Почетна / Свет / Битка за апстиненте

Битка за апстиненте

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Аларм за политичке странке и демократију: могу ли исход предстојећих избора за Бундестаг одлучити они који демонстративно одбијају да изађу на биралишта, а њих је на минулим парламентарним изборима (2009) било читава једна „армија“ од (чак) осамнаест милиона

Готово досад нечујна изборна кампања у Немачкој улази у врелу фазу, чији је исход – а биће познат 22. септембра, на дан избора за Бундестаг – још крајње неизвестан, упркос тренутној демоскопској процени која даје (упадљиву) предност десници. „Тумачи“ јавног мњења, наиме, констатују да би у овом тренутку, непуна два месеца пре избора, конзервативни табор, Хришћанско демократска унија (ЦДУ) и њена (баварска) посестрима, Хришћанско социјална унија (ЦСУ), „убрао“  петнаест одсто гласова више од традиционалног ривала и најстарије немачке политичке странке (обележила век и по постојања!), Социјалдемократске партије (СПД).

Доста је, међутим, оних међу добрим познаваоцима немачке политичке сцене, који су уверени да би исход немачких парламентарних избора могло да одлучи понашање грађана који у све већем броју, све чешће демонстративно, одбијају да изађу на биралишта. А њих је на минулим изборима (2009) била читава „армија“ од осамнаест милиона.

 

Рендгентски снимак Та чињеница је, још тада, протумачена као „озбиљан аларм“ за политичке странке и традиционално схватање демократије и није никакво чудо што су се на њено „одгонетање“, откривање „профила“ припадника ове армије устремиле практично све странке и агенције за истраживање јавног мњења. Студијска истраживања су обавиле фондације „Конрад Аденауер“ (истурена рука конзервативаца), „Бертелсман“, демоскопски институт „Форца“ и други. То одгонетање би требало да послужи изборним стратезима да пронађу, за своје странке, најпоузданији „кључ“ за „апстинентску браву“ и усмере кампању према завршници.

Из чињенице да је рендгентски снимак „апстинентског бића“ показао да је оно пре женско него мушко, више источно, него западнонемачко, пре и више настањено у бетонским зградама него вилама, мање плаћено и мање образовано, најчешће без посла и с песимистичким погледом на сутрашњицу, закључује са да је то маса до које, углавном, не допиру телевизијски сигнали и медијске поруке политичара.

Из тог „рендгентског снимка“, тренутно уочљиво депримиране социјалдемократе су извукле охрабрујући закључак: то би могао да буде пре њихов него „ревир“ њихових политичких противника конзервативаца. Генерални секретар СПД-а Андреа Налес је готово усхићено ускликнула: очигледно је да су апстиненти „социјално питање“, па је у „стратешком папиру“ њене странке констатовано да су апстиненти (превасходно) људи који „воле и гласају за СПД“, њени „традиционални бирачи“ који су на прошлим изборима били „љути на СПД“ (због фамозне Шредерове „Агенде 2000“, с ригорозним регулисањем тржишта радне снаге, чији цех је, највише и најтеже, платила управо традиционалнасоцијалдемократска клијентела).

Две највеће и ривалске странке, које се, уз помоћ мањих и променљивих партнера, деценијама смењују на власти, извукле су из овог „снимка“ различите поуке: социјалдемократе су закључиле да ће им више донети лов у „дубокој води“, конзервативци, пак, у плиткој. Стратегија првих је усмерена ка „буђењу“ што већег броја „успаваних бирача“ (планирали су да њихови тимови, од половине августа, закуцају на (најмање) пет милиона врата, између 17 и 19 часова, кад су, по њиховом уверењу, заснованом на статистици, апстиненти у својим кућама), док је стратешка оријентација њихових ривала усмерена ка „успављивању“ бирача: првима се, проценили су, више исплати „лов“ у дубљој води (масовнији излазак бирача), другима у „плиткој“.

 

[restrictedarea]

Фатално за демократију Аналитичари закључују да је стратегија конзервативаца „исплатива за њихову странку“ – њихова грађанска изборна клијентела делује дисциплинованије у испуњавању „грађанских права и обавеза“, од непредвидљивих, и импулсивних левичара – али „фатална за демократију“: страхује се, наиме, да би 22. септембра могло да буде мање бирача него на свим претходним изборима за Бундестаг!

Из овог демоскопског „снимка“ аналитичари издвајају посебну шихту коју су означили као „елитне апстиненте“. Њих није уморила демократија, али јесте партократија: учествују активно у расправама о политици, али су сити страначких диктата.

Та чињеница би, опет по процени политичких аналитичара, могла да погодује странкама које настају „из протеста“ и које не личе на класичне странке, као што се то догодило („фришким“) Пиратима: освојили су, на препад, неочекиван број гласова на последњим изборима у Берлину, Северној Рајни Вестфалији и Сару. Процењује се да би на предстојећим парламентарним изборима могла да профитира тек основана, наглашено евроскептична, „Алтернатива за Немачку“.

Привидни мир и самопоуздање који у овом часу демонстрирају конзервативци („акције“ њихове странке тренутно боље стоје од политичких акција социјалдемократа, а њихов лидер, канцеларка Ангела Меркел је, опет тренутно, упадљиво популарнија од њеног изазивача Пера Штајнбрика), могао би преко ноћи, да буде помућен отварањем неке „вруће теме“: такве јавне расправе би, процењује се, далеко више одговарале (опозиционим) социјалдемократама него  конзервативцима који су судбински заинтересовани да се „вода не таласа“.

Једна од таквих тема, коју власт у Берлину покушава  да „пригуши“, јесте откривање скандала с америчком глобалном и бахатом шпијунском доминацијом. Званични Берлин мање страхује од малокрвног реаговања опозиције, пре свега социјалдемократа, на „скандалозно канцеларкино реаговање на велики скандал“ (констатација немачких медија), а више од оног што се збива у „изборној бази“.

 

Империјална моћ А тамо, кажу, кључају гнев и незадовољство због демонстрације хегемонијалне (америчке) моћи чак и према њиховој земљи: чини се, наиме, да би немачки грађани лако прихватили демонстрацију те империјалне и агресивне надмености према малима и немоћнима, на које се и одавде гледа политички надмено и шпијунски агресивно, али не и према таквом партнеру и савезнику, као што је Немачка, такође опседнута сопственим престижом и снагом, коју и сама, такође политички надмено шпијунски агресивно (преко БНД) испољава према једном броју земаља.

Такве теме би могле да уздрмају тактику коју веома успешно и упорно спроводи канцеларка, „отимајући“ и покривајући политичке (и изборне) теме опозиционих ривала: бирачима је у овом тренутку врашки тешко да разлуче разлике између програмских опредељења социјалдемократа и конзервативаца, све је, практично, сведено на нијансе.

Јака жена у социјалдемократском табору Ханелоре Крафт, председница владе у најмногољуднијој немачкој покрајини Северној Рајни Вестфалији, верује да је посао изборних стратега њене странке да бирачима објасни „разлику између оригинала и фалсификата“.

 

Етикете на празним флашама У интервјуу „Шпиглу“ Крафтова је, недавно, констатовала да Меркелова јесте јака, али је њена партија, чију „душу је продала“ само „да би остала на власти“, слаба. Досад је „лепила (звучне) етикете на празне флаше“, а с уласком у „врелу фазу“ изборне кампање њена „аура“ почеће осетно да бледи.

Крафтова не хаје много за то што демоскопи, у овом часу, не дају велике изборне шансе њеној партији. Спомиње сопствено искуство: непосредно пред покрајинске изборе у Северној Рајни Вестфалији: њен противник, дотадашњи шеф покрајинске владе, конзервативац Јирген Ритгерс „стајао“ је на 51 одсто, она на 36 процената, а ипак је тријумфално прошла кроз циљ.

Може ли то поћи за руком и социјалдемократском кандидату за савезног канцелара Перу Штајнбрику? Чини се, како ствари стоје, то ће бити врашки тешко, готово немогуће. Иако искусан и „робустан“ политичар, Штајнбрик до сада није успео да се наметне, ни у редовима сопствене странке, као неприкосновена  личност могућег победника.

Некад тако моћна странка, која је у Брантово време имала преко милион чланова нашла се, у часу кад обележава јубилеј – век и по постојања – у готово конфузној ситуацији.

Понуда Левице СПД би, према садашњим прогнозама, могла да 22. септембра освоји 25 одсто гласова. Бивши партнери социјалдемократа у влади Шредер-Фишер, Зелени, који „црвенима“ (СПД) остају верни, могли би да рачунају (још) на 13 одсто. Математички недовољно да би се преузео канцеларски трон од конзервативаца и либерала.

Неочекивано, пре неколико дана социјалдемократама је стигла понуда која би могла да представља „појас за спасавање“: уз Оскара Лафонтена најпознатија, и најутицајнија личност Левице, Грегор Гизи нуди коалиционо партнерство.

СПД би, рекао је Гизи, требало да се ослободи сопствене догме и престане да анатемише ову партију због њене „комунистичке прошлости“. Заједно са Левицом (на изборима 2009. ова странка, чије претежно чланство чине источнонемачки грађани, већина од њих комунисти из времена Немачке Демократске Републике, освојила је, предвођена Лафонтеном, респектабилних 11, 9 одсто гласова), социјалдемократе и Зелени би, према садашњем стању ствари, иако тесном већином, могле да преузму власт у Берлину.

 

Политичка јерес Врх СПД-а, али и Зелених, реаговао је увек алергично на сваку помисао о коалиционом партнерству са „комунистима“, као на политичку јерес, али само кад је реч о савезном нивоу. Тај источни, комунистички „грех“ Левице није им сметао на комуналној и покрајинској равни, где су, у више наврата, „црвени“ и „црвени“ ортачки делили власт.

Хоће ли у изборној ноћи, анатемисање Левице устукнути пред неумољивим чињеницама и процентима, још је тешко, и прерано, говорити. Једно је, међутим, сигурно: због те анатеме, у идеолошком рату између две левичарске странке увек је профитирала десница: да тог анатемисања није било 2009. године Меркелова не би сада седела (други мандат) на канцеларском трону.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *