

СССР је имао око 50 одсто америчког БДП-а и популацију нешто већу од САД-а. На тим основама је, одржавајући оружане снаге које су у многим аспектима превазилазиле америчке, у глобалним размерама настојао да парира водећој северноатлантској сили. То је наметало огромне трошкове, који су имали кумулативни ефекат, те су битно допринели деморалисању и потом урушавању Совјетског Савеза. Специјални рат против СССР-а не би дао ефекте да дуготрајно исцрпљивање те суперсиле, током надметања са знатно богатијим противником, из ње није извукло јако много виталне енергије. Данашња Русија не жели да упадне у такву замку. Уосталом, као што је већ и речено, она и нема потенцијал да на целовит начин опонира Вашингтону.

Руска Федерација, без обзира на монументалне размере њеног опоравка од када је власт преузео Путин, сада има 4,5 пута мањи БДП и више него двоструко малобројније становништво од САД-а. Уз то, фатални распад СССР-а платила је и губитком једне четвртине територије „историјске Русије“, односно нестанком глобалне мреже база и савезништва. Иако снага руске копнене војске и даље превазилази силу америчке, а Москва (без обзира на сва америчка улагања у противракетну заштиту) са Вашингтоном одржава нуклеарни паритет, Русија битно заостаје за САД-ом на мору и у ваздуху. Ни СССР није могао да се са Америком мери по капацитетима да тамо где нема директан копнени додир са кризном зоном изврши удар, а камоли да то може савремена Русија. Она би Сирију могла да брани једино нуклеарним оружјем. А тако нешто није учинио ни много моћнији СССР када су САД, отпочевши бомбардовање Северног Вијетнама 1964. године, извршиле агресију на ту суверену и Москви савезничку земљу.

СССР је Вијетнам снабдевао оружјем, као што је Путин најавио да ће поступати Русија у случају америчког напада на Сирију, али нити је могао да на Далеки исток пошаље морнаричко-ваздухопловне снаге које би спречиле америчку агресију, нити је хтео да поступа на начин који би свет гурнуо у нуклеарну катаклизму. Кремљ је тада учино једино што је рационално могао: пустио је САД да сломе зубе и посредно помагао да се то што брже деси. Без обзира на промене идеолошких перспектива и односа снага, тако ствари стоје и данас када се велика игра одвија на простору Блиског истока.

 

[restrictedarea]

НЕОДРЖИВА ХЕГЕМОНИЈА И врапци на грани знају да САД – односно мондијалистичка елита чија је та моћна држава главни инструмент (на несрећу већине обичних Американаца) – теже глобалној хегемонији. Све је ту срачунато по прерађеном нацистичком принципу: једна елита, једна суперсила, једна (унифицирана) маса глобалних поданика (потрошача). А као кључне препреке за наметање таквог поретка доживљавају се Кина и Русија, док све остале непокорне државе имају улогу њихових, чак и невољних, предстража или жаришта отпора у позадини самозваних господара света. Ипак, ма колико деловало опасно оно што Вашингтон ради од када је пао Берлински зид, и његови животни сокови се убрзано троше.

О томе колико се северноамеричка сила, чија економска структура је већ увелико налик пирамидалној банци, пренапрегла, говори и чињеница да је њен јавни дуг већ преко 20 хиљада милијарди долара, што је 130 процената америчког БДП-а. С друге стране, руски јавни дуг износи 230 милијарди долара (скоро 90 пута мањи од америчког), тј. само око седам одсто руског БДП-а. Иако Русија још није довољно учинила како би се скинула са „енергетске игле“, она ипак живи у складу са својим могућностима. Да о Кини и не говоримо. Она се већ деценијама развија таквим темпом да ће до краја ове деценије имати већи БДП од америчког. Све најаве западних медија да Кина улази у фазу драстичног смањивања темпа раста показале су се нетачним.

Већ сада је БДП држава из групе БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) на нивоу укупног БДП-а свих чланица НАТО-а. Наравно, прва групација је хетерогена и не представља војни блок. Но, тежиште економске моћи се незаустављиво измешта са Запада, а са њим иде и, иако знатно спорија, војнополитичка транзиција. Већ сада Русија и Кина у својим непосредним двориштима могу да се одупру агресивној политици САД-а и њених савезника. О томе сведочи озбиљан пораз који је Америка, посредно преко Грузије, доживела на Кавказу пре тачно пет година, чиме је поништен велики део ефеката њене дугогодишње политике продора на постсовјетски простор. То, и све друго речено, указује колико су нереални амерички глобално-хегемонистички планови, односно да су САД сламајући разне отпоре (укључујући и наш), од 1990. до данас потрошиле много времена и ресурса, те да своје планове сигурно неће моћи да остваре и у наредних неколико деценија, пре него што се кинеско привредно чудо пројектује и на нови војнополитички однос снага у ширим размерама од (макро)регионалних.

Тада ће, ако не дође до неких нових глобалних ломова и промене савезништва, отпочети офанзивно, а целовито обуздавање америчке политике, у чему ће своју улогу имати и Русија. А нови однос снага, било у поменутом контексту или чак и могуће промене непосредних и посредних партнерстава (нпр. услед приближавања ослабљене Америке и Русије, која може да процени да јој у новонасталим околностима прети опасност од Кине) – сигурно ће се одразити и на наш регион. Балкан ће до даљњег бити зона евроатлантске доминације, али то неће трајати недогледно!

 

РУСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ На данашњи дан 1812. године, Руси су одлучили да се повуку на исток и привремено препусте Москву француским трупама. Међутим, убрзо се показало да је Наполеон био увучен у кобну клопку. Његови ресурси су се убрзо топили док су руски расли и убрзо не само што је Москва била ослобођена, већ су руске трупе кренуле на Запад. У некој мери, и сада тако стоје ствари. Русија је зауставила, у складу са вашингтонском „Стратегијом Пут свиле“, тзв. наранџасти продор САД-а у њено двориште, а с друге стране, у духу своје енергетске геополитике, јача своју улогу у Европи и на другим просторима.

Русија на пољу геополитичких надметања, без нервозе и непотребног трошења снага, постиже солидне резултате, и то како када се ради о стању на терену, тако и међународном престижу Москве. То је случај и у вези са Сиријом. Америка је већ неколико година присиљена да се око ње петља, уз све вишеслојне последице које то има. Ако сада директно уђе у рат или неће богзна шта постићи, или ће се уплести у озбиљан сукоб, током којег ће буквално и пренесено обилно „крварити“, а свакако неће постићи ефекат „муњевитог рата“ и покорити чак и Иран. С друге стране, ако Вашингтон пристане на руску мировну иницијативу, ма колико се трудио да ствари пропагандно представи на искривљен начин, то неће бити његова победа. Нити ће преузети контролу над Сиријом, нити ће угрозити Иран.

Ако се хладне главе посматрају ствари, оне стоје на горе наведен начин. Друго је што би ми, као и сви други народи угрожени евроатлантском насилничком политиком, желели да се одједном појави непобедиви руски витез на белом коњу и брзо савлада глобалне силеџије. Међутим, Русија нема ни обавезу, а ни реални потенцијал да преузима улогу доброг светског полицајца, који би безрезервно стао на црту разбојнику који се лажно представља као глобални полицајац. У домену класичне геополитике, Русија поступа на исправан начин, и он постепено даје одрживе резултате. Они су много мањи него што бисмо ми у Србији желели, али су већи него што и средњорочно, а камоли дугорочно америчка доминација може да поднесе.

 

ГЕОПОЛИТИКА И МЕКА МОЋ Но, Москва на другим пољима ипак не чини оно што већ сада може. Русија је, нажалост, потпуно подбацила у домену онога што се зове „мека моћ“.

Из неког разлога не само код нас, већ и у Украјини где су руски интереси много већи него у Србији, Москва је недовољно активна у сфери свега онога што је срачунато на придобијање душа људи, односно њихово како емотивно, тако и интересно мобилисање. Руске НВО, односно фондови за иностране јединце цивилног друштва и механизми њиховог координирања, готово и да не постоје. Медији под контролом руског капитала права су реткост ван њених граница. Руска дипломатија као да не увиђа значај културно-идентитетске борбе. И тако можемо унедоглед. Данашња Москва је у рингу НВО-медијско-културног надметања много мање вична него црвени Кремљ, а камоли Бела кућа.

Некада се износе мишљења да Русија, док још није довољно ојачала, односно остварила своје енергетске циљеве на Балкану и геополитичке приоритете у вези са повезивањем покиданих веза на постсовјетском простору, не жели да револтира Америку. Ипак, мислим да то не стоји. Москва свакако види да САД поступају офанзивно кад год им се за то укаже прилика, те да њихова добра воља не може да се купи попуштањем. То што Москва, на пољу „меке моћи“, не игра енергично и тако настоји да своје двориште штити пребацивањем лопте у туђе – пре може да се објасни комбинацијом инерције и разних унутрашњих интереса, него геополитичким погрешним рачуном. Као што су Срби сами себи највећи противници, тако и Руси себи неретко стављају камен око врата. То је, нажалост, наша православно-словенска судбина. Но, то не значи да би требало да идемо у другу крајност, па да не видимо и оно што ваља. А чињеница је да Русија, на одмерен и промишљен начин, у складу са својим могућностима, добро игра геополитичку игру са САД-ом.

Боље би било да је она допуњена и испољавањем „меке моћи“, али пре или касније и то ће сигурно доћи. И то како у ширим размерама, тако и код нас, ако се у ирационалном очекивању избављења преко ноћи или пак због егоизма и плиткоумности политике елите, сами не препустимо окупационим таласима. А они који код нас, али и у Русији (ван званичних кругова), из добре намере, али без довољно здравог резона или злоупотребљавајући истину ради своје користи, шире неосноване наде да Русија може и оно што не може, призивају непотребно разочарање које је штетно и за српско-руске односе, и за српско духовно одупирање окупацији, на темељу чега ћемо, пре или касније, моћи и да је се ослободимо. Размислимо о томе док се много тога нетачног пише о руској улози у вези са Сиријом!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ruski diplomatski angažman povodom „oružane pobune“u Siriji(čitaj-spoljna agresija) se na zapadu maliciozno komentariše kao kupovina vremena za Asadov „režim“, jer je to sve što Rusija, u sadašnjem odnosu snaga, može da učini. Nakon raspada Varšavskog pakta više niko ne stoji na putu SAD da uspostavi hegemoniju nad svakom državom koja nema nuklearni potencijal. Amerika sa saveznicima vodi kontinuirani rat protiv ostatka čovečanstva, pri čemu se na listi njenih ciljeva nalaze zemlje koje su pokazale nameru ili „drskost“ da vode suverenu politiku, nezavisnu od američkog diktata. Prioritet na toj listi stiču zemlje koje imaju vojnu saradnju sa rusima ili za koje analitičari Pentagona procene da bi u konačnom obračunu sa Rusijom mogli da se nađu na njenoj strani. Nakon završetka II sv. rata Amerika je preuzela nacističke eksperte, među kojima i one za specijalni rat. Da bi na neki način legitimisala svoje brutalne agresije i masovne zločine širom sveta, administracija u maniru J.Gebelsa spinuje, konstruiše ili jednostavno izmišlja lažne „činjenice“, koje treba da ubede unutrašnje i svetsko javno mnjenje u opravdanost vojnog intervenisanja. Amerika sa saveznicima ima potencijal da se sruši vladu neke suverene države i bez ikakvog obrazloženja, grubom silom, ali je elegantnije i jeftinije, da se agresija sprovodi pod „mirotvornim“ mandatom OUN, koja je postala američki servis. I ovog puta se pokazuje da silnik pregovara samo da bi se lakše dočepao plena.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *