Liberačijevo oslobođenje naše zaostalosti

Piše Vladislav Panov

Ludilo ovog sveta izraženo u svim mogućim nijansama i na svim praktičnim životnim planovima  dobilo je, čini se, idealnu metaforu sa Soderbergovim portretom najluđeg od svih slavnih pedera, Liberačijem, koji svetluca u najvećem sjaju u aktuelnom filmu ovog režisera „Iza svećnjaka“

To što je iber-gej ikona američkog šou-biznisa, nekadašnji superstar kiča uvijenog u svetlucavu „pop-klasiku“, pijaniste, pevača, TV zvezde i zabavljača koji se predstavljao kao Liberači, najbolje plaćene šou-biznis zvezde na svetu u periodu između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, dobio svoju novu filmsku biografiju, za razliku od prethodne dve televizijske i jedne pozorišne, ova je konačno u vrhunskoj produkciji i sa najvećim imenima s obe starne kamere, samo je neopravdano zakasneli, ali ništa manje značajni, po mnogima čak i ključni, doprinos intezivnoj gejizaciji savremenih zapadnih socijalnih stremljenja u borbi za svet zauvek oslobođen od svih bolesnih predrasuda. U tom toliko važnom filmu slavnog Stivena Soderberga „Iza svećnjaka“ Liberačea glumi, svakako podrivački i cinično namerno, dojučerašnji ultrastrejt „seks-manijak“ američkih pokretnih sličica – Majkl Daglas, a njegovog ljubavnika, takođe na filmu uglavnom mužjački fokusiran (jedno vreme čak i kao nabildovani akcioni heroj u hit filmovima o agentu Džejsonu Bornu) Met Dejmon. Produkcija najmoćnijeg studija na svetu kada je reč o savremenoj kablovskoj televizijskoj proizvodnji zabave, „HBO-a“, donela je, eto, ultimativni doprinos normalizaciji odnosa između gej i strejt frontova gde god da se u domove narkotički omađijanog TV auditorijum uvukao „HBO“. Više ne sme biti loših ocena iz gej vladanja, jer u pitanju je „vrhunsko gej štivo“. Poster-peder svih pedera koji su sijali s malih i velikih ekrana dobio je svoje pravo, lidersko mesto u industriji zabave, a s hvalospevima, od premijere na nedavnom „Kanskom festivalu“, do izuzetnih kritika koje prate televizijski život ovog filma, Liberači je razgalio srca svih koji su imali vrhunsko zadovoljstvo da ga vide u izdanju vremešnog Majkla Daglasa koji sada onim svojim pohotljivim i strasnim zagrljajima uzbuđuje ne više Šeron Stoun nego Meta Dejmona!

[restrictedarea] Liberači, uzgred, do smrti od side 1987. godine nije priznavao da je homoseksualac i svakoga ko je javno tvrdio suprotno, tužio je sudu. Tajnu koju su svi znali je otkrio njegov „životni saputnik“ i bivši šofer Skot Torson koji ga je pred kraj života tužio za izdržavanje i objavio je potom knjigu o njihovoj ljubavnoj vezi po kojoj je Soderberg snimio gorepomenuti film. Izuzetno važno je reanimiranje ovog od sveta odavno zaboravljenog ekscesa američkog šou-biznisa jer, i pored još uvek živog i zdravog gej kralja današnjice Eltona Džona, pionira istopolnog braka slavnih, Liberači je kao božanska ikona gej orijentisanih muškaraca idol i uzor za sve što možete i ne možete da zamislite. I kao takav najzahvalniji za nastavak napredovanja gej promocije koja je počela opasno da stagnira od kada je vrlo značajni gej promotor u svojim filmovima Gas van Sant, snimio biografiju o „čuvenom“ gej aktivisti Harviju Milku, „Milk“, koja je, pored obaveznih srceparateljnih hvalospeva svih dežurnih liberalnih struja zapadne civilizacije, donela i glumačkog „Oskara“ protagonisti Šonu Penu, takođe kao i u slučaju Majkla Daglasa, cinično podmetnutom dotadašnjem isključivo super-testosteronskom holivudskom žestokom strejt-momku pokretnih sličica. Jer, kada takvi mužjaci mogu tako verno i glatko da uđu u kožu seka-persi, šta tu može da bude loše? I, na kraju, šta vi svi drugi, obični i mali ljudi, čekate, što se ne pridružite lečilištu od straha od „veselih“?

Promotivne gej persone Gej ikonografija u značajno, gotovo apsolutno, zastupljenijem broju kada je reč o muškim gej likovima nego ženskim, inače, ima svoje obavezno mesto u brojnim televizijskim produkcijama s obe strane okeana. Sasvim je normalno da ako momke ne ljubi glavni junak, da je u njegovoj blizini neki značajan epizodni lik koji u njima strasno uživa. Serije „Bordžije“, „Banši“, „Osveta“, „Da Vinčijevi demoni“ (sa Leonardom kao ljubiteljem i istraživačem oba pola), kao i niz drugih (možda je ipak najdalje otišla nova Bi-Bi-Sijeva mini-serija „In the Flesh“, u kojoj dobijamo do sada neviđeni nepravedno unesrećeni, pa čak i epski tragični lik gej zombija!), sve one imaju promotivne gej persone „veće od života“, osobe izuzetnih karakternih i intelektualnih kapaciteta, s dakako podrazumevajućim šarmantnim i komunikativno naprednim nadogradnjama. Ovo je novi trend, nastao na zaostavštini dugovečnog pedersko-lezbejskog sitkoma „Vil i Grejs“, koji je prevazišao nekadanju pionirsku promociju istopolne ljubavi koja je instistirala na patosu i tragici, ali i tada obaveznoj većoj vrednosti intelekta i socijalne širine junaka gej orijentacije. U tom prethodnom revolucionarnom talasu promocija filmske i televizijske gej kulture kroz lamentiranje nad brojnim žrtvama „pederske bolesti“, kako su socijalno devijantni i zatucani zvali sidu, stožer film je bio „Filadelfija“, u kojem je Tom Henks oskarovski odigrao umirući lik gej advokata čija je sudbina dugo bila otapajući momenat u srcima striktnih strejt muškaraca i udarni argument holivudskog gej lobija u sledstvenom nametanju politike prihvatanja i tolerancije onoga što je ne mnogo pre tog filma većina smatrala pojavom koja ne zaslužuje prihvatanje ili toleranciju.

Odavno zaslužena Liberačijeva sloboda Vremena su dakle uspešno promenjena. Ulogu od ogromnog značaja je u toj tranziciji nenormalnog u normalno, pa čak i poželjno, odigrao holivudski direktni i indirektni angažman u ovom preokretu. Taj napor njegovih liberalno-naprednih jurišnika prožima čitavo tkivo produkcije malih i velikih ekrana. Sada je, tako, postalo smešno „da umreš“ kada jedan od junaka planetarnog hita „Mamurluk 3“  nudi felacio-usluge kako bi izbegao mafijašku osvetu. U istom filmu, inače, i jedan od glavnih likova konačno skoro sasvim otvoreno pokazuje gej afinitete. Biti gej, dakle, više nije stvar koju bi trebalo kriti, koja je sramotna, devijantna ili na bilo koji način pogrešna. Filmovi i serije poručuju da je to normalna pojava i da su opredeljeni u tom pravcu čak intelektualno i na svaki drugi način superiorniji. Paralelno tekuća zapadna društvena praksa menja zaostalo zakonodavstvo i dozvoljava ne samo istopolne brakove, već i usvajanje dece od ovakvog para. Ludilo ovog sveta izraženo u svim mogućim nijansama i na svim praktičnim životnim planovima dobilo je, čini se, idealnu metaforu sa Soderbergovim portretom najluđeg od svih slavnih pedera. Liberači-Majkl Daglas je aktuelni kič-mlaznjak promocije novih načela i morala. Sve ispod njegovih šljokica, perikica, trikoa i pudlica, sve što bi da i dalje bude muževno je homofobično zaostalo, prevaziđeno i kao takvo nepoželjno. Liberači je konačno ovim grandioznim filmom, makar eto i posle smrti, oslobođen svih predrasuda.

[/restrictedarea]