Милорад Додик / председник Републике Српске / Водим Српску у слободу

разговарала Дубравка Вујановић Фотографије Борислав Здриња

Ако Србија пристане на ултиматуме, поништиће сопствени територијални интегритет. Ако издржи притиске и одупре се, сачуваће земљу, достојанство народа, а ништа јој се неће догодити. Ову поруку Милорад Додик упорно је преносио у данима док се чекала одлука о потписивању споразума са Приштином.

Потпис је, ипак, пао. Не на срећу српског народа, уверен је председник Републике Српске. Јер, како каже у разговору за „Печат“, Европа несумњиво показује намеру да потцењује и понижава српски народ и Србију. И даље. И ко зна до када.

„Уверен сам да ни тренутна политика Београда, која је довела до потписивања ,Бриселског споразума‘ није на прави начин валоризована кроз европске институције. И даље је отворена сумња Запада у добре намере Срба и српске државе. Али, остала је и сумња шта ће се све захтевати од Србије. Јер, над главом висе питања имплементације споразума, локалних избора, и, што је сасвим јасно, конкретног датума почетка преговора. Очигледно је да ће спровођење договореног поново бити тема на неком од наредних састанака бриселске администрације. И да пут Србије у Европу није тако сигуран и безуслован.

Било је јасно да ваше ћутање после прихватања споразума у Бриселу не значи одобравање, и да би ваш потпис на таквом папиру тешко „легао“. Провејавало је осећање и да се од вас очекује подршка, поготово утицај на косметске Србе, са којима имате редовну комуникацију, да прихвате спровођење. То је, међутим, изостало…

„Овде, у Републици Српској, одавно смо схватили да никада није довољно да се нахране очекивања о сервилности која треба да се покаже Западу. Упорно сам говорио и властима у Београду да, када једном прихвате условљавања, могу очекивати само даља условљавања. Они су ме убеђивали у неки катастрофичан сценарио који ће се догодити у случају изостанка договора. Верујем да се ништа не би десило ни у случају неприхватања. Европљанима је ова прича била потребна добрим делом због њихових унутрашњих прилика. Било им је потребно ,месо‘ за њихове домаће базе. Зато је то изгледало тако набусито, и било представљено као питање живота и смрти. А, када су жеље остварене, сви потписи стављени, нема праве сатисфакције за Србију. По мени ово није коректно“.

Ви, дакле, не верујете у почетак преговора у јануару?

„Ваљда је свакоме очигледно да преговоре са Србијом, за које нисмо сигурни када ће и да ли ће да почну, прати израда стратегије за придруживање и стабилизацију са самим Косовом. У перцепцији Европе, Косово је држава. Такав споразум се ради само с државама. Без обзира на то што пет држава Европе није признало Косово, европска администрација се понаша као да јесте. А нама се овде представља како је Европа уређен систем правде у којем се све решава консензусом. Дакле, мој једини утисак је да Европа ни даље не прихвата на прави начин добре намере Београда, чак ни када су за Србију овако болне. Нажалост, плашим се да ће власт у Београду опет да се нађе у ситуацији да се разочара даљим развојем догађаја. Све сам то прошао, и не би ми било никакво изненађење.“

Потпис на бриселски папир и одлука о преговорима представљена је као „историјски дан“ за Србију. Да ли сте стекли утисак да српско руководство заиста верује да је тако?

„Ми смо склони да све проглашавамо ,историјским даном‘. Извесно је само да пут Србије ка Европи треба да се настави. Ја то, свакако, подржавам. Али, мислим да ће неспремност Европе да на те захтеве одговори лоше утицати на будуће позиције самих људи из Србије који ће даље преговарати са Европом“.

Кључно питање у овом тренутку је како приволети Србе са КиМ да пријаве своје листе у Приштини и да учествују на локалним изборима. Будући да они имају велико поверење у вас, да ли бисте се усудили да им саветујете да иду на те изборе?

