Почетна / Друштво / Балансирање на жици хашке неправде

Балансирање на жици хашке неправде

Пише Стефан Каргановић

Инцидент који посебно маркира управо обележену годишњицу сећања на жртве Сребренице јесте жалбена пресуда у предмету Радована Караџића – објављена баш 11. јула – којом се поново активира претходно одбачена тачка оптужнице у вези са извршењем геноцида

Овогодишњу комеморацију 11. јула (Дан сећања на жртве Сребренице) несумњиво обележавају најупечатљивије два инцидента. Реч „инцидент“, са провокативном конотацијом, намерно се користи уместо „догађај“. При датим околностима, она је једино примерена.Први инцидент, који по својој гнусности превазилази било шта што нам је сребренички лоби до сада приредио је прича о укопу бебе –  „жртве геноцида“. Убрзо, и то захваљујући новинару муслиману Елдину Хаџовићу, који је о томе имао лична и непосредна сазнања, ствар је разјашњена. Индигниран лансирањем лажи овакве врсте, Хаџовић је на свом фејсбук профилу објавио да беба уопште није убијена, већ је мртворођена.

„Да не знам жену и да лично нисам учествовао у проналажењу тела тог детета, помислио бих да је ово све овако било“, написао је Хаџовић.

Инцидент са бебом покреће нека фундаментална питања која задиру у саму срж службене сребреничке приче. Ако постоје материјални докази, чему наједанпут пребацивање тежишта операције на тако драматично емотиван и јефтин план?  Каква је структура ума који је спреман да користи бебу као реквизит у политичком театру? Да ли је, после осамнаест година, службена прича заиста толико  сиромашна емпиричким доказима да је принуђена да прибегава ефемерним сензацијама овакве врсте да стекне симпатије и одврати пажњу од чињенице да тела 8.000 одраслих стрељаних заробљеника – нема?

Други инцидент који маркира ову годишњицу је жалбена пресуда у предмету Радована Караџића – објављена баш 11. јула – којом се поново активира претходно одбачена тачка оптужнице у вези са извршењем геноцида у неколико других босанскохерцеговачких општина, поред Сребренице.

Жалбена пресуда већа којем је председавао контроверзни судија Теодор Мерон објављена је у сенци нарастајућих сумњи у легитимитет процеса доношења одлука у Хашком трибуналу. Те сумње или тачније отворено оспоравање регуларности пресуда, опет су подстакнуте недавним „писмом пријатељима“ данског судије Фредерика Хархофа, где се у средишту примера притисака и манипулација које се наводе налази управо председник Трибунала Теодор Мерон.

Да би се схватила важност очувања релативно неокрњене (или бар исувише очигледно и драстично неурушене) репутације Хашког трибунала у контексту наметања службене верзије Сребренице, довољно је поменути да пресуде Трибунала представљају практично целокупну емпиричку и теоретску аргументацију на којој званична теза почива. Ако се посматра из ширег угла, са својим квазипресудама Трибунал је угаони камен амбициозне операције прекрајања историје сукоба деведесетих година. Са видљивим колапсом веродостојности Трибунала више нема не само Сребренице, него ни РЕКОМ-а.

 

БИЗАРНИ АПЕЛ Оправдана паника у редовима зависника Хашког трибунала дошла је до изражаја у бизарном апелу од 25. јуна 2013. упућеном генералном секретару УН Бан Ки-Муну за хитно отварање истраге поводом оптужби судије Хархофа. Увид у потписнике (преко 100, укључујући Фонд за хуманитарно право, „Жене у црном“ и „Иницијативу младих за људска права“ – крем „Друге Србије“) у потпуности оправдава квалификацију „бизаран“. У апелу који би се пре очекивало да покрену и потпишу проф. Коста Чавошки и др Смиља Аврамов, захтева се   хитно утврђивање чињеничног стања у Хашком трибуналу. Али разлог који потписници истичу специфичан је за њих и уједно врло знаковит: „Убеђени смо да ће наслеђе Хашког трибунала знатно утицати на процес суочавања са прошлошћу и самим тим на изгледе за одрживи мир у региону…“ На енглеском би се на ово рекло „let’s cut the crap“. Потписници врло добро знају да без илузије Хашког трибунала они не представљају – никога и ништа. У праву су, наравно.

Жалбена пресуда у предмету Радована Караџића савршено илуструје противправно деловање те установе, али на много ширем јавном плану, и заокружује катастрофалну слику закулисних махинација коју нам је пружио судија Хархоф.

Аналитички приступ жалбеног већа на челу са председавајућим Мероном сажет је у три разлога који се наводе у пар. 97 и 98 за укидање пресуде претресног већа у оном делу који се, у вези са спорним општинама, односи на постојање „геноцидне намере“ код оптуженог Караџића.

