Почетна / Култура / Либерачијево ослобођење наше заосталости

Либерачијево ослобођење наше заосталости

Пише Владислав Панов

Лудило овог света изражено у свим могућим нијансама и на свим практичним животним плановима  добило је, чини се, идеалну метафору са Содерберговим портретом најлуђег од свих славних педера, Либерачијем, који светлуца у највећем сјају у актуелном филму овог режисера „Иза свећњака“

То што је ибер-геј икона америчког шоу-бизниса, некадашњи суперстар кича увијеног у светлуцаву „поп-класику“, пијанисте, певача, ТВ звезде и забављача који се представљао као Либерачи, најбоље плаћене шоу-бизнис звезде на свету у периоду између педесетих и седамдесетих година прошлог века, добио своју нову филмску биографију, за разлику од претходне две телевизијске и једне позоришне, ова је коначно у врхунској продукцији и са највећим именима с обе старне камере, само је неоправдано закаснели, али ништа мање значајни, по многима чак и кључни, допринос интезивној гејизацији савремених западних социјалних стремљења у борби за свет заувек ослобођен од свих болесних предрасуда. У том толико важном филму славног Стивена Содерберга „Иза свећњака“ Либерачеа глуми, свакако подривачки и цинично намерно, дојучерашњи ултрастрејт „секс-манијак“ америчких покретних сличица – Мајкл Даглас, а његовог љубавника, такође на филму углавном мужјачки фокусиран (једно време чак и као набилдовани акциони херој у хит филмовима о агенту Џејсону Борну) Мет Дејмон. Продукција најмоћнијег студија на свету када је реч о савременој кабловској телевизијској производњи забаве, „ХБО-а“, донела је, ето, ултимативни допринос нормализацији односа између геј и стрејт фронтова где год да се у домове наркотички омађијаног ТВ аудиторијум увукао „ХБО“. Више не сме бити лоших оцена из геј владања, јер у питању је „врхунско геј штиво“. Постер-педер свих педера који су сијали с малих и великих екрана добио је своје право, лидерско место у индустрији забаве, а с хвалоспевима, од премијере на недавном „Канском фестивалу“, до изузетних критика које прате телевизијски живот овог филма, Либерачи је разгалио срца свих који су имали врхунско задовољство да га виде у издању времешног Мајкла Дагласа који сада оним својим похотљивим и страсним загрљајима узбуђује не више Шерон Стоун него Мета Дејмона!

[restrictedarea] Либерачи, узгред, до смрти од сиде 1987. године није признавао да је хомосексуалац и свакога ко је јавно тврдио супротно, тужио је суду. Тајну коју су сви знали је открио његов „животни сапутник“ и бивши шофер Скот Торсон који га је пред крај живота тужио за издржавање и објавио је потом књигу о њиховој љубавној вези по којој је Содерберг снимио горепоменути филм. Изузетно важно је реанимирање овог од света одавно заборављеног ексцеса америчког шоу-бизниса јер, и поред још увек живог и здравог геј краља данашњице Елтона Џона, пионира истополног брака славних, Либерачи је као божанска икона геј оријентисаних мушкараца идол и узор за све што можете и не можете да замислите. И као такав најзахвалнији за наставак напредовања геј промоције која је почела опасно да стагнира од када је врло значајни геј промотор у својим филмовима Гас ван Сант, снимио биографију о „чувеном“ геј активисти Харвију Милку, „Милк“, која је, поред обавезних срцепаратељних хвалоспева свих дежурних либералних струја западне цивилизације, донела и глумачког „Оскара“ протагонисти Шону Пену, такође као и у случају Мајкла Дагласа, цинично подметнутом дотадашњем искључиво супер-тестостеронском холивудском жестоком стрејт-момку покретних сличица. Јер, када такви мужјаци могу тако верно и глатко да уђу у кожу сека-перси, шта ту може да буде лоше? И, на крају, шта ви сви други, обични и мали људи, чекате, што се не придружите лечилишту од страха од „веселих“?

Промотивне геј персоне Геј иконографија у значајно, готово апсолутно, заступљенијем броју када је реч о мушким геј ликовима него женским, иначе, има своје обавезно место у бројним телевизијским продукцијама с обе стране океана. Сасвим је нормално да ако момке не љуби главни јунак, да је у његовој близини неки значајан епизодни лик који у њима страсно ужива. Серије „Борџије“, „Банши“, „Освета“, „Да Винчијеви демони“ (са Леонардом као љубитељем и истраживачем оба пола), као и низ других (можда је ипак најдаље отишла нова Би-Би-Сијева мини-серија „In the Flesh“, у којој добијамо до сада невиђени неправедно унесрећени, па чак и епски трагични лик геј зомбија!), све оне имају промотивне геј персоне „веће од живота“, особе изузетних карактерних и интелектуалних капацитета, с дакако подразумевајућим шармантним и комуникативно напредним надоградњама. Ово је нови тренд, настао на заоставштини дуговечног педерско-лезбејског ситкома „Вил и Грејс“, који је превазишао некадању пионирску промоцију истополне љубави која је инстистирала на патосу и трагици, али и тада обавезној већој вредности интелекта и социјалне ширине јунака геј оријентације. У том претходном револуционарном таласу промоција филмске и телевизијске геј културе кроз ламентирање над бројним жртвама „педерске болести“, како су социјално девијантни и затуцани звали сиду, стожер филм је био „Филаделфија“, у којем је Том Хенкс оскаровски одиграо умирући лик геј адвоката чија је судбина дуго била отапајући моменат у срцима стриктних стрејт мушкараца и ударни аргумент холивудског геј лобија у следственом наметању политике прихватања и толеранције онога што је не много пре тог филма већина сматрала појавом која не заслужује прихватање или толеранцију.

Одавно заслужена Либерачијева слобода Времена су дакле успешно промењена. Улогу од огромног значаја је у тој транзицији ненормалног у нормално, па чак и пожељно, одиграо холивудски директни и индиректни ангажман у овом преокрету. Тај напор његових либерално-напредних јуришника прожима читаво ткиво продукције малих и великих екрана. Сада је, тако, постало смешно „да умреш“ када један од јунака планетарног хита „Мамурлук 3“  нуди фелацио-услуге како би избегао мафијашку освету. У истом филму, иначе, и један од главних ликова коначно скоро сасвим отворено показује геј афинитете. Бити геј, дакле, више није ствар коју би требало крити, која је срамотна, девијантна или на било који начин погрешна. Филмови и серије поручују да је то нормална појава и да су опредељени у том правцу чак интелектуално и на сваки други начин супериорнији. Паралелно текућа западна друштвена пракса мења заостало законодавство и дозвољава не само истополне бракове, већ и усвајање деце од оваквог пара. Лудило овог света изражено у свим могућим нијансама и на свим практичним животним плановима добило је, чини се, идеалну метафору са Содерберговим портретом најлуђег од свих славних педера. Либерачи-Мајкл Даглас је актуелни кич-млазњак промоције нових начела и морала. Све испод његових шљокица, перикица, трикоа и пудлица, све што би да и даље буде мужевно је хомофобично заостало, превазиђено и као такво непожељно. Либерачи је коначно овим грандиозним филмом, макар ето и после смрти, ослобођен свих предрасуда.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *