Батина је из раја изашла

Милорад Вучелић, главни уредник

Батина је из раја изашла је стара изрека која се с правом може применити на Србију коју политичари и њихови пропагандисти припремају и одобровољавају за приступање НАТО-у. Тобоже да би се тако лакше стигло до ЕУ. (Прочитати текст Николе Врзића „НАТО сенка над Србијом“ у овом броју „Печата“). Прво добро млаћење и убијање од батина, а онда добра воља. Тако се Србија свесно и радујући се, и медијски подврискујући, нашла у бермудском троуглу између предаје Косова Шиптарима, ЕУ и НАТО-а. Када већ не можемо да одбранимо државну територију од претендената за отимање, да се бар постарамо да нам Алијанса одбрани оно што остане око Београда и Крагујевца.

Поређења ради, не можемо да не поменемо пример Македоније чији командоси, под именом „Леопарди“, одлазе да обезбеђују НАТО команду у Афганистану. Пошто већ не успевају да  одбране не само територију од Албанаца него ни своје македонско самоименовање од Грчке, нека бар одбране команду Алијансе.

Када смо већ код нових и старих суседа присећам се једног давног вица по којем је у Бугарској ухваћен један наш високи војни обавештајац који је данима мучен и саслушаван у испитивању о нашим војним плановима за одбрану земље. Саслушање су вршили високо рангирани контраобавештајци Варшавског пакта и под тешким мукама наш официр је понешто и испричао о плановима како ћемо се бранити од совјетских војних јединица ако ударе са севера ондашње државе, а преко Линца у Аустрији, и тако редом. Онда су га совјетски обавештајци препустили бугарским истражитељима. Они су га ставили на паклене муке да призна шта и како наш Генералштаб планира ако војни удар дође из правца Софије и од бугарских елитних јединица. Ничега, и поред спремности да све каже, наш официр није могао да се сети. На самом крају својих снага сетио се о чему је реч и рекао је: „Наша армија нема никаквих планова када је ваш војни напад у питању, јер је у том случају за вас  задужено ловачко друштво из Прокупља.“

Годили су нам такви вицеви не само због подгрејавања самољубља, већ и због тога што су имали пуно основа у стварности. Срби се „примају“ само на оно што је вероватно и могуће. Тако они, за разлику од Американаца, не би никада  насели и успаничили се због чувене радијске емисије Орсона Велса о искрцавању марсоваца. Срби нису тако лаковерни и баш зато су у великом броју поверовали у вест Павла Ћосића о саопштењу Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић – поводом хуманитарне акције Новака Ђоковића и Јелене Ристић – објављене у претходном броју „Печата“. Препознали су дугогодишњи рукопис поменуте хуманитарке и без обзира на јасне назнаке да је реч о вишегодишњој сатиричној рубрици „Агенцијске вести по избору Павла Ћосића“ и извор непостојеће агенције Бе92,  без обзира и на упозорења неких коментатора, масовно су и са негодовањем реаговали. Једна од великих врлина добре сатире је управо то да се у њој препозна не само стварност него и њен могући и прикривен ток. И у ту сврху се и користе литерарна  средства претеривања.

Ако вам је до истине и на шаљив начин испричаних тачних информација, читајте и даље рубрику Павла Ћосића. А обавестите се у овом броју „Печата“ и о хајци која се води против овог аутора.

[restrictedarea]

Јављају се многи дежурно забринути због наводног јавног линча према поменутој хуманитарки, док истовремено у листу „Данас“ учествују у организованом топлом зецу кроз који пролази директор „Службеног гласника“ наш историчар Радош Љушић, а ништа боље се не дешава ни директору „Стеријиног позорја“ Селимиру Радуловићу у Културном додатку „Политике“.

Разумљиво је онда што се у том духу и цртање голе гузице Александра Вучића („Данас“) и мува око ње, третира као чиста уметност која се довинула до највиших европских стандарда, али се напротив све друго што није по вољи ових душебрижника третира као злоупотреба слободе и говор мржње! Подржавајући овакав начин размишљања, јавила се и потпредседница ДСС-а и посланица Милица Радовић недвосмислено рекавши „да је ‚Данас‘ један од ретких слободних штампаних медија у Србији. Поред тога издваја се по поштовању високих професионалних стандарда у новинарству, што је, такође, данас реткост“.

Повод за овакву изјаву је била оцена владике бачког Иринеја да је   споменути лист „антисрпски, антиправославни и противверски“. Са извесном благонаклоношћу према владици јавнула се и Љиљана Смајловић у име УНС-а и „Политике“,  рекавши да он и има право на своје мишљење, али „можемо само да жалимо што је тако искључив“.

Требало би отворено рећи шта је основни разлог напада на владику Иринеја. Непобитно је установљено неколико крајње забрињавајућих и недопустивих чињеница: владика наше СПЦ је монах који верује у Бога, верује да Бог постоји (што му се иначе  још више замера), да и не помињемо то што проповеда православну веру и следи косовски завет. Нама се чини да је владика и помало конзервативан и не иде укорак са новим евроатланским променама, а приметно је скептичан према сајентолошком учењу… укратко, не би било краја набрајању његових мана. Зато потпуно разумемо оне који хоће да му стану на пут.

Посебно је забрињавајуће како јасно каже прави Б92 што су затвори због покајника постали прави „регрутни центри православних верника“.

Као што је некада за наше агресивне суседе било задужено ловачко друштво из Прокупља, тако  је данас за прислушкивање свих разговора у Србији задужена Аустрија. Војнообавештајна служба неутралне Аустрије надзире Србију по налогу Вашингтона и прослеђује податке у регионалне центре НСА. Нас су Американци препустили аустријској техничкој служби или да свима буде јасно реч је, пошто нам је српски језик прилично тесан за изражавање и разумевање, о тзв. outsorcing послу. Ове чињенице мора да делују крајње узнемирујуће на многе наше политичаре који се доказано баве сталним извештавањем страних амбасада о владиним и другим активностима у земљи. Дошло је потоње време када се  њима тако оданим и прецизним  не поклања потпуно поверење. Зашто? Зато што ови страни обавештајци не могу да верују да је могуће да неко тако искрено ради против своје државе. Они мисле да је то ипак немогуће и зато проверавају.

Нас су ето делегирали Бечу, али и ми смо са нескривеном радошћу делегирали Хрватску у ЕУ. Ни једну једину примедбу им нисмо ставили на чињеницу да нашим грађанима дугују за пензије преко милијарду евра, да постоје проблеми око имовине избеглица и државне границе на Дунаву. Свашта лепо смо им понудили и брзу пругу и друге пројекте за будућност, и они су нам брзо одговорили масовним хапшењем Срба у Хрватској. На то је спремно и реско одговорио премијер Дачић, ангажујући дојучерашњу Санадерову чиновницу као своју саветницу за европске интеграције. Али пошто су његови поступци одавно изван и испод  свих критеријума разумно одрживог понашања, то и не заслужује више од помена.

Често се од стране наших аналитичара поставља питање да ли би било легитимно да Вучић постане премијер без одржавања избора? Чуј, легитимно! Па да ли је онда легитимно да председник Владе Србије постане, и буде неко ко је трећепласиран на изборима, и ко је коалиционо подржавао, од Томислава Николића пораженог  противкандидата на председничким изборима.  Збогом памети!

Када клекнемо на колена у Сребреници, као одговор добијамо српске лешеве у масовним гробницама на сарајевској депонији ђубрета. На свечано сахрањивање муслимана у Поточарима следи одмах одговарајућа реплика у виду небројених српских жртава бачених на ђубришта у БиХ.

Многозначно је коначно проговорила и Јованка Броз да би одбранила истину и исправила неправду. Нанета јој је и наноси јој се лично велика неправда, и због тога има пуно разлога и оправдања да накнадно саучествујемо у њеним мукама. Али ко се више сем нас постаријих сећа покојних Станета Доланца и Рата Дугоњића. У међувремену, чекајући да дође прави тренутак да посведочи, нестала је и друга, и Брионска СФРЈ, умро је Јосип Броз, распала се и трећа и СР Југославија, и државна заједница Србије и Ц. Горе, растурила се ЈНА, распао се СКЈ, и када се почела распадати и Србија коначно је проговорила и Титова удовица. Сазнали смо да је све код Броза било у реду, али да није слушао жену и да је бирао лоше сараднике који су га изневерили.

И управо због тога је дошло, ни мање, ни више него до „Милошевићевог рата“, како она назива грађански рат и крваво растурање Југославије од стране Кучанове и Јаншине Словеније, Туђманове Хрватске, и Изетбеговићеве БиХ, показавши потпуну непоузданост својих судова који су се утопили у мору интрига, дворских трачева и ситних и крупних пакости у врхушки давно распале и већ заборављене државе.

У Србији је, и не само у њој, већ дуго на делу прекрајање историје. Није реч само о антифашистичкој борби српског народа у Другом светском рату. Са негодовањем и активним отпором примамо све увреде на рачун Гаврила Принципа и сва ниподаштавања српских ослободилачких ратова која пристижу са разних страна. Али онда, као гром из ведра неба, стиже невероватна вест да усред Србије, у Љигу, хоће да са средње школе, на њену педесету годишњицу, а по одлуци општинске скупштине  скину назив „1.300 каплара“!!!

Ту већ свака памет стаје! Како је могуће да је то некоме уопште могло пасти на памет, и то уочи Стогодишњице Првог светског рата. Да се, бар у покушају, оскрнави име војне јединице у којој се окупио сав интелектуални и духовни цвет српске младежи који је приложио свој живот у борби за слободу отаџбине.

Већина у мојој генерацији срела се са овим момцима у великој књизи Добрице Ћосића „Време смрти“ и преко лика Ивана Катића, и остала довека прикованог погледа на овај величанствен пример и узор српске историје.

Боље од његових јунака у последње време не пролази ни сам Добрица Ћосић. Недавно су га извесни, и то у „Политици“, лажно  оптужили да није ни покушао да изврши рехабилитацију Милована Ђиласа, који, како каже Мило Ђукановић, „представља једног од најзнаменитијих Црногораца целокупне историје“. А онда је уследила оптужба „да није познато да је г. Ћосић у Титово време исказивао отпор према власти“, као и читав низ других дисквалифакација које само због њихове нискости и неоснованости не умножавамо. Немамо довољно простора за навођење свега драгоценог што је, у отпору тадашњем режиму, Добрица Ћосић у свом опозиционом и дисидентском ангажману чинио и учинио. Да је само, поред свега што је написао, изговорио оно што је изговорио 29. маја 1968, било би то вредно великог поштовања.

Али ови и слични напади на Ћосића само су део упорног и крајње неправедног, а смишљеног и организованог, потцењивања онога што је у Београду и Србији деценијама рађено за критичку обнову демократије и заштиту слободе.

Уосталом не знамо колико је тачно да је батина из раја изашла, али је сасвим извесно да она – батина има два краја.

[/restrictedarea]