Почетна / Уводник / Жута кућа

Жута кућа

Милорад Вучелић, главни уредник

Како год лоше да изгледа наша данашња ситуација не би требало ниједног тренутка сметнути с ума да само Демократска странка и други прирепци ДОС-а немају никаква ни политичка, ни морална права да критикују било чији рад у последњих годину дана. И тако бар десетак наредних година. Узалуд им Александар Вучић прави каваљерске уступке историзацијама и говором о нашим  економским и социјалним проблемима у последњих четврт века, а за које су, иначе, ДОС-овци убедљиво највећи кривци. Тежа је за Србију била власт жутих него десетогодишње санкције „међународне заједнице“ које се по правилу у анализама прећуткују и превиђају. Залуду им Вучић нуди  да раде на пројекту „Град на води“, који су они, у својој владавини Београдом, разним махинацијама и сумњивим приватизацијама уз саучесништво својих јавних  првобранилаца, већ поскупели бар за коју стотину милиона евра и још ће за толико пре него што и почне реализација овог пројекта.

Не може се систематска и системска пљачка државе и јавних предузећа, потписивање ССП, прокламација о „путу без алтернативе у ЕУ“, почетак предаја државних прерогатива и територија у бриселским споразумима, успостављање личне власти, претње хапшењем и уцене из Кабинета, безграничним притворима који су се претварали у казну, застрашивање, потпуна и брутална медијска контрола, читави снопови погрешних међународних одлука и иницијатива, од прихватања ЕУЛЕКС-а, па до катастрофално погрешне Резолуције УН са одрицањем од Резолуције 1244 СБ и катастрофално лошег постављеног питања Међународном суду правде у Хагу, те свесно и намерно искључивање Русије из процеса решавања проблема Косова, лажно претворити  у  проблеме  историјских процеса дугог трајања. Сем по последицама, наравно.То што је жути картел уз помоћ нових социјалиста чинио последњих година брутални је преседан и у политичкој и економској историји српског народа, и у том чињењу нема континуитета са претходним.

[restrictedarea]

Нема потеза претходних власти који нису обилато заливени злоупотребама и крађом. И тешким кривичним делима против националне економије и државних интереса. С пуним правом и покрићем они носе назив – жути картел. Жут јесте, али последњих година са веома истакнутом нијансом црвеног. Тај картел је помало начет и остане ли непромењено стање  ускоро ће метастазирати и захватити преостале делове  инфекцијама склоног организма.

Слика Србије коју су нам ДОС-овци на челу са ДС-ом оставили је слика на насловној страни „Печата“. Да их је запало да наставе да врше власт они би  ту руинирану кућу  облепили са још небројеним осмртницама и понеким билбордом  или постером не би ли је што дуже циничним улепшавањем одржали у постојећем стању. Сви они који верују да се овакве тековине могу реконструисати и то са добрим делом истих политичких снага које су ово изазвале живе у великој заблуди или нас тешко обмањују. Избори су једино решење и свако њихово одлагање нас води у још безизгледније стање.

Све ово је било потребно рећи да се искључи свака могућност да се било који наш критички став у вези са садашњим друштвеним и политичким приликама, и већ више него отужном и јадном причом о реконструкцији владе, доведе у било какву везу са трућањима у парламенту поново помамљених жутаља или чедиста.

Само када су на дугим одморима и када нам нису пред очима неко у Србији, апстрактно, може да чезне што нема опозиције. Када су саопштења у питању одиста је запрепашћујуће комично  да ДС каже да десетак милиона које је Божидар Ђелић у две-три године „стекао“ у Србији нема никакве везе са његовим политичким ангажманом, већ да је реч о његовој експертској вештини. Додуше, он јесте дошао као идеолошки опредељена нестраначка личност, али је после крајње драматично, онако обогаћен свечано и јавно ушао у Демократску странку дан после покушаја „атентата“ на Бориса Тадића који је, како се већ сутра сазнало, упадом у председничку колону аутомобила извео домаћи службеник америчке амбасаде уз подршку свог кућног љубимца, патуљастог шнауцера! Тако је ствар постала сурово трагикомична.

Једна од најзлослутнијих реченица која се често може чути у политичком и јавном животу је „нисам члан ниједне политичке странке“. Нема горе препоруке за некога од тога да није члан ниједне политичке странке и да има потребу да то посебно нагласи. Када су млади људи у питању то може бити разумљиво, али да то као препоруку користе зрели људи више је него забрињавајуће, поготово због тога што се та чињеница истиче како би се унапред доказала непристрасност и квалификованост у оценама које следе или да би то била препорука за заузимање некаквог истакнутог места у власти. Иву Андрићу није сметало да у животу буде члан две или три политичке организације, али неким нашим експертима и назови уметницима смета. Не могу, тобоже, креативно да се размахну. Тесно им је. Иначе, највећи број људи у педесетим или шездесетим годинама свога живота лажу да нису некада били чланови СКЈ.

Тако су нам поново на велика врата у моду ушле нестраначке личности. Нису кроз минула четврт века могли да пронађу блиску или сродну политичку опцију, нити су покушали да се ангажују у оволико шароликих партија и странака које су покривале све боје политичког и идејног спектра, а онда су напрасно добили потребу да спасавају Србију. Замислите зреле људе које ништа од онога што се дешавало са Србима и Србијом у последњих четврт века није побудило на ангажман, али су данас на путу у ЕУ „без алтернативе“ пронашли себе и решили да врше власт.

По правилу, ове нестраначке личности у свом наступу, готово без изузетка, демонстрирају да су у ствари фанатични идеолошки верници транзиције, дерегулације, приватизације, распродаје јавних предузећа и добара, противници националне државе, а присталице великих страних корпорација, заточници смањења или циљане инфлације по сваку цену, отпуштања с посла, кресања јавних расхода који закономерно погађају образовање, културу, помоћ незапосленима, социјалну помоћ и здравство.

Када гледате неког идеолошког фанатика и верника транзиционе вере будите сигурни да ће вам и на крају и на почетку својих поштапалица и „спасоносних“ формула рећи да није члан ниједне странке. То су људи посебне феле – што су више идеолошки фанатични то су више  нестраначки. Вернике револуције из двадесетог  по затуцаности су надмашили верници транзиције и приватизације с почетка двадесет првог века.

То подсећа на оне који су некада, у одређеним ситуацијама, изговарали познату реченицу:„Већи сам ја комуниста од свих вас који сте у СКЈ.“ Слично је и са овешталом флоскулом  о „стезању каиша“ чији су прави аутори разни југословенски председници савезне владе, Митја Рибичич, Милка Планинц, Веселин Ђурановић, Џемал Биједић и Бранко Микулић, који су иначе и творци програма стабилизације, реформи и излазака из кризе.

Такође по правилу, али нимало случајно, увек се у програмима изласка из кризе заборави на запосленост и пуну запосленост. Било би добро када се већ говори о аустријском социјалдемократи и некадашњем канцелару Алфреду Гузенбауеру, као могућем саветнику наше владе, присетити се његовог легендарног претходника Бруна Крајског који је рекао „да му је милија милијарда јавног дуга од једног незапосленог Аустријанца“.

Постоји само један једини поуздани критеријум да једна земља излази из кризе, а то је повећање броја запослених, а све друго су обична млаћења празне сламе што би рекао наш народ.

Посебно је занимљиво што у Србији постоји тушта и тма  званичних и невладиних заштитника људских, мањинских и сексуалних права, али никоме не пада на памет да у та права спада и уставом гарантовано право на рад. Као и друга социјална права.

Просто је потресно суочење са чињеницом да у постојећом политичким странкама не могу ни после пуних пола године да пронађу пет-шест кандидата за неку министарску функцију. Нема ту ни питања, ни одговора који се унапред не подразумевају. Трагом поменуте реченице о већим комунистима морамо се упитати да ли је могуће да су сви прави и најбољи заговорници програма и идеологија наших политичких странака изван тих странака? За кога се онда гласа на изборима и зашто?

Није тешко закључити да се у Србији гласа, пре и изнад свега, за лидере. То није само по себи лоше, како би у хору рекли наши аналитичари, нити то значи да се на тај начин нарушавају неки универзални и задати принципи западне демократије, којих се, узгред буди речено, одавно не држе ни државе на Западу. Сам Запад то нарушавање никоме не замера, сем када неко изрази неспремност да следи њихове интересе. То се увек замера само Русији и то је увек важећи западни принцип. На то указује и званична историја британске МИ6 у којој се каже да је ова агенција имала исцрпне информација о совјетима, комунистима и социјалдемократама, али није показивала неко посебно интересовање за збивања у Хитлеровој Немачкој тридесетих година прошлог века.

Када смо већ код књига није неинтересантно завирити у стратешку визију Збигњева Бжежинског „Америка-Кина и судбина света“, па схватити да је један од највећих проблема у томе што се Русија, кривицом (а ми бисмо рекли колосалном заслугом)  Владимира Путина „двадесет година после колапса Совјетског Савеза још колеба са својим идентитетом“. И пронаћи  јасан амерички став да је када су у питању идеали демократског уређења „Турска исто тако испред Русије“!

Постоји ту и јасно дефинисање тога шта је ЕУ, а што наши еврофанатици неће да чују: „Европа, некадашњи центар Запада, постала је продужена рука Запада чију игру дефинише Америка.“ А какви су лидери пожељни јасно је показано на примеру, не само Ахмета Давутоглуоа, већ и Димитрија Медведева који се „залаже за модернизацију западног типа“ и који „пројицира западни начин живота као норму“. И то није све: „У октобру 2010. у приватној размени мишљења са Бжежинским, Медведев је био још отворенији“. И без помоћи „Викиликса“  може се закључити о чему је реч.

Право питање је, дакле, и то да ли је изабрани политички лидер радио или ради у корист  свог народа и државе, и да ли поштује правила српске суверене демократије по којима се на вишестраначким изборима, чији датум не одређује ни Запад, ни Исток, легитимно преузима одговорност за вођење државе и то на јасној политичкој платформи која не може бити ни налик неком другосрбијанском мутанту. Није, такође, упутно да се права непобитна верификација о томе да ли неко јесте или није предано  радио за свој српски народ  извлачи из чињенице да ли је или није због тога извукао живу главу, или да ли га је оптужио  Хашки трибунал.

Једино је по западном моделу демократије могуће да хемијско оружје и бојеви отрови делују национално селективно. Сетимо се само како је Србија била оптужена да употребљава хемијско оружје на Косову које мимоилази Србе и  делује само на Шиптаре. На стотине тобож отрованих  Шиптара се пред телевизијским камерама ваљало  по улицама и ливадама, и превијало од болова по болницама. Тако је почело,  наставило се у Ираку, а сада  уједињена западна демократија на челу са Амерком креће у војни поход на Сирију.

Све ово што се у Србији дешава и што ће се дешавати са реконструкцијом је само  мала предигра. Почињу завршне припреме за централно животно питање Срба – геј параду. Све друго било је само загревање.

[/restrictedarea]

9 коментара

  1. Вучела, неможеш да видиш али ми веруј на реч. Клекла сам и молим
    те да постанеш стари и да ствари назовеш правим именом. Овакво писање ме потсећа на мушкарца који флертује и заводи али даље од тога не сме. Ово је битка на живот и смрт ако ниси схватио.




    0



    0
    • Danas sam, na Vikipedijinom članku o Sen-Žistu

      http://en.wikipedia.org/wiki/Louis_Antoine_de_Saint-Just
      bio zatečen ne malom likovnom sličnošću dotičnog, bar onako kako ga je portretisao savremenik

      Prudon, sa našim Acom. Setio sam se da je Čanak onomad izjavio da Vule, kad hoće da ostavi poseban

      utisak na sagovornike ili publiku zauzima takav „image“ koji ga podseća na g…. uozbiljeno na kiši. I

      zaista, svako od nas je imao priliku da primeti koliko je dobro, u patetičnom maniru

      Stanislavski-Strazberg, navežbao ovu pozu, ali nijedan komentar nije išao dalje od onoga „vidi maloga,

      svaka mu čast“, jer smo svi mogli da se opkladimo da je u pitanju samo politički marketing i

      makijavelistička tehnika izvođenja (i zavođenja) i da će nas kad-tad, naš Aca razgaliti, prekinuvši tu

      zloslutnu namrgođenost i ponovo početi da se kliberi svojim već toliko puta opevanim, a la Džon Vojt

      usnama, od uva do uva, kao što to viđamo kod neiskvarenih mamlaza, kada sa sela, dođu da studiraju u

      Beograd. Takve džemperaše smo svi voleli jer nam je intuicija govorila da su oni supstanca, matično

      tkivo iz koje se periodično regeneriše srpsko nacionalno biće. Znali smo da u svojim zakrpljenim

      džepovima i ovaj „enfant teribl“ sa beogradskog asfalta drži tapiju liderstva u budućnosti, ali većina nas

      nije mogla ni da sanja na šta će to liderstvo da ispadne, tj. u kom pravcu i meri će da se otme. Danas i

      najveći optimisti shvataju da su promene u tom čoveku ireverzibilne i da on više nikada neće biti ono što

      je bio. Ne verujem da će mo ga više ikada videti nasmejanog, niti da bi to više, ako se i dogodi, moglo

      da nas takne, a kamoli ponese. Jednostavno, idealista je iz njega iščileo i ustupio mesto hladnokrvnom i

      proračunatom operativcu – egzekutoru – Pasternakovom Streljnikovu koji svojim današnjim likom i

      nastupom, kao beskupulozni i fanatični pragmatista postiđuje nas koji smo mu nekada bili naklonjeni.

      Slađana, zadivljen sam preciznom i britkom dijagnozom koju ste uspeli da izrazite sa tako malo probranih

      reči. Ako mi Vi dozvolite, a naravno i ako mi sam uvaženi gospodin Vučelić dozvoli, dodao bih da je

      njegov odnos prema alfa plejeru srpske političke scene obeležen i jednom notom antičko-grčkog

      tragizma. Vučelić istrajava sa davanjem odstupnice i pružanjem uvek nove šanse da se aktuelni lider u

      poslednjem trenutku prizove razumu i otrgne od uticaja loših savetnika, ako je u pitanju sam to. Ponekad

      je za lično spasenje i oproštaj dovoljno samo prestati sa činjenjem grešaka.Onome ko se probudi i

      osvešćen odmah prestane sa grešnim delovanjem, spremni smo da oprostimo već i ako samo

      demonstrira svoje pokajanje i uveri nas da je u tome iskren. Od takvoga ne zahtevamo da poništi

      posledice svojih grešaka ako je to objektivno nemoguće ili nadmašuje njegove kapacitete(Koštunica).

      Vučelić ne štedi napora da za svog štićenika, radi bivših zasluga, ostavi poslednji rehabilitacioni prostor,

      koji se sve više smanjuje. Sa svojim iskustvom na polit. sceni imao je priliku da se iz prve ruke osvedoči

      koliko je karijera političara neizvesna i kako su se mnogi, koje je masa nosila ka vrhu na rukama, na kraju

      suočavali sa gnevom iste svetine zbog neizneverenih obećanja a često i bez svoje suštinske krivice

      (Milošević). Možda u tome i preteruje, kao kada neizlečivo zaljubjeni čovek uporno brani od osude ženu

      za koju mu svakog dana svi dobronamerni podnose dokaze da ga vara, da se poslužim vašim primerom.

      Možda je ovakva percepcija njihovog odnosa suviše pojednostavljena. Možda se ne radi o nerealnim i

      neispunjenim očekivanjima. Vučelić nije ni naivan ni slep. Vidi on dobro koliko su se i najtrvđe vere

      potrošile, ne može ga više iznenaditi ni jedno konvertitstvo, ali avaj, gde god da se okrene, na političkom

      frontu pa čak ni na horizontu ne nazire lidera koju bi imao format da odgovori izazovima jednog od

      najtežih trenutaka uceloj srpskoj istoriji i ispuni očekivanja očajnog naroda. Bivalo je kod Srba vođa koji

      su se u zlim vremenima stavljali na čelo pravednog otpora pred neodoljivom silom i ginuli sa slavom za

      sebe i za narod koji ih je iznedrio. A bivalo je i onih drugih, koji su, podvijenih repova padali ničice pred

      zlom, računajući da će ala uraditi šta joj je u prirodi i da će se, kad se zasiti krvi nevinog naroda -„krovi

      hazjajskih hrestjana“(ruska tradicionalna narodna „12 Razbojnika“), neman okrenuti u svojoj pomami na

      drugu stranu i udaljiti se sa ovih prostora na neko vreme, omogućujući narodu da u međuvrenima ovih

      istoriskih ciklusa obnovi svoje biološke resurse i tako izbegne definitivno zatiranje. Mene Vučelić

      podseća na ostarelog lava, koji će se boriti do kraja, bez žala za životom koji će na kraju da položi u

      odbrani svoga malog i nejakog plemena od okrutnih zveri koje naviru sa svih strana. U žaru te borbe on

      stiže da primeti kako mu se, iza leđa, u protivničkim redovima prikrada i bivši mladi saplemenik i

      miljenik, sa kojim je rame uz rame vojevao mnoge bitke i sa čijom je podrškom i sada računao.. Tokom

      godina, on je svojom hrabrošću, principijelnošću i verom u konačnu pobedu pravde zadobio njegovo

      poštovanje i sada mu je srce ispunjeno bolom što je ovaj, na kraju ipak poklekao i obesmislio ceo svoj

      časni prethodni život. Ne strahujući od toga što će mu možda baš ruka tog prijatelja na kraju zadati

      završni „mate“ udarac koji će mu proburaziti srce, on mu do poslednjeg sekunda bitke ostavlja mesto do

      sebe u zlatnim kočijama koje poginule heroje odvoze u nebesko carstvo.




      0



      0
    • Lijepo si to rekla Slađana.
      U pitanju je borba na život i smrt !?
      A istupanje gospodina Vučelića u zadnje verijeme, predstavlja tiho ali prepoznatljivo podilaženje ovim što predaše KIM šiptarima / ne želim im imena pomenuti / i još se time hvle…




      0



      0
  2. u subotici postoji zuta kuca,,, a tu je za vreme 2-og sv, rata bilo sabiraliste srba I odvodjenje na likvidaciju,,,




    0



    0
  3. Polako,ali sigurno ovaj list prelazi u Vucicev informator,kao sto su „Informer“,“Kurir“,“Alo“…,u tim tabloidima(licno vuckovim informatorima)uvek se sve zna:kad ce koga da „uhapse“ i zbog cega, ko je koliko pokrao i ne stidi se toga,sta ce uhapseni da kaze tzv.“istraznim organima“-koga ce da optuzi a koga ce da zastiti prilikom davanja iskaza… E ovakve hvalopojke nikada od gosn.Vucela nisam cuo,sta li mu je to Vucic obecao ili pripretio,a vucko je po tome poznat. Jedino ne sljive ga ovi iz „Tabloid list protiv mafije“. Tamo sve o vucku pise,ko je ovaj kabadahija i kakao je zajahao srbijicu,dosavsi na vlast uz prevaru raznim obecanjima. Svaka cast tom uredniku,koji ga ne zarezuje,ali ne samo vucka vec i ostalu bandu,olicenu u vidu politicara, koja vodi ovu zemlju i narod u propast. Pa zar taj isti vucko,koga Vucela velica,izdade kosmet,pogazio Ustav u koga se zakleo,zastitio pljackase veka srbije,nastavio sa daljom pljackom i reketiranjem pljackasa,ali i siromasnog naroda kroz povecanje struje,vode,infostana,poreza… Ali vidi se da ovakvi komentari sada i kod Pecata ne prolaze,kao i u vuckovim informatorima.




    0



    0
  4. Nije točno da su nacisti u Vukovaru nasrnuli na policiju nego je to policija dozvolila i s uživanjem gledala, ta ista policija na utakmicama uživa u povicima ubi ubi Srbina i za dom spremni. Nikada ništa ne preduzimaju jer kako kažu nikada ništa nisu vidjeli. E sad ako Srbija hoće u EU mora se ponašati kao Hrvatska, znači razbiti latinčne ploče na hrvatskim institucijama u Vojvodini kao Hrvati danas u Vukovaru. Protjerati Hrvate iz Srbije i spaliti im kuće kao što su Hrvati u Krajini. Ne dati vodu i struju većinski hrvatskim selima u Srbiji kao što Hrvati i 20 godina nakon rata drže srpska sela bez vode i struje a odmah do njih hrvatska sela imaju sve. Oduzeti Hrvatima ( oteti ) imaovinu kao što je Kosorica i “ branitelji rvatine “ otela srpski stan, kuće, imanja, zemljišta, stoku i mehanizaciju. Tek kad to Srbija ispunin plus razbije uništi i sruši sve spomenike partizanima kao što su uradili Hrvati, te počne veličati fašizam tek onda Srbija može u EU. Izdajnička vlast umesto da uputi oštar demarš Hrvatskoj opet šuti i ponovno se odriče Srba iz Hrvatske. Šute i mediji u Srbiji ne dozvoljavaju se komentari gdje građani žele reći istinu. Sve u službi kolonijalnosti Srbije prema svojim gospodarima u Zagrebu, Todoriću i vlastima na zapadu za račun kojih uništavaju srpsku privredu i samo biološki opstanak Srba.




    0



    0
  5. Vidim,da je moj komentar otputovao u svemir.htela sam verovati,da zaista čitam List slobodne Srbije,da li je tako?Upravo prelistavam jutrošnji novi broj pečata,tražeći onaj osećaj dragosti,da u tim rečima počiva istina,sloboda,i da Vi gospodine Vučela izrastate,u posebnu veličinu,u svetlost,koja iz tame isijava.Ili svi moramo preživeti ovaj Nojev potop po cenu vlastitih ubeđenja,ostavljajući istinu i dostojanstvo za neka bolja vremena.I,rećićemo da smo bili hrabri,i,ako smo pokazali kukavičluk.Da li će se nekada neko postideti,što od prekrasne Srbije čini Domanovićevu Stradiju?Volela bih da se uzdignete iznad ove političke kaljuge,i budete ono zašto postojite na svetu,a to je borba za istinu,za prava običnih,malih ljudi.Srdačni pozdravi listu,koji hoće ići krivim putem,a tamo jesamo suza i patnja.




    0



    0
  6. Hrišćanstvo nas uči kako ćemo u veličini umreti,ali nas samo antička umetnost uči kako čemo živeti u lepoti i spokojstvula.Laž je u dnu svakog onog pokreta,koji ne dolazi iz najdubljih ćovekovih izvora vere ili sumnje.Sve što je duboko izgleda na dnu tamno i neveselo,i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa.Sve što ne valja delo je čoveka.A,tako je kratak ljudski vek,da bi čovek bio toliko zao.Jer, lepota je u dobroti,u ljubavi prema čoveku,a time i bogu,to su neki postulati koje treba negovati,sve ostalo je,praznina i haos.




    0



    0
  7. Kažete gosp.Vučela,da su žuti ostavili haos,Da,Zemlja je oglodana,kao posle najezde skakavaca.Kada se samo setim šta su sve radili.No,najveća i najteža šteta je učinak na mlade.U,našem gradu,u gradskoj kući,bilo je toliko obezbeđenje,kao da je ratno stanje.Polupismene ljude su slali na visoko kvalificirana radna mesta,samo bi rekli,pposlao me taj i taj,naravno partijska zasluga.Direktori,pa i ostalo osoblje,osorno i nabusito.Na poslu smo svi bili u strahu,nije bilo kolegijalnosti,samo strah za radno mesto,amnogi koje su oni poslali,jednostavno su sedeli ne radeći ništa.Izmišljenih radnih mesta bilo je,da zdrav um to nije mogao shvatiti.Sve čega su se dotakli,doživelo je kolaps,više nije postojalo.Ali i to su bili neki ljudi,na sve su pristajali,ne hajući što je to ispod svakog ljudskog dostojanstva,da bi sebi obezbedili egzistenciju.Nečuvena sebičnost,neljudskost,jer su verovali da su večni.Sve su uzurpirali,sve prisvojili,potčinili,opljačkali bez imalo stida i bijazni.Bili su neprikosnoveni bogovi na zemlji.Ni u najružnijem snu to nisi mogao sanjati.Nažalost,to je bila stvarnost,koju smo živeli.Razbili su sve vrednosti,u svim domenima,sve im je bilo dozvoljeno,zakone su tumačili po svom nahođenju.Rasprodali su ono što se nikad nije smelo otuđiti.Da je ovaj narod dostojan slavnih predaka,nikada,đelić,Vlahović,mićunović,šutanovac,Čeda,Stefanović,Kulunđija,Micićka,Milivojević,dama iz Bodruma nebi sedeli u srpskom,visokom domu i smejali nam se u lice.Vuk,koji dozvoljava prolaz NAT-o alijansi da prolazi kroz našu zemlju,bio bi proteran,poput Napoleona-na Svetu Jelenu,a Napoleon je bio vojskovođa,a ko je Vuk,izdajnik,bezvredni smutljivac,samo kuka,kako su izvršili atentat na njega,i to po nalogu g Miloševića.Zašto Vuk nije u Hagu,sa svojom gardom,on je,onakav kakav je naneo veliko zlo ovoj zemlji.Dok ne rasčistimo s takvima,napred neće moći.Da ne pominjem Lazara Krstića,koji će nam naneti veliko zlo,nije tu zbog nas,da napredujemo,no da nas nepovratno utopi,da nikad više ne ustanemo,bićemo bogalji!Na kraju ću reći,deo pesme dragog J.Đure,Na Liparu“Jeste li mi rod siročići mali,il su i vas možda jadi otrovali“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!