Bitka za apstinente

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Alarm za političke stranke i demokratiju: mogu li ishod predstojećih izbora za Bundestag odlučiti oni koji demonstrativno odbijaju da izađu na birališta, a njih je na minulim parlamentarnim izborima (2009) bilo čitava jedna „armija“ od (čak) osamnaest miliona

Gotovo dosad nečujna izborna kampanja u Nemačkoj ulazi u vrelu fazu, čiji je ishod – a biće poznat 22. septembra, na dan izbora za Bundestag – još krajnje neizvestan, uprkos trenutnoj demoskopskoj proceni koja daje (upadljivu) prednost desnici. „Tumači“ javnog mnjenja, naime, konstatuju da bi u ovom trenutku, nepuna dva meseca pre izbora, konzervativni tabor, Hrišćansko demokratska unija (CDU) i njena (bavarska) posestrima, Hrišćansko socijalna unija (CSU), „ubrao“  petnaest odsto glasova više od tradicionalnog rivala i najstarije nemačke političke stranke (obeležila vek i po postojanja!), Socijaldemokratske partije (SPD).

Dosta je, međutim, onih među dobrim poznavaocima nemačke političke scene, koji su uvereni da bi ishod nemačkih parlamentarnih izbora moglo da odluči ponašanje građana koji u sve većem broju, sve češće demonstrativno, odbijaju da izađu na birališta. A njih je na minulim izborima (2009) bila čitava „armija“ od osamnaest miliona.

 

Rendgentski snimak Ta činjenica je, još tada, protumačena kao „ozbiljan alarm“ za političke stranke i tradicionalno shvatanje demokratije i nije nikakvo čudo što su se na njeno „odgonetanje“, otkrivanje „profila“ pripadnika ove armije ustremile praktično sve stranke i agencije za istraživanje javnog mnjenja. Studijska istraživanja su obavile fondacije „Konrad Adenauer“ (isturena ruka konzervativaca), „Bertelsman“, demoskopski institut „Forca“ i drugi. To odgonetanje bi trebalo da posluži izbornim stratezima da pronađu, za svoje stranke, najpouzdaniji „ključ“ za „apstinentsku bravu“ i usmere kampanju prema završnici.

Iz činjenice da je rendgentski snimak „apstinentskog bića“ pokazao da je ono pre žensko nego muško, više istočno, nego zapadnonemačko, pre i više nastanjeno u betonskim zgradama nego vilama, manje plaćeno i manje obrazovano, najčešće bez posla i s pesimističkim pogledom na sutrašnjicu, zaključuje sa da je to masa do koje, uglavnom, ne dopiru televizijski signali i medijske poruke političara.

Iz tog „rendgentskog snimka“, trenutno uočljivo deprimirane socijaldemokrate su izvukle ohrabrujući zaključak: to bi mogao da bude pre njihov nego „revir“ njihovih političkih protivnika konzervativaca. Generalni sekretar SPD-a Andrea Nales je gotovo ushićeno uskliknula: očigledno je da su apstinenti „socijalno pitanje“, pa je u „strateškom papiru“ njene stranke konstatovano da su apstinenti (prevashodno) ljudi koji „vole i glasaju za SPD“, njeni „tradicionalni birači“ koji su na prošlim izborima bili „ljuti na SPD“ (zbog famozne Šrederove „Agende 2000“, s rigoroznim regulisanjem tržišta radne snage, čiji ceh je, najviše i najteže, platila upravo tradicionalnasocijaldemokratska klijentela).

Dve najveće i rivalske stranke, koje se, uz pomoć manjih i promenljivih partnera, decenijama smenjuju na vlasti, izvukle su iz ovog „snimka“ različite pouke: socijaldemokrate su zaključile da će im više doneti lov u „dubokoj vodi“, konzervativci, pak, u plitkoj. Strategija prvih je usmerena ka „buđenju“ što većeg broja „uspavanih birača“ (planirali su da njihovi timovi, od polovine avgusta, zakucaju na (najmanje) pet miliona vrata, između 17 i 19 časova, kad su, po njihovom uverenju, zasnovanom na statistici, apstinenti u svojim kućama), dok je strateška orijentacija njihovih rivala usmerena ka „uspavljivanju“ birača: prvima se, procenili su, više isplati „lov“ u dubljoj vodi (masovniji izlazak birača), drugima u „plitkoj“.

 

[restrictedarea]

Fatalno za demokratiju Analitičari zaključuju da je strategija konzervativaca „isplativa za njihovu stranku“ – njihova građanska izborna klijentela deluje disciplinovanije u ispunjavanju „građanskih prava i obaveza“, od nepredvidljivih, i impulsivnih levičara – ali „fatalna za demokratiju“: strahuje se, naime, da bi 22. septembra moglo da bude manje birača nego na svim prethodnim izborima za Bundestag!

Iz ovog demoskopskog „snimka“ analitičari izdvajaju posebnu šihtu koju su označili kao „elitne apstinente“. Njih nije umorila demokratija, ali jeste partokratija: učestvuju aktivno u raspravama o politici, ali su siti stranačkih diktata.

Ta činjenica bi, opet po proceni političkih analitičara, mogla da pogoduje strankama koje nastaju „iz protesta“ i koje ne liče na klasične stranke, kao što se to dogodilo („friškim“) Piratima: osvojili su, na prepad, neočekivan broj glasova na poslednjim izborima u Berlinu, Severnoj Rajni Vestfaliji i Saru. Procenjuje se da bi na predstojećim parlamentarnim izborima mogla da profitira tek osnovana, naglašeno evroskeptična, „Alternativa za Nemačku“.

Prividni mir i samopouzdanje koji u ovom času demonstriraju konzervativci („akcije“ njihove stranke trenutno bolje stoje od političkih akcija socijaldemokrata, a njihov lider, kancelarka Angela Merkel je, opet trenutno, upadljivo popularnija od njenog izazivača Pera Štajnbrika), mogao bi preko noći, da bude pomućen otvaranjem neke „vruće teme“: takve javne rasprave bi, procenjuje se, daleko više odgovarale (opozicionim) socijaldemokratama nego  konzervativcima koji su sudbinski zainteresovani da se „voda ne talasa“.

Jedna od takvih tema, koju vlast u Berlinu pokušava  da „priguši“, jeste otkrivanje skandala s američkom globalnom i bahatom špijunskom dominacijom. Zvanični Berlin manje strahuje od malokrvnog reagovanja opozicije, pre svega socijaldemokrata, na „skandalozno kancelarkino reagovanje na veliki skandal“ (konstatacija nemačkih medija), a više od onog što se zbiva u „izbornoj bazi“.

 

Imperijalna moć A tamo, kažu, ključaju gnev i nezadovoljstvo zbog demonstracije hegemonijalne (američke) moći čak i prema njihovoj zemlji: čini se, naime, da bi nemački građani lako prihvatili demonstraciju te imperijalne i agresivne nadmenosti prema malima i nemoćnima, na koje se i odavde gleda politički nadmeno i špijunski agresivno, ali ne i prema takvom partneru i savezniku, kao što je Nemačka, takođe opsednuta sopstvenim prestižom i snagom, koju i sama, takođe politički nadmeno špijunski agresivno (preko BND) ispoljava prema jednom broju zemalja.

Takve teme bi mogle da uzdrmaju taktiku koju veoma uspešno i uporno sprovodi kancelarka, „otimajući“ i pokrivajući političke (i izborne) teme opozicionih rivala: biračima je u ovom trenutku vraški teško da razluče razlike između programskih opredeljenja socijaldemokrata i konzervativaca, sve je, praktično, svedeno na nijanse.

Jaka žena u socijaldemokratskom taboru Hanelore Kraft, predsednica vlade u najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini Severnoj Rajni Vestfaliji, veruje da je posao izbornih stratega njene stranke da biračima objasni „razliku između originala i falsifikata“.

 

Etikete na praznim flašama U intervjuu „Špiglu“ Kraftova je, nedavno, konstatovala da Merkelova jeste jaka, ali je njena partija, čiju „dušu je prodala“ samo „da bi ostala na vlasti“, slaba. Dosad je „lepila (zvučne) etikete na prazne flaše“, a s ulaskom u „vrelu fazu“ izborne kampanje njena „aura“ počeće osetno da bledi.

Kraftova ne haje mnogo za to što demoskopi, u ovom času, ne daju velike izborne šanse njenoj partiji. Spominje sopstveno iskustvo: neposredno pred pokrajinske izbore u Severnoj Rajni Vestfaliji: njen protivnik, dotadašnji šef pokrajinske vlade, konzervativac Jirgen Ritgers „stajao“ je na 51 odsto, ona na 36 procenata, a ipak je trijumfalno prošla kroz cilj.

Može li to poći za rukom i socijaldemokratskom kandidatu za saveznog kancelara Peru Štajnbriku? Čini se, kako stvari stoje, to će biti vraški teško, gotovo nemoguće. Iako iskusan i „robustan“ političar, Štajnbrik do sada nije uspeo da se nametne, ni u redovima sopstvene stranke, kao neprikosnovena  ličnost mogućeg pobednika.

Nekad tako moćna stranka, koja je u Brantovo vreme imala preko milion članova našla se, u času kad obeležava jubilej – vek i po postojanja – u gotovo konfuznoj situaciji.

Ponuda Levice SPD bi, prema sadašnjim prognozama, mogla da 22. septembra osvoji 25 odsto glasova. Bivši partneri socijaldemokrata u vladi Šreder-Fišer, Zeleni, koji „crvenima“ (SPD) ostaju verni, mogli bi da računaju (još) na 13 odsto. Matematički nedovoljno da bi se preuzeo kancelarski tron od konzervativaca i liberala.

Neočekivano, pre nekoliko dana socijaldemokratama je stigla ponuda koja bi mogla da predstavlja „pojas za spasavanje“: uz Oskara Lafontena najpoznatija, i najuticajnija ličnost Levice, Gregor Gizi nudi koaliciono partnerstvo.

SPD bi, rekao je Gizi, trebalo da se oslobodi sopstvene dogme i prestane da anatemiše ovu partiju zbog njene „komunističke prošlosti“. Zajedno sa Levicom (na izborima 2009. ova stranka, čije pretežno članstvo čine istočnonemački građani, većina od njih komunisti iz vremena Nemačke Demokratske Republike, osvojila je, predvođena Lafontenom, respektabilnih 11, 9 odsto glasova), socijaldemokrate i Zeleni bi, prema sadašnjem stanju stvari, iako tesnom većinom, mogle da preuzmu vlast u Berlinu.

 

Politička jeres Vrh SPD-a, ali i Zelenih, reagovao je uvek alergično na svaku pomisao o koalicionom partnerstvu sa „komunistima“, kao na političku jeres, ali samo kad je reč o saveznom nivou. Taj istočni, komunistički „greh“ Levice nije im smetao na komunalnoj i pokrajinskoj ravni, gde su, u više navrata, „crveni“ i „crveni“ ortački delili vlast.

Hoće li u izbornoj noći, anatemisanje Levice ustuknuti pred neumoljivim činjenicama i procentima, još je teško, i prerano, govoriti. Jedno je, međutim, sigurno: zbog te anateme, u ideološkom ratu između dve levičarske stranke uvek je profitirala desnica: da tog anatemisanja nije bilo 2009. godine Merkelova ne bi sada sedela (drugi mandat) na kancelarskom tronu.

[/restrictedarea]