 

[restrictedarea]

ИЗ ТРЕЋЕ РУКЕ Као прво, у решењу већа се наводи као веродостојан доказ, којем претресно веће није дало довољну тежину, да је „током претреса изнето да је на састанцима са Караџићем донета одлука да се трећина муслимана убије, трећина присили да пређе у православну веру, а преостала трећина ће се сама иселити…“ На страну то што је у историографији неспорно да ауторско право на овај цитат има усташки министар Миле Будак и да се ту одражава званична политика НДХ из времена Другог светског рата. Са правног становишта интересантно је нешто друго, а то је начин како се тај став, који је сада приписан др Караџићу, уводи у званичан акт једне правосудне установе која претендује на озбиљност.

Увидом у транскрипт расправе по правилу 98 бис одржане 17. априла 2013. добијамо одговор на то питање. Ради се о доказном предмету тужилаштва број 3405, пар. 97, где стоји:

„Сведок у својој изјави тврди да се састао са општинским чиновником Светом Веселиновићем који је сведоку изјавио да је на састанку Караџић рекао да је донета одлука да ће трећина муслимана бити убијена, трећина обраћена у православну веру, а трећина ће добровољно напустити, и на такав начин муслимани ће нестати са српске територије.“

„Зар таква изјава не пружа непосредан доказ геноцидне намере?“, председник Мерон реторички поставља питање на тој расправи.

Можда, али пре свега из каквог извора потиче та наводна изјава? Изјава се приписује заштићеном сведоку, дакле не особи која иза овог сведочанства јавно стоји. Затим, заштићеном сведоку наводне речи др Караџића пренело је треће лице које суд није саслушао да установи аутентичност разговора са заштићеним сведоком, нити да процени веродостојност изјаве која се, по наводном тумачењу Свете Веселиновића, приписују Караџићу.

Из које је руке овај „доказ“? Друге, треће? Да ли би суд у неком  полунормалном правном систему овако нешто уопште разматрао, посебно у вези са оптужбом за деликт тако тешке природе као геноцид?

 

ТУМАЧЕЊЕ ЦИТАТА У продужетку пресуде (пар. 98) веће рециклира много пута навођене речи др Караџића са седнице Скупштине БиХ 1991. године, да ће у случају да избије рат муслимански народ у Босни и Херцеговини „нестати“. Тужилаштво те речи тенденциозно тумачи као претњу, др Караџић их тумачи као рационалну прогнозу. Речи Алије Изетбеговића, да је спреман да „жртвује мир за независну Босну“ скоро да не цитира нико, мада је то став који осветљава атмосферу у којој је др Караџић изговорио своје речи.  Најзад, ретроспективно, да ли су наведене речи др Караџића – ако се разматрају спојено са Изетбеговићевом изјавом – инкриминишуће или само пророчке?

Даље, веће каже да „докази у списима упућују на то да су и други високи припадници руководства босанских Срба, за које се тврди да су уједно припадали Заједничком злочиначком подухвату, исказивали геноцидну намеру. На пример, у вези са босанским муслиманима и босанским Хрватима, Ратко Младић је наводно изразио жељу да они потпуно нестану. Поред тога, председник Србије Слободан Милошевић изјавио је да је Момчило Крајишник, председник Скупштине босанских Срба, желео да побије све муслимане и Хрвате.“

Жеља приписана Ратку Младићу је на подједнако климавим ногама као изјава Мила Будака коју веће приписује Радовану Караџићу. Али оно што је несумњиво тачно јесте говор генерала Младића на седници Народне скупштине Републике Српске 12. маја 1992, када се успротивио ставовима неких екстремнијих посланика и рекао да не може да прихвати масовно пресељавање становништва зато што „људи нису пиони које можете померати као на шаховској табли“.

Што се тиче речи приписаних Слободану Милошевићу, где се тумачи расположење Момчила Крајишника, он их није изрекао никад. О томе не постоји ниједна службена или јавна белешка. И за то је извор рекла-казала сведока тужилаштва. Веродостојност  тог  извора огледа се у чињеници да је Момчило Крајишник, наводни аутор тих геноцидних речи које се по линији УЗП сада приписују Караџићу, ослобођен по тачки оптужнице која се односила управо на геноцид. У Крајишниковом жалбеном поступку (где је писац ових редова учествовао) судија Мерон је био члан већа, али то веће ипак није вратило тачку о геноциду, иако је располагало истим „доказом“ који се сада уважава против Караџића.

Мада су са становишта Трибунала постојали наизглед добри пропагандни разлози, Караџићево жалбено веће је направило озбиљну грешку када је изабрало симболични датум 11. јула да објави пресуду овако ниског професионалног квалитета. Положај др Караџића је несумњиво отежан овом накарадном пресудом која је написана ради очекиваних пропагандних ефеката, а не у складу са добром правосудном праксом или у интересу правде.

Међутим, Трибунал очевидно губи равнотежу. Време његовог циркуског жонглирања на жици неправде ближи се крају, а испод мреже нема.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *