Др Момчило Суботић – Расрбљивање Срба

Разговарала Биљана Живковић

Српски народ и његова држава у НАТО плановима су „пробни полигон“ и „колатерална штета“ у походу на Русију, каже др Момчило Суботић

Идентитет и геополитичка стварност Срба“ др Момчила Суботића књига је која представља својеврсну историјско-политиколошку, етнојезичку и геополитичку синтезу. Др Суботић, из угла политиколога и историчара, бави се српским питањем, српском политичком историјом и савременом српском политиком. Део књиге посвећен је и питању српског идентитета посматран кроз европску језичко-етничку парадигму.
Језик је најјачи стуб једног народа, каже између осталог др Суботић. Отуда је Вук Караџић изнео, у европској славистици потврђену тезу о „Србима три закона“ или тезу „сви Срби су штокавци, и сви штокавци су Срби“. Ову тезу о српском етнојезичком идентитету потврдили су бројни Срби католици и Срби муслимани, међу њима и двојица српских књижевних великана, Иво Андрић и Меша Селимовић. Такав је став и Емира Кустурице. „Преузимање“ и присвајање, а затим и преименовање српског језика, кроз историју, од стране Хрвата, послужило је геополитичким циљевима Хабзбуршке монархије, а омогућило је и ширење трожупанијске кајкавске Хрватске на ширину српског-штокавског етнојезичког простора у Далмацији, Славонији, Босни и Херцеговини, Дубровнику… У југословенском периоду, српске националне институције, пре свега филолози и политичка елита, прихватили су Штросмајерову идеју југословенства која је даље радила на урушавању српског идентитета, и сада смо ту где смо. Између пропалог југословенства и недомишљеног, неизвесног, кризног и по Србију и српске земље дискриминаторског евроунијства.

Указујете на то да би српско политичко вођство требало да се позове на европске стандарде у заштити српског интегралног концепта.
Српски политички званичници би требало да своје европске саговорнике подсете на чињеницу да су се западноевропске нације-државе формирале управо на језичко-етничком принципу. Да питају, зашто се истрајава на наопакој пракси на српском етнојезичком простору? Зашто је само на Балкану „религија вододелница нација“? Када би се поставило овакво питање, тешко да би се добио прави одговор. Стварни одговор би гласио да је Југославија разбијена, пре свега, због распарчавања српског фактора и онемогућавања да Срби направе државу на свом етнојезичком и историјском простору, те да се на том простору конституишу сателитске антисрпске државице. Српска држава, колико год власт у Београду била сервилна у свом прозападном опредељењу, на Западу се посматра као продужена рука Русије на Балкану, као руска стратешка земља. Запад је посматра кроз формулу: јака Србија = јака Русија. Запад не жели јаку Србију, нити јединствену српску државу. Стога поменуте антисрпске државице имају улогу геостратешког опкољавања Србије. Из тог разлога нам отимају Косово и Метохију. Европска унија је само демократска маска, која под снажним утицајем САД-а увелико спроводи колонијалну политику.

Истичете да је процес расрбљивања Балкана кулминирао отимањем КиМ.
Расрбљивање је обављено у „малом светском рату“ против српског народа и његових земаља, и тај процес још траје. Био је то својеврстан наставак Другог светског рата у којем су се традиционалним српским непријатељима из Средње Европе, на челу са Немачком и Ватиканом, придодали и моћници са Запада на челу са САД-ом. Срби су изгубили рат за „југословенско наслеђе“, иако су своју политику заснивали на принципима међународног права и уставног права сопствене државе, не само због моћнијег противника, који је свесрдно помагао противправни и насилни сецесионизам Хрвата, муслимана, а затим и косовских Албанаца, него и због катастрофалних грешака сопственог политичког естаблишмента.
Срби за овим „губитком“ не би требало да жале. Јер је Југославија, и прва и друга, поготово Титова, представљала за Србе дисконтинуитет у сваком смислу, историјском, етничком, језичком, геополитичком, културном… Срби су се поистоветили са југословенском идеологијом и државом. Једино они. Зато се у постјугословенском периоду српска политика нашла у чуду.
Много је примера који указују да су спољни фактори вршили расрбљивање Балкана, тачније простора бивше СФРЈ, а затим и територију саме Србије, отимајући КиМ, њен идентитетски најважнији део. Расрбљивање је био примарни циљ разбијања друге југословенске државе. Запад је у том циљу користио сва средства. Подстицао је геноцид и етничко чишћење Срба из Републике Српске Крајине. Неисцрпна је пропаганда сатанизовања српског народа у југословенском сукобу, а Хашки трибунал и амерички НАТО Бондстил постали су два страшна симбола черечења Срба. Хаг представља наставак рата против српске државе у којем се суди српској идеји и српској политици, праву Срба на сопствену државу на развалинама СФРЈ. Хаг је врхунац западне политике расрбљивања. То је обуздавање српске политике на Балкану.

[restrictedarea]

Процес расрбљивања у Црној Гори укидањем српског језика нанео је тежак ударац историјској традицији. Куда иде Монтенегрина?
Црна Гора је доказ да је подела Срба могућа не само по верској линији, него и у оквиру православља. Црногорско одметање од српства није од јуче, али је и савремена антисрпска занесеност Монтенегрина дошла са стране, као и увек.
Познато је да су Црногорци у Титовој Југославији променили свој национални идентитет. Све до краја Другог светског рата били су по националности – сви Срби, а после комунистичког запоседања власти готово – сви Црногорци! На попису 2004. око 39 одсто становника ЦГ се изјаснило као Црногорци, око 32 одсто као Срби. Том приликом 64 одсто се изјаснило да говори српским језиком, нешто преко 20 одсто црногорским, остали – бошњачким, хрватским и албанским. Осим Албанаца, сви остали говоре једним језиком – српским, али га данас различито називају. У ЦГ се најбоље види сва апсурдност националне и језичке политике из југословенског периода. Посреди је потпуно произвољно национално опредељивање: у истој породици једни се опредељују као Срби, други као Црногорци, једни говоре српским, други црногорским језиком. Круну на заједнички хрватско-црногорски подухват у фалсификовању историје представља докторат о „црногорском“ језику, који је Аднан Чигрић одбранио на Осијечком свеучилишту.
Измишљеној нацији измишљен је нови језик – црногорски, ради намицања новог „црногорског идентитета“. Народу новом и „нова“ – Црногорска православна црква. Као што Хрвати не могу да се позивају на дубровачке писце: Гундулића, Држића, Палмотића или оне новије – Меда Пуцића, Ива и Луја Војновића, Матију Бана и друге, да би утврдили свој етнојезички идентитет, јер то су напросто српски писци, тако ни Црногорци не могу да се позову на Петра Цетињског, Његоша, Николу Петровића, Стефана Митрова Љубишу, Марка Миљанова, а да се одмах не сусретну са њиховим српством.

Црној Гори у евроатлантској геополитици намењена је нова и посебна улога.
То је више него очигледно! Отуда, ваљда, за потребе нове геополитике и став актуелног црногорског режима, да је Србија и српска војска 1918. окупирала ЦГ, и то је озакоњено Подгоричком скупштином! Монтенегрински режим не мари за историјску истину: Велика народна скупштина српског народа у ЦГ одржана у Подгорици 26. новембра 1918, донела је одлуку да се ЦГ уједини са Србијом у једну државу. И „бјелаши“ и „зеленаши“ сматрали су се Србима; нико у ЦГ од православних друкчије се није осећао или опредељивао. Иако има и другачијих мишљења, историја црногорског одметања од српске нације почела је са Секулом Дрљевићем. Она се може приказати као инаџијски вид србомржње и као типичан пример „турчења из ината“. Познато је да је Секула Дрљевић у годинама Првог светског рата, и по његовом завршетку, величао српство и активно радио на уједињењу српских држава, али је незадовољан својим положајем у неком министарству одједном постао жестоки мрзитељ Србије. Затим је приступио ХСС и повео борбу за афирмацију „црногорске нације“, а онда је ратне године провео у НДХ, као политички пријатељ србождерских хрватских нациста усташа. Други Црногорац који ће поћи тим путем био је Савић Марковић Штедимлија који је, као и Дрљевић, живео под усташким режимом у Загребу и писао у њиховој штампи задојеној патолошком србомржњом.
Црногорска нација настала је у политичкој кухињи Коминтерне и КПЈ на челу са Брозом. Ђилас је 1. маја 1945. у „Борби“ изашао са чланком „О црногорском националном питању“. Учинио је то по налогу Тита и „за потребе КПЈ“. После је, посебно по паду Ранковића 1966, прорадила црногорска антисрпска филијала. Милован Ђилас је у књизи о Његошу и сам признао следеће: „Баш сам ја, понајпре позван својим положајем у области идеја и власти, извршио неодржива теоретска образложења црногорске нације. Али ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби – варијетет српске националности, као што и данас мислим да је још оправдана њихова административна посебност… Изучавање Његоша може сваког непристрасног – ако таквих има, увјерити у непостојање посебне црногорске народности… За Његоша – а тако у стварности јесте, Црногорци су локални варијетет великог српског племена.“
Данас бисмо монтенегринским суверенистима и сепаратистима могли поставити питање: јесу ли то они исти Црногорци који су се 1992. плебисцитарно изјаснили за заједничку државу са Србијом? Овде је примерена једна паралела; за разлику од Немаца и Италијана, Срби су народ склон регионализму и сепаратизму. То је приметио Бењамин Калај још у време окупације БиХ од стране Аустроугарске, затим су Аустрија и друге колонијалне силе вршиле расрбљивање балканског простора, играјући на карту српског регионализма и регионалне свести. Као пандан ЦГ историчар Славенко Терзић истиче Баварску „која је била вековима засебна немачка држава, са двором и династијом, па никоме не пада на памет у Немачкој и Европи да данас говори о ‚баварској нацији‘ или баварској културној баштини издвојено из немачког културног наслеђа“. Независна ЦГ у евроатлантској визији замишљена је као инструмент геополитичког опкољавања Србије, као претходница која би Србији требало да отвори врата НАТО-а. Слична улога, којом би се извршио притисак на Србију да уђе у НАТО, намењена је БиХ и РС. По том сценарију суседне земље требало би да подстакну Србију да и сама постане чланица западне војнополитичке алијансе. Јер, неће се ваљда Србија наћи на другој страни „барикаде“, против својих сународника. Сам чин преварног и насилног стицања независности ЦГ у мају 2006. био је, превасходно, дугорочни пројекат многих српских геостратешких и геополитичких противника. Мимо свих демократских правила, Венецијанска комисија је дозволила да свега 55 одсто изашлих бирача изгласа црногорску независност. При том је право гласа дозвољено свим црногорским држављанима из дијаспоре, али не и онима из Србије – а њих је више од 260.000! Црногорску независност тако нису извојевали Црногорци, већ Шиптари и Хрвати.

Напомињете да Калајев концепт „босанске нације“ данас има идеалне промоторе.
Бењамин Калај је за потребе аустроугарске колонијалне политике, после повлачења „болесника са Босфора“, настојао да босанске муслимане отуђи од српске идентификације. Требало је онемогућити Србију да пређе Дрину, како се не би ујединио народ истог језика и порекла. Исто данас чине западне силе. Познато је да су БиХ све до Берлинског конгреса у европској науци сматране за српски етнојезички простор; и то средишњи део српске етнографије, како је истицао Цвијић. То је у својој књизи „Историја Срба“ (1882) записао и сам Бењамин Калај. Али је аустријска геополитика налагала „другачија“ решења. Уследили су Калајеви фалсификати о „босанској нацији“ и „босанском језику“, којима је потпуно произвољно везао босанске муслимане за богумиле тражећи континуитет једне конструисане нације. Да би таква политика дала резултате Калај је био принуђен да забрани српске листове, часописе, књиге, па и своју књигу о Србима. На тој Калајевој колонијалној конструкцији „босанске нације“ и „босанског језика“ данашњи муслимански-бошњачки интелектуалци (Мухамед Филиповић, Адил Зулфикарпашић, Омер Ибрахимагић, Нијаз Дураковић…) граде свој национални и државно-политички идентитет.
Повлачење Турске из Европе будило је наду да ће се муслимани вратити у крило српске нације, а онда је један други освајач, Аустроугарска, учинио све да их потпуно отуђи од српске идентификације. Аустроугарска окупациона управа подстицала је и босанске католике (Србе католичке вере) да се изјашњавају као Хрвати, те је тако у БиХ успостављен историјски пројекат босанског геополитичког троугла, који је и данас актуелан.
После Другог светског рата у политичком вођству било је оних који су заговарали да се БиХ уреди као аутономна покрајина у оквиру Србије, али су такви предлози елиминисани Титовом одлуком да БиХ постане самостална република – својеврсни српско-хрватски хинтерланд, у прављењу државне равнотеже, засноване на платформи „слаба Србија, јака Југославија“. С јачањем републичког „суверенитета“ слабила је савезна држава. То је период национализовања босанских муслимана, као и већег утицаја Хрватске и својеврсног коалирања руководстава двеју република, наспрам Србије и српских ставова у југословенској држави. Долази до појачане идентификације муслимана са БиХ, и данашња босанска политичка и интелектуална елита тврде да су једино Бошњаци (као потомци босанских богумила, што је историјска подвала) вековни становници БиХ, а да су Срби (и Хрвати) „дошљачке и агресорске националне мањине“.
Историјско искуство је показало да је „босански геополитички троугао“ могао да егзистира само у оквиру неке шире државне заједнице (Османског царства, прве и друге Југославије). Тешко је веровати да је на дужи период могућ опстанак Дејтонске БиХ са сталним покушајима спољних и унутрашњих (муслиманских и хрватских) чинилаца на њеној унитаризацији.

Утисак је да политичка елита мудрије води српски народ у РС (и поред свих притисака међународне заједнице, ЕУ, САД) од лидера у Србији!
Имајући у виду природу, узроке и циљеве грађанског, верског и етничког рата у БиХ, само стварање и очување Републике Српске представља највећу тековину српског народа у борби за југословенско наслеђе. Република Српска има својство једног етнополитичког и државотворног феномена, имајући у виду моћно савезништво њених унутрашњих и спољних непријатеља. Западни креатори „Дејтона“, на челу са САД-ом, за све недаће недовршене државе БиХ оптужују власти РС. Ближи им је концепт који заговара муслиманско Сарајево о унитарној БиХ, него хрватски концепт са трећим ентитетом. Стога су њихови „гаулајтери“ у Босни, сви одреда, неки више, неки мање, од Вестендорпа, Петрича, Ешдауна до Лајчака, откидали парче по парче суверености српског ентитета и преносили га на БиХ. Више од седамдесет надлежности РС пренето је на БиХ, све под изговором имплементације Дејтонског споразума. Само Ешдаун сменио је на стотине српских политичара који су стварали Републику Српску. И поред низа напада на њене основне постулате, који су загарантовани Дејтонским споразумом, РС је успела да се очува као препознатљив српски ентитет. Показало се да је српски ентитет економски виталнији и политички одрживији и функционалнији него што је то Федерација. Разуме се, ту није крај, следе нова искушења, предстоје „битке“ око уставних промена. Власт у РС на челу са Додиком, а понајвише сам Додик, често истиче да „Дејтон“ није био српска жеља, него обавеза, да је Србима ближа идеја уједињења са Србијом или самостална држава, од било какве везе са Сарајевом. А оно што Додик говори, народ мисли и осећа, а исти је став и других политичких странака у РС. Србија је, нажалост, маргинализована са становишта своје улоге гаранта и потписника Дејтонског споразума у једном важном регионалном питању. Власт у Београду се користи само за притиске на руководство РС. Таквој маргинализацији допринела је и сама власт у Београду. Сетимо се само Декларације о Сребреници, која је била непотребна и крајње штетна, како за ментално здравље српске нације, тако и за геополитички положај Срба уопште. И док се РС успешно супротставља евроамеричком државном инжењерингу, водећи превасходно рачуна о сопственом интересу, Србија на свом евроатлантском путу „без алтернативе“, на известан начин игнорише и подрива ту националну борбу Републике Српске.

И поред цепкања Србије, упозоравате, Запад на челу са В. Британијом, САД-ом, Немачком… за Србију има посебан задатак на походничком путу према Русији?
Имајући у виду искуство са НАТО-ом и његове стратегијске и геополитичке циљеве – а то је поход на Исток – циљ и мета је Русија, Срби су означени као инструмент руске политике на Балкану, и колико год српска власт била евроатлантска и сервилна, НАТО никада неће бити на страни Срба. Без обзира на то каква је власт у Београду. Српски народ и његова држава у НАТО плановима само су „пробни полигон“ и „колатерална штета“ у походу на Русију. Али, требало би имати у виду значајну геополитичку промену на глобалном плану – Русија је „устала“, а НАТО осујећен, и да се појављују нови и прихватљивији модели колективне безбедности. На безбедносном плану то је ОДКБ, а на геополитичком Путинова геополитика Евроазије. Српска власт требало би да се окрене према Русији, јер је ова братска земља и народ проверен историјски ослонац; кад је Русија била снажна и Срби су били снажни, кад је Русија била слаба, Срби су страдали. Тек ослоњен на Русију, наш народ постаје значајан фактор на Балкану и у Европи.

[/restrictedarea]