Batina je iz raja izašla

Milorad Vučelić, glavni urednik

Batina je iz raja izašla je stara izreka koja se s pravom može primeniti na Srbiju koju političari i njihovi propagandisti pripremaju i odobrovoljavaju za pristupanje NATO-u. Tobože da bi se tako lakše stiglo do EU. (Pročitati tekst Nikole Vrzića „NATO senka nad Srbijom“ u ovom broju „Pečata“). Prvo dobro mlaćenje i ubijanje od batina, a onda dobra volja. Tako se Srbija svesno i radujući se, i medijski podvriskujući, našla u bermudskom trouglu između predaje Kosova Šiptarima, EU i NATO-a. Kada već ne možemo da odbranimo državnu teritoriju od pretendenata za otimanje, da se bar postaramo da nam Alijansa odbrani ono što ostane oko Beograda i Kragujevca.

Poređenja radi, ne možemo da ne pomenemo primer Makedonije čiji komandosi, pod imenom „Leopardi“, odlaze da obezbeđuju NATO komandu u Afganistanu. Pošto već ne uspevaju da  odbrane ne samo teritoriju od Albanaca nego ni svoje makedonsko samoimenovanje od Grčke, neka bar odbrane komandu Alijanse.

Kada smo već kod novih i starih suseda prisećam se jednog davnog vica po kojem je u Bugarskoj uhvaćen jedan naš visoki vojni obaveštajac koji je danima mučen i saslušavan u ispitivanju o našim vojnim planovima za odbranu zemlje. Saslušanje su vršili visoko rangirani kontraobaveštajci Varšavskog pakta i pod teškim mukama naš oficir je ponešto i ispričao o planovima kako ćemo se braniti od sovjetskih vojnih jedinica ako udare sa severa ondašnje države, a preko Linca u Austriji, i tako redom. Onda su ga sovjetski obaveštajci prepustili bugarskim istražiteljima. Oni su ga stavili na paklene muke da prizna šta i kako naš Generalštab planira ako vojni udar dođe iz pravca Sofije i od bugarskih elitnih jedinica. Ničega, i pored spremnosti da sve kaže, naš oficir nije mogao da se seti. Na samom kraju svojih snaga setio se o čemu je reč i rekao je: „Naša armija nema nikakvih planova kada je vaš vojni napad u pitanju, jer je u tom slučaju za vas  zaduženo lovačko društvo iz Prokuplja.“

Godili su nam takvi vicevi ne samo zbog podgrejavanja samoljublja, već i zbog toga što su imali puno osnova u stvarnosti. Srbi se „primaju“ samo na ono što je verovatno i moguće. Tako oni, za razliku od Amerikanaca, ne bi nikada  naseli i uspaničili se zbog čuvene radijske emisije Orsona Velsa o iskrcavanju marsovaca. Srbi nisu tako lakoverni i baš zato su u velikom broju poverovali u vest Pavla Ćosića o saopštenju Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić – povodom humanitarne akcije Novaka Đokovića i Jelene Ristić – objavljene u prethodnom broju „Pečata“. Prepoznali su dugogodišnji rukopis pomenute humanitarke i bez obzira na jasne naznake da je reč o višegodišnjoj satiričnoj rubrici „Agencijske vesti po izboru Pavla Ćosića“ i izvor nepostojeće agencije Be92,  bez obzira i na upozorenja nekih komentatora, masovno su i sa negodovanjem reagovali. Jedna od velikih vrlina dobre satire je upravo to da se u njoj prepozna ne samo stvarnost nego i njen mogući i prikriven tok. I u tu svrhu se i koriste literarna  sredstva preterivanja.

Ako vam je do istine i na šaljiv način ispričanih tačnih informacija, čitajte i dalje rubriku Pavla Ćosića. A obavestite se u ovom broju „Pečata“ i o hajci koja se vodi protiv ovog autora.

[restrictedarea]

Javljaju se mnogi dežurno zabrinuti zbog navodnog javnog linča prema pomenutoj humanitarki, dok istovremeno u listu „Danas“ učestvuju u organizovanom toplom zecu kroz koji prolazi direktor „Službenog glasnika“ naš istoričar Radoš Ljušić, a ništa bolje se ne dešava ni direktoru „Sterijinog pozorja“ Selimiru Raduloviću u Kulturnom dodatku „Politike“.

Razumljivo je onda što se u tom duhu i crtanje gole guzice Aleksandra Vučića („Danas“) i muva oko nje, tretira kao čista umetnost koja se dovinula do najviših evropskih standarda, ali se naprotiv sve drugo što nije po volji ovih dušebrižnika tretira kao zloupotreba slobode i govor mržnje! Podržavajući ovakav način razmišljanja, javila se i potpredsednica DSS-a i poslanica Milica Radović nedvosmisleno rekavši „da je ‚Danas‘ jedan od retkih slobodnih štampanih medija u Srbiji. Pored toga izdvaja se po poštovanju visokih profesionalnih standarda u novinarstvu, što je, takođe, danas retkost“.

Povod za ovakvu izjavu je bila ocena vladike bačkog Irineja da je   spomenuti list „antisrpski, antipravoslavni i protivverski“. Sa izvesnom blagonaklonošću prema vladici javnula se i Ljiljana Smajlović u ime UNS-a i „Politike“,  rekavši da on i ima pravo na svoje mišljenje, ali „možemo samo da žalimo što je tako isključiv“.

Trebalo bi otvoreno reći šta je osnovni razlog napada na vladiku Irineja. Nepobitno je ustanovljeno nekoliko krajnje zabrinjavajućih i nedopustivih činjenica: vladika naše SPC je monah koji veruje u Boga, veruje da Bog postoji (što mu se inače  još više zamera), da i ne pominjemo to što propoveda pravoslavnu veru i sledi kosovski zavet. Nama se čini da je vladika i pomalo konzervativan i ne ide ukorak sa novim evroatlanskim promenama, a primetno je skeptičan prema sajentološkom učenju… ukratko, ne bi bilo kraja nabrajanju njegovih mana. Zato potpuno razumemo one koji hoće da mu stanu na put.

Posebno je zabrinjavajuće kako jasno kaže pravi B92 što su zatvori zbog pokajnika postali pravi „regrutni centri pravoslavnih vernika“.

Kao što je nekada za naše agresivne susede bilo zaduženo lovačko društvo iz Prokuplja, tako  je danas za prisluškivanje svih razgovora u Srbiji zadužena Austrija. Vojnoobaveštajna služba neutralne Austrije nadzire Srbiju po nalogu Vašingtona i prosleđuje podatke u regionalne centre NSA. Nas su Amerikanci prepustili austrijskoj tehničkoj službi ili da svima bude jasno reč je, pošto nam je srpski jezik prilično tesan za izražavanje i razumevanje, o tzv. outsorcing poslu. Ove činjenice mora da deluju krajnje uznemirujuće na mnoge naše političare koji se dokazano bave stalnim izveštavanjem stranih ambasada o vladinim i drugim aktivnostima u zemlji. Došlo je potonje vreme kada se  njima tako odanim i preciznim  ne poklanja potpuno poverenje. Zašto? Zato što ovi strani obaveštajci ne mogu da veruju da je moguće da neko tako iskreno radi protiv svoje države. Oni misle da je to ipak nemoguće i zato proveravaju.

Nas su eto delegirali Beču, ali i mi smo sa neskrivenom radošću delegirali Hrvatsku u EU. Ni jednu jedinu primedbu im nismo stavili na činjenicu da našim građanima duguju za penzije preko milijardu evra, da postoje problemi oko imovine izbeglica i državne granice na Dunavu. Svašta lepo smo im ponudili i brzu prugu i druge projekte za budućnost, i oni su nam brzo odgovorili masovnim hapšenjem Srba u Hrvatskoj. Na to je spremno i resko odgovorio premijer Dačić, angažujući dojučerašnju Sanaderovu činovnicu kao svoju savetnicu za evropske integracije. Ali pošto su njegovi postupci odavno izvan i ispod  svih kriterijuma razumno održivog ponašanja, to i ne zaslužuje više od pomena.

Često se od strane naših analitičara postavlja pitanje da li bi bilo legitimno da Vučić postane premijer bez održavanja izbora? Čuj, legitimno! Pa da li je onda legitimno da predsednik Vlade Srbije postane, i bude neko ko je trećeplasiran na izborima, i ko je koaliciono podržavao, od Tomislava Nikolića poraženog  protivkandidata na predsedničkim izborima.  Zbogom pameti!

Kada kleknemo na kolena u Srebrenici, kao odgovor dobijamo srpske leševe u masovnim grobnicama na sarajevskoj deponiji đubreta. Na svečano sahranjivanje muslimana u Potočarima sledi odmah odgovarajuća replika u vidu nebrojenih srpskih žrtava bačenih na đubrišta u BiH.

Mnogoznačno je konačno progovorila i Jovanka Broz da bi odbranila istinu i ispravila nepravdu. Naneta joj je i nanosi joj se lično velika nepravda, i zbog toga ima puno razloga i opravdanja da naknadno saučestvujemo u njenim mukama. Ali ko se više sem nas postarijih seća pokojnih Staneta Dolanca i Rata Dugonjića. U međuvremenu, čekajući da dođe pravi trenutak da posvedoči, nestala je i druga, i Brionska SFRJ, umro je Josip Broz, raspala se i treća i SR Jugoslavija, i državna zajednica Srbije i C. Gore, rasturila se JNA, raspao se SKJ, i kada se počela raspadati i Srbija konačno je progovorila i Titova udovica. Saznali smo da je sve kod Broza bilo u redu, ali da nije slušao ženu i da je birao loše saradnike koji su ga izneverili.

I upravo zbog toga je došlo, ni manje, ni više nego do „Miloševićevog rata“, kako ona naziva građanski rat i krvavo rasturanje Jugoslavije od strane Kučanove i Janšine Slovenije, Tuđmanove Hrvatske, i Izetbegovićeve BiH, pokazavši potpunu nepouzdanost svojih sudova koji su se utopili u moru intriga, dvorskih tračeva i sitnih i krupnih pakosti u vrhuški davno raspale i već zaboravljene države.

U Srbiji je, i ne samo u njoj, već dugo na delu prekrajanje istorije. Nije reč samo o antifašističkoj borbi srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Sa negodovanjem i aktivnim otporom primamo sve uvrede na račun Gavrila Principa i sva nipodaštavanja srpskih oslobodilačkih ratova koja pristižu sa raznih strana. Ali onda, kao grom iz vedra neba, stiže neverovatna vest da usred Srbije, u Ljigu, hoće da sa srednje škole, na njenu pedesetu godišnjicu, a po odluci opštinske skupštine  skinu naziv „1.300 kaplara“!!!

Tu već svaka pamet staje! Kako je moguće da je to nekome uopšte moglo pasti na pamet, i to uoči Stogodišnjice Prvog svetskog rata. Da se, bar u pokušaju, oskrnavi ime vojne jedinice u kojoj se okupio sav intelektualni i duhovni cvet srpske mladeži koji je priložio svoj život u borbi za slobodu otadžbine.

Većina u mojoj generaciji srela se sa ovim momcima u velikoj knjizi Dobrice Ćosića „Vreme smrti“ i preko lika Ivana Katića, i ostala doveka prikovanog pogleda na ovaj veličanstven primer i uzor srpske istorije.

Bolje od njegovih junaka u poslednje vreme ne prolazi ni sam Dobrica Ćosić. Nedavno su ga izvesni, i to u „Politici“, lažno  optužili da nije ni pokušao da izvrši rehabilitaciju Milovana Đilasa, koji, kako kaže Milo Đukanović, „predstavlja jednog od najznamenitijih Crnogoraca celokupne istorije“. A onda je usledila optužba „da nije poznato da je g. Ćosić u Titovo vreme iskazivao otpor prema vlasti“, kao i čitav niz drugih diskvalifakacija koje samo zbog njihove niskosti i neosnovanosti ne umnožavamo. Nemamo dovoljno prostora za navođenje svega dragocenog što je, u otporu tadašnjem režimu, Dobrica Ćosić u svom opozicionom i disidentskom angažmanu činio i učinio. Da je samo, pored svega što je napisao, izgovorio ono što je izgovorio 29. maja 1968, bilo bi to vredno velikog poštovanja.

Ali ovi i slični napadi na Ćosića samo su deo upornog i krajnje nepravednog, a smišljenog i organizovanog, potcenjivanja onoga što je u Beogradu i Srbiji decenijama rađeno za kritičku obnovu demokratije i zaštitu slobode.

Uostalom ne znamo koliko je tačno da je batina iz raja izašla, ali je sasvim izvesno da ona – batina ima dva kraja.

[/restrictedarea]