Александар МЕЗЈАЈЕВ: ХОЛАНДИЈА И СРЕБРЕНИЦА – Нови развој догађаја

Врховни суд Холандије донео је 6. септембра пресуду по којој је држава Холандија кривац за убиство неколико босанаца, чланова породица сарадника холандског батаљона у Сребреници (“Dutchbat”), у јулу 1995. године. Жалбено веће суда у Хагу донело је 2009. године аналогну одлуку. Сада је она потврђена од стране највеће судске инстанце у земљи.

Ова одлука постала је финална тачка у дугом правном спору између неколико држављана Босне и Херцеговине и холандских судија. Низ бивших сарадника Дачбата покушавало је да докаже да држава Холандија сноси одговорност за смрт њихових рођака и тражили су надокнаду. У почетку су се нижи судови ослањали на то, да одговорност за догађаје из 1995. године сносе УН, које имају апсолутан имунитет од било које приватне тужбе, међутим, касније је било признато да упркос свему, одговорност лежи на држави Холандији.

Ова одлука нема само локални значај који се тиче неколицине тужитеља. Она има важне правне импликације и на рад МТБЈ у Хагу.

Као прво, то би требало да доведе до одлуке о ревизији решења тужилаштва Холандије, које је одбило да подигне кривичну тужбу против команданта холандског батаљона Томаса Кареманса. Видеозапис оштрог разговора генерала Младића са тим господином, у МТБЈ се третира као доказ некакве агресивности Р. Младића. Међутим, морамо имати у виду да Кареманс није одговоран за смрт само три босанска сарадника Дачбата, него и за животе хиљада Срба. Међутим, о животима Срба у МТБЈ и у Холандији не воде бригу.

Интересантно је истаћи да Кареманс никада није од стране МТБЈ позван да сведочи, упркос чињеници да су његови подређени – омиљени сведоци тужилаштва. Тако је, на пример, бивши сарадник Дачбата Еверт Раве[1]сведочио на суђењу генералу Младићу о томе како је протекао сусрет између генерала Младића и Кареманса. Али самог Кареманса нису позвали да сведочи! Дакле, тужилаштво и суд се плаше да Кареманс неће издржати унакрсно испитивање и да би могао рећи нешто што они желе да прикрију. Из истог разлога ни у самој Холандији не могу да подигну оптужницу против Кареманса. А Дачбат има разлога за прикривање. Тако би требало утврдити ко је издао наређење војницима Дачбата да ратују против армије босанско-херцеговачких Срба[2], а такође и ко је припремао агресију НАТО пакта на положаје Војске Републике Српске. На чувеном видео снимку састанка генерала Младића и Кареманса у хотелу “Фонтана”, последњи изгледа веома неубедљиво, покушавајући да докаже да, као бајаги “то није био он”.

У вези са тим вреди подсетити да је покушај Радована Караџића да се обезбеди привођење Кареманса у суд био неуспешан. Судије су одговориле да је у Трибуналу већ било доста сведока из Дачбата и Караџић није доказао неопходност да се приведе баш тај сведок.[3]Уистину, они који желе да прикрију истину боље да ништа не говоре, него што покушавају да то “образложе”, тим пре уз помоћ права.

Као друго, одлука Врховног суда Холандије отвара нова питања за Алфонса Орија, председника судског већа у процесу против генерала Р. Младића. Ори је држављанин Холандије, па је због тога његово учешће у овом судском процесу немогуће. Након изрицања коначне пресуде од стране холандског суда о кривици државе у тим злочинима, за које се оптужује Ратко Младић, Ори мора бити одмах одстрањен из датог предмета. У нормалним судовима, судије би се у таквом случају саме добровољно повукле. У МТБЈ је другачија ситуација. Сувише добро тамо плаћају да би отишли добровољно. У писму председнику трибунала Т. Мерону, судија Ори је написао да он “не види разлога” за своје изузеће и “не разуме” шта хоће од њега одбрана генерала Младића. Ето како је то једноставно – нити види, нити разуме!

Међутим, они који виде и што је важније, који разумеју, пресуда Врховног суда Холандије представља нови правни аргумент да се рад МТБЈ окарактерише као рад на прикривању, а не откривању истине.

Наравно, одлука Врховног суда Холандије не представља еталон истине. Умногоме та одлука представља покушај преузимања одговорности без залажења у детаље тог много крупнијег злочиначног учешћа холандског батаљона у рату против Срба у Босни и Херцеговини, него што је то било признато у пресуди од 6. септембра. Дакле, та пресуда ставља одговорност на Војску Републике Српске или на “са њима повезане паравојне групације” за убиство рођака подносилаца тужбе.[4] Међутим, овај закључак није поткрепљен никаквим доказима. Кривица армије босанско-херцеговачких Срба није истраживана током разматрања дела и није била доказана. На тај начин пресуда Врховног суда Холандије, премда формално и признаје кривицу државе Холандије, она то чини у циљу прикривања истине. Признавши одговорност за то што није спречила злочин, пресуда ставља одговорност за масовне злочине на војску босанско-херцеговачких Срба, тако доприносећи фалсификовању историје, но, још важније је то што себе ослобађа од још озбиљнијих злочина, тиме починивши још један злочин – сваљивање кривице на невине.