„Ти људи су разапети између онога што је државна политика, и статуса на терену. Шта год да ураде, неће им бити лако. Али, није добро да ураде било шта без договора са Београдом. Упорно им понављам да морају да се договоре. Али, морамо сви да схватимо шта за њих значи да сада прихвате неку сасвим другу политику од оне која им је годинама представљана, и коју су они годинама бранили трпећи велике проблеме. Оно што је моја порука њима је да остану, и да се политичким средствима боре. Какав год статус изградили, морају да га изграде политичким средствима.“

Ваша идеја је била „две државе, два народа“. Србија да призна југ Косова, али да север припоји Србији. Срби који остану у албанском делу да се иселе. Позвали сте их, чак, да нађу домовину у Републици Српској, где бисте им помогли да се снађу. Је ли за све то сада касно?

„Ја увек стојим иза својих речи. Све то сам говорио јер сматрам да на то имам право, као представник једног значајног дела српске заједнице, која је политички, верски, културно, и на све начине, везана за Косово. Говорио сам, још пре седам-осам година, да треба промовисати политику поделе те територије. Веровао сам да бисмо тада бар један део Косова сачували и да је то тада била реална политика, јер се ово ‚миксовање‘ народа показало неуспешним.

Али, чињеница је да су околности сада сасвим другачије. Нема места за историјске одлуке типа: „Идемо сада сви одавде“. Међутим, останак ће бити тежак. Појединачне одлуке могу бити на штету останка тог народа. Јер, многи Срби који су преживели рат у Сарајеву, сада напуштају своје домове јер не могу да издрже услове живота у којима су стално грађани другог реда, изложени анимозитету. Не могу да не видим да ће се слично догодити Србима на Косову и да се не солидаришем са њима. Биће тешко обезбедити им сигуран и достојан живот.“

[restrictedarea]

Ако се почну јвљати са жељом да се преселе, ви ћете их прихватити?

„Ја ћу им, без сумње, увек помоћи у свему што је у мојој моћи.“

Ваша позиција је да нећете престати да штитите интересе Србије – никад. Тврдите да, чак и ако Србија једном призна Косово, Српска то неће учинити. Али, до када ћете следити ту политику јер је већ сада јасно да је ваш национални став „тврђи“ од оног који показује Београд. Може ли се догодити да се врло брзо супротставите тој политици?

„Жеља нам је да се разумемо. Да ускладимо политике. Косовско питање је изнад свега, изнад неког ,бриселског папира‘. Оно њиме није ни решено ни завршено. Сви ми који представљамо Србе морамо да наставимо да разговарамо. Не желим било какво сукобљавање са Србијом. Немам никакве амбиције да се тамо намећем. Одлука о Косову је одлука државе Србије. Република Српска може да има став. И сасвим је сигурно да ће он бити на страни Србије. Ми никада нећемо признати независност Косова, последњи смо који бисмо то учинили.“

Утисак је, већ дуже време, да ваши односи са Београдом нису баш присни. Срели сте се прошле недеље са Александром Вучићем, за кога се верује да је кључна карика неслагања. Јесте ли изгладили неспоразуме?

„Све је ствар импресија. У сваком случају, обострана је заинтересованост да о свему разговарамо и да се разумемо колико можемо. Уверен сам да ће се ствари тако и кретати. Примарна прича није наш лични, него однос Републике Српске и Србије. Разумем да је Косово тренутно примарни интерес Србије, али очекујем да и Српска буде један од приоритета. Доказ да јесте тако је и сусрет две владе…“

Али, без присуства Вучића…

„Нисам то доживео као неку лошу намеру. Ту су били сви његови министри, који представљају највећу партију власти.“

Је ли вам нова власт опростила блискост са Тадићем и подршку коју сте му давали све време, па и на изборима?

„Никоме није непознато да смо Вучић и ја били на различитим странама у прошлом периоду. Али, државна политика коју он сада представља нешто је друго од опозиционог деловања. Зато сад морамо да радимо заједно и да разбијемо спекулације о неком сукобљавању.“

Чак и ако Вучић узврати, па на изборима који следе пружи подршку неком другом?

„Опозиција покушава да стави Вучића на место свог барјактара на изборима који нас очекују идуће године. Они се тиме хране, рачунајући да би то могао бити одговор на моју ранију подршку Тадићу и ДС. Али, и ангажман Вучића и Николића био је доста присутан у неким ранијим временима. И то се сматрало нормалним. Зато је на одлуци Београда и кључне партије власти да ли ће се дистанцирати од овдашње политике, или ће отворено некој страни дати подршку. Дабоме, од тога ће зависити и будући односи.“

Је ли Вас страх да би опозиција могла уз тај, како кажете, барјак, да се уздигне и да све ово што сте Ви градили годинама доведе у питање?

„Сигуран сам да не може. Снагу Српске коју смо поставили не могу да угрозе. Назад више нико не може да нас одвуче. Али, они који се нуде као алтернатива не могу да вуку даље. Сви су они већ били власт, и у њихово време Српска је једва преживљавала. Не верујем ни да је Србији стало до тога да овде дођу партије сервилне према странцима и да једног дана Република Српска буде испражњена. Верујем да Србија жели аутентичну политику, јаку Српску и подршку Србији.“

Ваша жеља да Српску осамосталите плаши свет, али ни Србија тој идеји не даје подршку. Смета ли вам када се Београд залаже за јединствену Босну, која за вас нема никакве шансе, када се народ у РС назива босанским, када је Сарајево центар у који се иде, а Бањалука избегава?

„Ми ћемо и даље водити аутентичну политику, по којој је Српска већ сад у много чему самостална. Не сумњам да то претерано не одговара Београду, јер је и претходна власт Бориса Тадића због тога имала проблема. Али, погубно је за РС да се њена политика одређује у Београду. Србија треба да заузме став да ми свој идентитет чувамо у складу са ,Дејтонским споразумом‘, чији је она гарант. То је лакше бранити, него улазити у спиралу да се Бањалука зове из Београда да би се вршили притисци зарад интереса Београда. Ми Србију волимо, али сами боље знамо шта је за нас најбоље. А најбоље за све је да свако води своју политику, у складу са својим интересима, а не из једног центра, који се зове Београд.“

Изгледа да би свима лакнуло када бисте се и ви мало смирили, покушали да следите пут „еврофанатизма“ и даље присутног у региону, и престали да искачете са својим србовањем у свету који то не прихвата и због кога стално пљуште пацке…

„ Ја нисам ничији и због мене нико не може да добија пацке. Не могу мене да користе за ту врсту приче јер ја не висим о врату Београду. Само покушавам да покажем свима, од Коштунице, Тадића, до Вучића, да имам изворни легитимитет, да радим у интересу свог народа и да његову значајну подршку све ове године уживам. То морају да знају. Али, да је Србија у исто време стављала до знања која је њена улога овде, у спровођењу и чувању ,Дејтонског споразума‘ и борила се за Косово, данас би њена улога била значајно боља. Када су је избили из приче о БиХ, схватили су да ће је и даље моћи кињити и понижавати. А оног часа када Београд помисли да ће моћи да прима наредбе центара моћи и преноси их Бањалуци, страдале су и Србија и Република Српска. На тај начин са мном не могу, и нису могли разговарати. И када је Борис Тадић у неколико наврата покушао неку поруку да ми пренесе, од мене би чуо одговор, и готово редовно био је на страни мог образложења. Тако је било и са Коштуницом.“

Очекујете да ће вас и актуелна власт разумети?

„Не знам. Моја сарадња са председником Николићем је веома коректна. Не могу ништа да приговорим ни односу са господином Вучићем. Видећемо како ће се ствари даље развијати.“

Напади на вас су све агресивнији, и сами сте наговештавали да се и у Српској спрема неко „пролеће“, попут оних арапских. Можете ли им се одупрети?

„Овде неће остварити никакво ‚пролеће‘. Српска је у младалачком заносу да буде још лепша и јача. Група студената на улици не значи револуцију, нити се тако смењује власт. Странци су схватили да од идуће године ступа на снагу нови четворогодишњи мандат политичких структура, и сада у паничним покушајима настоје да врате старе поданике на власт. Принцип је увек исти: прво се иде са криминализацијом. То покушавају откад се бавим политиком, и да је било ма шта што могу искористити, Милорад Додик данас овде не би био. Али, нису нашли ништа. Зато су нашли везе Младена Иванића у приватизацији ,Кристал банке за један евро, па о томе ћуте јер им требају полтрони.“

Град је све чешће облепљен плакатима против „лакташког клана“, а Ви стигму окорелог богаташа не успевате да скинете све ове године. Престали сте да се браните?

„Поносан сам на све што сам радио, што сам тим радом стекао и што живим у Лакташима. То је место добрих људи, који су све направили својим радом. Могу да причају шта хоће, да нападају, измишљају, пишу… Стојим им на располагању. Али, бранићу породицу и свој град, јер нико нема право у то да дира. Изабраћу начин како ћу их бранити. Мени је Српска на посебном тасу и све што радим, радим за њу, а не за Лакташе. Где год прођем видим објекте које сам ја правио. Хајде да видимо шта су урадили они пре мене, а који би да се врате. Нећу да губим време да им одговарам, њихова мржња ме не дотиче, ја не мрзим никог.“

Немате намеру да устукнете, да се повучете? Тражићете још један мандат?

„Бићу овде док ме народ буде хтео. Кад то не буде тако, мирно ћу отићи и радићу нешто друго. Али, једно сам сигуран: увек ћу смети да прођем овим градом, а да нико не пљује за мном.“

Страхујете ли, ипак, од резултата избора?

„Ни најмање. Народ препознаје лихваре. Он ће нас довести до убедљиве победе. Покушаћу доћи до сваког човека у Републици Српској да му објасним како ћу водити земљу до њене пуне слободе и самосталности. Они препознају шпекуланте. А ја то нисам.“

ОСТАЋУ СРБЕНДА, УЗАЛУД САЊАЈУ БОСАНСКУ НАЦИЈУ

Власт на нивоу БиХ готово да је потпуно одумрла, ви тамо више не одлазите, мало шта од заједничких обавеза се остварује. Када ће бити ударен последњи ексер на тај ковчег?

„И највећим заговорницима Босне, који о њој и даље морају јавно да говоре, она изгледа смешно. Али, добро плаћени међународни службеници имају обавезу да јој и даље дају вештачко дисање. Мисле да ће све бити у реду ако склоне Додика. Босна нема шансу да опстане: историјски, политички, економски, социјално, културно… Нема хемије која може да створи ту егзистенцију. Храни се монструм који нема никакве шансе, зато нећу за то да се борим. Босна поготово не може бити држава нације. Не може! То значи да ја прихватим да будем Босанац! Ја сам Србенда, славим Ђурђевдан, зар треба тога да се одрекнем зарад нечијих илузија? А знам да и сваки Србин мисли исто.“

СРБИЈА СЕ ОДРЕКЛА СВОЈИХ ПРАВА

Често се стиче утисак да нисте претерано задовољни како Србија брани интересе Српске и колико се позива на „Дејтон“?

„Србија често заборавља да, сем обавеза има и права, по том ,Дејтонском споразуму’. Али, на самом почетку је пропуштено да се ствари тако поставе. Србија је одговорна за ,Дејтонски споразум‘, и она ту одговорност не може да избегне. Покушај да се Србија искористи да овде доведе за странце пожељну структуру, била би најгора могућа услуга за саму Србију. Зато она мора да се врати на позиције које су јој дате, а којих се одрекла, и да се запита: како је могуће да једна Турска буде чланица Већа за имплементацију мира у БиХ, а да то не буде Србија?“

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    Mile,Predsednik Srpske.
    Mile,Predsednik SRPSKI!
    Dobrodosli gospodine Milorade,Brate…i cestitam na drzavnickom drzanju.
    Kao sto znate,Srbija je “zemlja cuda”,gde “drzavnicko drzanje”,
    nikad na nizim granama nije bilo,od Kumanovske bitke,pa do “bitke za porodilista”,Verana Matica…koji sam ima vise priznanja, nego heroji Kumanovske bitke,zajedno.
    Nastojte Predsednice SRPSKI,da sto vise,jer nema ko…okupite i organizujete,srpski narod u Federaciji,posebno na prostoru zapadne Bosne,pocev sa severa,od Podgrmeca,pa na jug,preko Petrovca,Drvara i Grahova,u livanjskom polju.
    Prava je tragedija da vrh planine Grmec ,sa memorijalnom zonom na Korcanici,gde je bio narodni zbeg,gde su bile vojne bolnice i gde je simbol antifasizma i narodnog otpora okupatoru,sada pod upravom opstine Sanski Most.Prazan.Pomozite da Republika Srpska,otkupi fabrike u Lusci Palanci,kao centralnom mestu Podgrmeca,da otkupi sruseni motel na Korcanici,i zemljiste,koji se neuspesno oglasava za prodaju od strane opstine Sanski Most,jer je velika cena i treba podrska sira…i da se zaposli narod.
    Svagde se odrzava grmecka korida,osim tamo gde je 200 godina bila,na Grmecu.Ucinite nesto da se narod vraca,iako je van Republike Srpske,jer je to sve srpski kraj i srpska zemlja.
    Zaposlite samo 10 ljudi u svakom srpskom selu,i ucinicete ogromnu stvar.Najbolje su mini farme,i neka firme iz RS otkupljuju proizvode,jer ih Federacija pomoci nece.
    Nastojte da se u Drvaru pokrene fabrika,da se ljudi vrate.Tamo je uvek 0,1 % Hrvata,ali su oni direktori…I zadnju fabriku ugasio je Hrvat,mozda namerno,a srpski narod je iz protesta,morao da “obavi sahranu Drvara”,jer je nemoguce ziveti bez pomoci.
    Republika Srpska treba da pomogne srpskom narodu,zajedno sa Srbijom.
    Investirajte u srpska sela,van Republike Srpske.
    Posle drugog svetskog rata,politikom administrativnog cepanja srpskog naroda,u predratnu opstinu Livno,sa vecinskim Hrvatima,
    pripojeno je i oteto od Bosanskog Grahova,4 srpska sela,Gubin,Provo,Sajkovic i Caprazlije.Prvo hrvatsko selo u livanjskom polju su Donji Rujani.Ali je sve bilo u opstini Livno.
    Tako su,kada je poceo rat,mestani sami dogovorili,da ce granica biti gde se narod razdvaja,do Donjih Rujana Srbi,dalje prema Livnu, Hrvati.
    I tako je bila i linija fronta do kraja zadnjeg rata.
    Na zalost,hrvatska vojska je ilegalno usla u Bosnu,napravila masakr u mnogim mestima,posebno u Mrkonjic Gradu,i sada je sve to pod Federacijom BIH.
    Ucinite sve da se u tom velikom,homogenom srpskom prostoru,od Podgrmeca,pa do Grahova,Crnog Luga,do Caprazlija,pomogne narodu da se vrati i da pokusa da zivi normalno.Znam da pomazete,ali nikad pomoci nije dosta,jer Federacija sve cini da se na tom velikom prostoru,zatre Srbima trag.Zato gase fabrike.
    Na tom prostoru mozete podrzati ogromne farme koza i ovaca,gde ce se veliki profit ostvariti,ali narod treba organizovati.

    Na kraju,postovani gospodine Predsednice SRPSKI,sve ove kritike iz Srbije na vas racun su sada “isplativ biznis”,jer se za to u Beogradu,dobijaju poverenje,funkcije,stanovi,kako ko…
    Kazu da ste krivi sto je narod siromasan?A Planeta?
    Ne znam kako je u Derventi,ali znam da je Detroit bankrotirao i da je tamo PROSEK,kada ce vam policija podici slusalicu za hitan slucaj,citavih 58 minuta?!PROSEK?Mozda ste i za to krivi…
    Ne brinite,vi uvek imate pravo da se kandidujete i za predsednika Srbije,i da ubedljivo pobedite.
    Ako ,u medjuvremenu,ne “doguramo” do Palanke, oko bloka 45…

  2. Avatar

    Tragedija-u-21-vijeku
    Dali-postoi-i-jedan-nas-Srpski-politicar-koi-nije-Djavolu-proda—dusu-jedini-smo-narod na-ovom-svijetu-koi-izgubismo.teritoriju
    dok-drugi-vode-osvajacke-ratove-mi-nemozemo-da-sacuvamo-ni-ono-sto
    -je-nase-ocemo-na-silu-da-budemo-sa-onima-koi-su-nas-upropastili–i-bacili-na-kolena-zar-to-niko-od-nasih-politicara-nece-da-vidi–bas-i-kad-bi-nam-nudili/zar-sa-zakleti-neprijateljima-Srpskog-naroda-znacili-to-gospodo-da-cete-pljunuti-na-nase-ZRTVE-Okrenite
    se-jadni-Rusiji-Kini-Indiji-i-Brazilu-tom-ogromnom -Trzistu-

  3. Avatar

    Znajući da ce privatizacija 1996-1997 doneti razvoj i napredak Republike Srpske, zapadne zemlje su nastojale da to po svaku cenu spreče, taj zadatak je očito bio poveren engleskoj ambasadi. Zbog nemogućnosti da se koncept privatizacije promeni putem pružanja stručnih i konsultantskih usluga krenulo se drugim putem, oprobanim metodom koji je na toliko mesta u svetu dao poželjan rezultat, pa zasto ne bi i ovde. Tražen je i pronađen oslonac na domaće snage. Po već oprobanom metodu snaga je u gorem, u onom koji je politički slabiji, koji ima manji izgleda za političku pobedu. Što su izgledi za pobedu manji a, ukoliko se ipak dovede na vlast, zahvalnost je potpunija. To stranci dobro znaju. Odatle i tolika upornost da se koalicija “Sloga” sastavljena od stranaka beznačajne snage (krajnje prolaznosti) dovede na vlast. U okviru koalicije ponovo se puno težiste stavlja na politički najslabijeg. I ponovo, po ko zna koji put, potvrda istine da onaj ko je najslabiji zeli gore ne pitajući za cenu zahvaljivanja. Predstavnik stranke sa najmanjom sa najmanjom političkom snagom (dva poslanika) na nekoliko mesecina, uporno ponavlja kako ce prvi zakon koji će ukinuti kada postane predsednik vlade biti Zakon o privatizaciji. I zaista, po poznatom komunističkom, “ko je nista biće sve”, samo kada dođe na vlast. Od tada počinju patnje ovoga naroda. Ruši se i uništava privreda, koju su tolike generacije 50 godina mukotrpno stvarale, raste nezaposlenost, siromastvo, dugovi, rasprodaje. I u tome se uporno istrajava. Iako se golim okom vidi da je privatizacija 1997 samo pogrešan naziv za projekat uništenja vlastite privrede, na tome se uporno istrajava. Privatizacija se mora provesti do kraja ne pitajući za cenu. Zahvalnost mora biti potpuna. Kada je krenuo proces akcionarske privatizacije 1996-1997 morao je da se nađe covek koji će sve to da sruši, i nađen je, pristao da da zarad svoje politčke ambicije uništi privredu a na taj način i narod. Retko je kome pošlo za rukom da toliko ovlada globalizmom, da toliko duboko pronikne u duh globalističkog vladanja vlastitim narodom kao prvacima koalicije “Sloga”. Verovatno je tu tajna, od tada tako briljantne političke karijere naših ambicioznih političara, onih najambicioznijih. Niko kao “on” nema petlju da tako “odbrusi” strancima, a oni ni reči, čuje se u narodu. A stranci verovatno znaju zasto. Nije važno sta se priča važno je sta se radi. Mereno patnjama koje je ovaj narod pretrpeo zbog ove privatizacije, ona je zlo koje skoro da stoji uz rame prethodnom ratu. U delu uništenja privrede pokazala se uspešnijom od rata. Umesto naprasnog ratnog ubijanja i zlostavljanja, ovde se ostvaruje masovno ubijanje širenjem i produljivanjem siromaštva. Na desetine hiljada ljudi je pre vremena umrlo zbog gubitka preduzeća, zaposlenja, zbog siromaštva. Zbog toga onaj koji je doneo i koji provodi ovu privatizaciju na ovom prostorima predstavlja najmasovnijeg ubicu. Suština ove privatizacije je u potpunom privrednosistemskom poremećaju koji nužno i završava u potpunom uništenju privrede. potpuno i bez ostatka i bez ikakvih izgleda da ce privreda oživeti pre nego sto dode do poništenja ove privatizacije. Mi smo proizvođači vlastite krize. Nametnutim nam slobodnim tržištem i privatizacijom uništili smo vlastitu privredu bez ikave ideje kako da napravimo novu. Pa sta bi ti političari radili ako ne bi stalno horski ponavljali strane investicije, uspešno zaduživanje. Ovakvo se najbolje uništava vlastiti narod. Dovede se na vlast slaba vlada i ona uništava svoj narod, stranci su samo podrška, sve ostale prljave poslove rade domaće snage. Država se potpuno povlači iz privrede i sve sve prepušta snagama otvorenog slobodnog trzišta. Ovu su činjenice, ovo su rezultati rada ove vlade koji se prikrivaju i trenutno dobro ne vide posto se maskiraju pojačanim zaduživanjem bezvrednim novcem iz inostranstva koji ce se sa kamatama morati vraćati vrednim robama. Sva zaduženja idu na infrastrukturu, (putevi, zgrade i slicno) 47% a u budžetske plate 49%, u privredu 4%, otuda indirektno i za panzije, a time i u PDV ponovo u budžet. Kreditno zaduženje je 4,8 milijardi KM a bruto društvni proizvod 1,7 milijardi sa tendencijom daljeg pada, radnici i dalje masovno ostaju bez posla preduzeća se zatvaraju, privatizovani veliki privredni giganti ne plaćaju poreze državi (Rafinerija Brod, Birac Zvornik) država im reprogramira dugove i daje nove kredite IRB samo da zadrže radnike, ti krediti nikada i nece biti vraćeni. Naše rudnike poklanjamo stanim investitorima da na njima oni sebi prave termoelektrane, da se bogate na našim resursima, a mi za to vreme da ubrzano izumiremo u kolonijalnom ropstvu. Mi smo prezaduženi, nemamo privrede koja može da vraća ovoliko kreditno zaduženje. Prava država i prava vlada ne prepišta strancu svoje prirodne resurse, prava država sama gradi termoelektreane za svoj narod. Umesto što se uzimaju krediti za autoputeve koji će nas odvestu u kolonijalno ropstvo da se digne kredit za gradnju termolektrana i hidroelektrana, takve investicije se otpate za 40 godina 1500%. Ali mi nemamo pameti, što resurse prepuštamo strancima. Veoma je ugodno danas biti u vlasti. Ne moras snositi odgovornost za razvoj privrede, sve se prepušta stranom investitoru. Nasuprot teškoćama i gorčini napretka stoji sva lakoća i slast propadanja. To globalisti odlično znaju i težište stavljaju na tu stranu. Veoma je privlačno i slatko živeti iznad mogućnosti, trošiti više nego što se zarađuje. Svima je ugodno i ljudima i politici. Samo trebami misliti na danas a ne na sutra. To što iza prolazne sadašnje slasti stoji sva dugoročna surova gorčina u budućnosti, na to uglavnom niko ne misli. Veoma je ugodno trošiti više nego što se zarađuje, posebno kao što je to tako obilno kao što je to slučaj kod nas. Umesto inostrane, bilo je potrebno uspostaviti unutrašnju okupacionu vlast. Potrebno je pritiskom na domaće političare raznim ucenama, pretnjama i prevarama doći do okupacije naroda i teritorije. Svi krediti i zaduzenja ne mogu prikriti ne rad domaće privrede.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *